Pogled u nebo za dvije osobe

* Granić - auzmeš

19.1.1996.

Jutros sam se probudila, kad eto ti Rudolfa s knjigom „Kako se hladilo maslo”. Ja se uhvatim za glavu, on za kvaku i ode. Nije prošlo ni pet minuta, ustvari prošle su četiri, ja jednu zaustavim i pitam je kako se snalazi u vremenu. Ona pozove one tri šta su prošle i reče mi da su sad, računajući i nju, tu ukupno četiri minute i da mi stoje na raspolaganju. Kako sam ja imala toliko toga za reć, bojala sam se da će mi falit vremena, ali me ona nagovorila da se ništa ne brinem, ali ja to nisam nikako mogla pristat, kao što ni prekooceanski brod ne može pristat u tinel.

Ja sam joj počela iznosit svoja razmišljanja i kad se soba napunila, razmišljanja sam iznosila na balkon, pa u dvorište da bi ih na kraju iznijela u park. Problem je nastao kad mi je ponestalo vremena i kad ni uz nadčovječanske napore nisam uspila zaustavit ne samo sekundu, nego i razglas, a o dimnjaku da i ne govorimo.

I onda se dogodilo ono čega ću se sjećati cijeloga života. Tako je jedna moja prijateljica, koja je držala jajnike na teraci, izlazila dva puta tjedno s veprom. Sve je bilo dobro dok se nisu pojavili na primanju u čast domjenka. Onda su svi pitali vepra da zašto ju je doveo. Kako je vepru bilo neugodno, on je zamolio brata poslednjeg hrvatskog kralja Vukošića Prvovjenčanog da mu posudi tristo maraka do prvog.

Ali kralj nije htio ni čuti. Stalno je govorio, jednom rukom naslonjen na Zoju, a s drugom u pričuvi: „Moja najveća prednost bila je kad sam u trci na 800 metara ostavio Leonida zaključanog u špajz”. Iz ovoga se može izvući sljedeća pouka.

Ili slučaj onog vjeroučitelja koji je govorio djeci.

Prelaskom na ljetno radno vrijeme u šumi došlo je do zbrke. Ptice su ustale sedam sati kasnije, tako da je cijela šuma zakasnila na posao. Kad je došla u kancelariju, šef je podigao glas, stavio ga na ormar i kazao: „Slušaj, šumo, ovako više ne ide”. Šuma ga je pitala kako ide, a on je počeo hodat tako da je jednu nogu vukao za sobom, a drugu za nekim drugim.

Kasnije se ispostavilo da je taj drugi - Rade i da je njegova sestra išla na tečaj šizofrenije s predsjednikom. Rade se strašno naljutio i počeo derat da šta on ima vući nogu za njim. Ko zna dokle bi to trajalo da ja nisam intervenirala na način da sam ih zamolila.

Šumu je to ganulo, šta su oni iskoristili i zapalili je. Kad su došli vatrogasci, mi smo gledali u nebo za dvije osobe i zviždukali. To je primjetio šef vatrogasne postrojbe za gašenje malih požara tipa drvnarinice, budisti i slično, te nas upitao da šta imamo gledat u nebo za dvije osobe. I sad dolazi najinteresantnije. Ima trenutaka u životu kad svi misle evo sad će, a onda se ispostavi. Često se sjetim šta mi je govorila baka, kad je umrla par mjeseci prije nego sam se rodila. Ona bi znala reć: „Nemoj, zlato bakino”.

Kad sam došla kući, pred ulaznim vratima sam zatekla doktore općeg i engleskog nogometa prof. Matu Vukovića i Olega Prelasa te šaha Vedrana Pericu i Rezu Pahlavija, dok je ing. Stevo Knežević zakucavao poster Vlade Divca na moja vrata. Nisu ušli u kuhinju, jer da tamo na stolu Karota ima doživlja s jednim gospodinom. Uletila sam u kuhinju, izderala se na Karotu i izbacila je, a onda sam legla na stol i baš kad mi ga je gospodin trebao montirat, ušao je Feđa Klarić i rekao: „A, prasice, može li proć i jedan dan a da se ti ne nategneš?”

- Može, Dan republike.

* Kuvajt i pas

9.2.1996.

Jutros sam se probudila između mame i tate, a kako mi je tata bio insipicijent u drugom tromjesečju, to mi je mama iskazala telepatiju. No, uz nekoliko dodatnih objašnjenja, sve se brzo razjasnilo. Ustvari, nesporazum je izbio zbog toga, jer je mama mislila da sam ja njezina kći. Zamolila me da joj pokažem legitimaciju i kad je vidila fotografiju, njezine su se sumnje pojačale.

Pitala me da li sam kad u djetinjstvu imala stiropor, a kad sam joj rekla: „Čabulja”, njoj se u očima pojavio neki čudan sjaj i u pozadini Rambo Amadeus. tek kad smo popričali o godinama, utvrdili smo da tu nešto ne štima, jer da njezina ćerka ima dvije godine i tri mjeseca, a da ja izgledam bar dva mjeseca starije.

Ja sam joj objasnila da je to zbog toga, jer sam se ja u životu napatila. Onda smo se bacile jedna drugoj u zagrljaj, ali smo se prva tri puta promašile. Kad smo se napokon spojile, ja sam njoj govorila: „Mama, draga mama”, a ona je meni tepala:”Đulezmina moja, napokon sam te našla”.

Ubrzo su stigli reporteri koji su željeli zabilježit taj susret, ali ih je mama, kako bi koji ušao, oplela lopatom po glavi, što joj nije bilo teško, jer je dugo radila kao pomoćnica knjigovođe za verižni račun i orkestar.

Kad je Bršljan ušao u sobu, mama je na njega nagrnila lopatom, ali je on bio brži i ubio se. Mama me je prekorila da zašto sam se udala za mrtvaca, a ja sam se zagonetno smiješila i čupala vjevericu.

Evo nekoliko događaja iz tog perioda. I kao kruna svega, pojavio se Voja. Dobro su govorili naši stari: „Kad bi se ruke pripale kao oči, nikad takvog dočeka”.

Kad netko ubrzava ili kad se sastoji, svi će reć: „Ajme meni, ajme meni”, a nitko ne razmišlja kako je njemu. zato sam mu ja prišla i pitala ga kako mu je, a on je kazao - iznosim po sjećanju: „Ma goni!”

Ili, za vrijeme okupacije, kad je uplovljavao brod ruske kraljevske konjice s alaj čaušem Franom Barezom na čelu. Mnoštvo se okupilo u kinu „Marjan” i kad se Frane pojavio, iz 70 hiljada grla se zaorilo: „Volem Partizan kao oči svoje”. No, našla se tu i jedna grupa trezvenijih, koja se nagnula preko ograde i vikala: „Kopno, kopno!”

Svi su poskakali u more i trčeći se uputili prema horizontu, koji je svojim ozračjem djelovao pomirljivo, dok su lastavice veselo trčkarale po proplanku. No, kako je proplanak bio nacionaliziran, o tome nije moglo biti ni govora.

Sjećam se, jednom, kad sam bila vesela, pokušala sam to definirat i došla do ovog zaključka: „Kad bi se ljudi veselili, kad bi bili radosni ili kad bi se smješili”. Dok sam studirala , zazvonio je telefon. Bio je Zdenko. Sav u modrom. Nisam mogla ni pomisliti. Ne, ne, ne i ne! Bila sam rastrgana. Na jednoj strani on.

U kuhinju sam ušla kroz prozor, mada je uzduž bilo dalje. Gosti su se predstavili abecednim redom s malom primjesom azbuke.

Vesna Lukatelo, Ditka Haberl, parna lokomotiva, Ismet Mujezinović, Ivan, Predrag i Nenad Raos, Ivan Kožarić, Miha Marinko, Radan Bosner, Irena Kolesar i Adil Zulfikarpašić. Pitala sam ih da kako to da nema Bojana Kurajice, a lokomotiva se prva ponudila da će mi objasnit. Zapitala me:

- Da li si?

- Tako.

- Eto vidiš!

* Dukat ajša

1.3.1996.

Jutros sam se probudila sva u suzama. Pomilovala sam se po licu i rekla: „Ne plači, Dora, ti znaš”. Lijevo od mene ležao je Gringo, a desno ja. Stavila sam mu glavu u krilo i prela poput prelata. Gringo je lupkao nogicama i zamolio me da mu kažem šta mu se jučer dogodilo. Pa nastavi:

„Sidin ti ja tako u mirinu od Brajevići, doli kod sv. Antuna, sunce, malo daje na buru, čuvan robu na sušilu, a do mene moja koza Klalisa, koja je bila vezana za tiramol. I šta ćeš ti vidit, sestro moja, u nika doba koza potegne tiramol, roba padne i išporka se, a koza biž mimo Španjolovi, uza Tomića stine, ja za njom, ona na Šperun, a ja vičen: „Uvatite mi kozu, uvatite mi kozu!”. A koza se ne zaustavlja nego priko Šperuna, kraj Fraivanke, pa priko Matošića ulice trče uza Bašćun, a ja za njon, on i sve vičen: „Uvatite mi kozu, uvatite mi kozu!”. Ali ko će je uvatit? Trče ona uz Šiminarju i baš kad san tija odustat, zapne ti koza konopon za ogradu. Doša san do nje i počeja potizat put Ajdukove barake i tamo je veza za auto Paške Kragića. Jidan i bisan na nju, reka san joj: „E sad ćeš platit”. Seja san u auto i polako se uputija mimo kazališta, onda uza Sinjsku ulicu, pa sve brže i brže, izaša sanna Veli put. Koza me ni mogla pratit pa je puzla, nerala, dizala se i opet padala. Onda se više nije mogla dignit i ja san je vuka dok nije krepala. Izaša san iz auta i reka joj: „neka te kad si moju robu šporkala”.

Na te riječi Gringo se rasplakao i pitao me da zašto sam bila tako okrutna prema njegovoj Klalisi.

Uz neke male preinake, može propuštat na 12 mjesta, a kad se zaleti, svi s epitaju je li to moguće. To je takozvani Basemerov poučak kad količina pare u jedinici vremena korespondira s muzičkom viljuškom.

Tako je jedna moja prijateljica, koju su svi, zbog njezinog glasa, zvali Bjonda, izlazila s trojicom braće. Oni su se zvali Miodrag. Njoj se od sve trojice najviše sviđao onaj s lopatom u zapućku. Naime, uvijek se sjećala majčinih riječi: „Ćerce, quid, quid agis prudenter agi et terra est stella”, što bi u slobodnom prijevodu bilo dobro. Njezina mama nije nikako željela da se to ćerki dogodi, jer bi svaki put plakala, a za najljepšu djevojku proglasili su brunu, koja je ležala od difterije.

Nisam nikako željela preć preko toga, pa sam prešla malo niže kod Vladičinog Hana. Prvi čas su bili rezervirani, a onda su. Tu se zatekao i gradonačelnik, koji je održao obećanje da će silovat sve mlađe od devedeset godina, a one starije da će razdužit preko razglasa.

Ponudili su mi saonice s ptičijom zapregom i rebalans budžeta, a djeca su veselo skakutala po dvorištu. I onda je počela potraga.

Kad sam došla kući Bršljan mi je odrezao dvi fete pršuta i tri prsta. Kavul i Karota su pjevali: „Majčice mila, majčice draga, goni se s našeg praga”, a ja sam se pravila. Ušla sam u kuhinju i na stolu zatekla gdje leže Ivo Škrabalo i Musa Kesedžija. Bilo je interesantno slušat ih kako hrču.

Prodrmala sam musu i pitala ga: „Kako možeš brkat sa Škrabalom?”. Musa se najprije počešao iza uha, zatim iza grla i na kraju iza nosa. Probudili smo Škrabala i zamolili ga da zaspe, a Musa je otvorio veltrinu i reagirao.

Tako smo stajali do dugo u noć. Gledali smo zvijezde koje su treperile i činilo se sad će jesen.

*Objavljeno u e-novinama 2010. godine

(NASTAVIĆE SE)