Dve osobe su dovoljne da se stvore svi ljudi
Cveti1

Photo: Martin Parr

Pojedinosti u prikazu lica i tela

Odgovorio je na njegovu molbu iz statusa. Vladimir se mučio sa prevodom nekog teksta. Znao je šta to na engleskom znači. Izguglao je i našao slike. Ali u pitanju su bili pojmovi iz zidne stolarije. Engleski pojmovi. Vladimir se pitao da li te reči uopšte postoje u srpskom jeziku pošto takve kuće poput engleskih vila nisu postojale u Srbiji. Takav enterijer nije postojao. Tražio je na Fejsbuku nekoga ko se razume u zidnu stolariju i tada se on javio. Rekao je da, istina, sâm ništa ne zna o tome, ali da ima drugaricu koja to studira, pa će se raspitati. Vladimir nije znao ni ko je taj ko mu odgovara i sasvim je zaboravio na poruku.

Sutradan se javio. Rekao mu je šta je saznao. Vladimir je otvorio njegov profil. Nije imao profilnu sliku, a u galeriji su uglavnom bili fotografisani neki crteži, tako da je duže morao da pretražuje profil i najzad ga je video. Slika nije odavala previše – lepo lice i dugu kosu.

Duga kosa ga je posebno privlačila na momcima. Zapravo, skoro da su mu se samo dugokosi dopadali. U šali je pričao da je to zato što ga majka nije dojila, pa mu se kao bebi ugasila sinapsa za prepoznavanje lica pošto se ona razvija u periodu kada kao bebe ne vidimo dalje od majčinog lica. I zaista, Vladimir je uvek imao problem da zapamti ljude po licima. Često mu se dešavalo da duže govori sa nekom osobom i tek onda shvati da, mada je tu osobu poznavao, to uopšte nije bila ona sa kojom je mislio da priča. Po nekoliko puta se upoznavao sa istim ljudima, što je bilo neprijatno. Jednom je šef čak počeo da viče na njega kada je njegovoj ženi po deseti put pružio ruku i rekao: „Vladimir.“ Posle je shvatio u koliko nevolja mora da je uvaljivao sirotog čoveka pošto njegova žena mora da je pomislila da je Vladimir navikao da ga često viđa sa različitim ženama, pa zato ne može ni da ih zapamti.

Duga kosa mu je otuda bila nekakav okvir za lice, ram, nešto što je isticalo individualnost i pomagalo mu da lice vidi. Kada bi posmatrao sliku nekoga momka, ponekad je morao da mu nacrta kosu ne bi li uopšte mogao da proceni je li dečko lep ili nije. „Uniformisanost“, govorio je, „jednoobraznost, na srpskom. Nije samo uniforma deo uniformisanosti već i frizura. Svi vojnici liče jedni na druge da ne bi padali u paniku kada im ubiju najboljeg druga jer tu je još ceo odred istih takvih.“

Imao je običaj da prilazi momcima na strejt mestima, pa čak i na ulici, i nikada ne bi pogrešio. Pitali su ga kako zna da je neko gej. Rekao je da ne zna. Zna da li se nekome dopada.

„Nisi mi se javio samo da bi mi pomogao?“, pitao ga je.

„Pa, nisam“, rekao je.

Zvao se Mane. Rekao je da je trans. Vladimir nije bio posebno zainteresovan za trans momke, ali kako su neki imali dužu kosu mogao je da napravi kompromis. Кada je bio mlađi, pokušavao je i sa devojkama. I nisu mu devojke bile strašne. Mogao je sa njima. Ali voleo je da budu u farmericama, bluzama. Čim bi obukle haljine, najlonke, štikle, stavile puder, Vladimir bi osetio odbojnost. „Volim muževne žene i ženstvene muškarce“, rekao je. „Takođe tokom leta volim da ohladim sobu na 16 stepeni, a tokom zime da je ugrejem na 35, inače umirem od vrućine ili hladnoće“, pravio je paralelu.

Mane mu je poslao još slika, gledali su se na kameri. Pričali su. Zaista je bio ženstven i kosa mu je bila daleko duža nego što je isprva mislio.

„A presvlačiš li se?“

„Molim?“

„Oblačiš li najlonke i tako?“

„Zaboga“, rekao mu je Mane, „ne možeš o trans osobama da razmišljaš kao da su izašle iz Almodovarovih filmova. Ne oblače se sve žene kao kurve, pa onda ni muškarci koji su žene ne moraju tako da se oblače. Ja sam, jednostavno, dovoljno ženstven i bez toga. Nema potrebe da nosim ništa preterano žensko. Nije ni da se oblačim kao fudbaler“, nasmejao se.

Vladimir je počeo da mu svake večeri šalje mejlove. Pisao mu je o umetnosti, o modi, o životu uopšte, ničim se ne dotičući ičega seksualnog, ali je, namernim ostavljanjem po nekoliko proreda između reči, igrom tamnog i svetlog sloga, oblikovao figure po pismima, koje su prikazivale faluse i nage dečake. Morao je to da radi u Vordu da bi se obrisi tih stvari sačuvali. Mane nije znao da li je u pitanju nekakvo roršarhovsko učitavanje ili mu Vladimir zaista šalje vulgarne slike, umetnute u uljudne, fino napisane poruke.

„Ne mogu sad da imam dečka. Hoću da se posvetim svom radu“, rekao mu je Mane.

„Ali ipak ćemo izaći?“

„Možda.“

Mane je po ceo dan crtao. Bio je na primenjenim umetnostima, kao i polovina momaka (a i polovina žena) sa kojima je Vladimir ikada bio. Slao mu je svoje crteže. Radio je jedan ciklus crteža o putovanju u London. Rekao je da je to njegovo viđenje Londona, ali na slici se videlo Manetovo lice, oči koje presecaju putevi, Pikadili koji se ,kao pauk diže na osam Manetovih nogu i ruku, Manetova kosa je proticala umesto Temze, on i grad su postajali jedno, polako su se stapali.

Poljubio ga je usred dana ispred „Cvijete Zuzorić“. Bilo je leto, ljudi su prolazili. Niko nije čudno pogledao. Mane je previše ličio na žensko na prvi pogled, a niko nije piljio u par koji se ljubi na klupi. Vladimiru je to prijalo. Toliko puta mu se desilo da se zaboravi i poljubi dečka u Knezu. Odmah bi nastajala panika. Zalud se posle izvinjavao i objašnjavao da je bio toliko ponesen ljubavlju i trenutkom da je i zaboravio da drugi ljudi postoje. I zaista, često je to zaboravljao. Zaboravljao je da neko sedi pored njega u autobusu, ponekad bi čekao na pešačkom prelazu da se promeni svetlo na semaforu da bi na kraju primetio da taj pešački uopšte i nema semafor, a onda odmah na sledećem prešao na crveno, dok su ga svi zbunjeno gledali, a on pokazivao rukama da je nemoćan da išta popravi, da ne upravlja on semaforom i da nije on kriv što je crveno svetlo upravo tada kada on prelazi ulicu.

„Hoću da nas nacrtam“, rekao mu je Mane.

„Kako?“

„Sačekaj, slikaću prvo sebe. Pa ću te onda polako dodavati.“

Vladimir je počeo da dobija svoja pisma nazad. Neke reči su bile precrtane, neke podvučene, neke zaokružene. Sve to raznim bojama. Falusi su se pretvarali u oči, nagi mladići u otmenu gospodu. A reči koje su se mogle čitati iz plavih ili zelenih slova, dobijale su blago erotičan prizvuk.

„Ti ćeš da budeš aktivan“, rekao je Manetu.

„Dobro.“

Prožimali su se. Mane mu je počeo slati crteže. Video je svoj nos ispod njegovih očiju. Gornja usna, ona dominantna, bila je Manetova, a donja Vladimirova i spajale su se u neki jedinstven samopoljubac.

Vladimir je onda dugo ležao sam na lađima i ćutao, ne pomerajući usne. Osećao se kao da se ljubi. Кao da će se ljubiti sve dok bude ćutao. Nije bilo potrebno ništa da radi. Vođenje ljubavi je bilo statično. Bez volje, bez misli. Stvari su se privlačile ili se nisu privlačile. Nije bilo potrebno umešati se. Nije bilo potrebno ništa raditi.

„Šeling je smatrao da se nikada ne zaljubljujemo. Da uvek samo otkrivamo da smo zaljubljeni.“ Mane je ćutao. Vladimiru se činilo da to nije nešto što je on rekao Manetu, nego da je to nešto što su zajedno rekli, samo je izašlo na njegova usta. A moglo je i kroz Manetova.

Nije više mogao da razdvoji svoje misli od njegovih. Svoje oblike od Manetovih. Gledao je u svoje noge kao u tuđe. Nešto im je nedostajalo. Nešto je trebalo dodati, docrtati. Tražio je od Maneta da nacrta njihove noge. Posle je dugo proučavao crtež. Tražio je šta je na tim nogama njegovo, a šta Manetovo. Odjednom mu se učinilo da je u pitanju neka greška. Da su palčevi koji se nalaze na njegovim nogama Manetovi, a ne njegovi. Da su njegovi onakvi kakve je video na crtežu.

Kada je gledao sebe u ogledalu, više se nije prepoznavao. Njegovo lice je bilo jedino lice koje je poznavao bez greške. Sada je tu bilo previše Maneta. Imao je utisak da se može izgubiti na ulici. Zaboraviti ko je. Otići u tuđi stan. Zagrliti tuđu ženu. Ostati tamo da živi do kraja života. Niko ne bi primetio da on nije čovek koga su čekali. Niko ga ne bi prepoznao.

Potpuno izgubljen.

„Mislim da sada razumem priču o Adamu i Evi. Dve osobe su dovoljne da se stvore svi ljudi. U dve osobe ima potencijala za svaku drugu zamislivu osobu. Mogli bismo da uzmemo tvoje i moje oko i da dodajući malo više tvog ili malo više mog napravimo bilo koje oko na svetu.“

„Ali Adam i Eva nisu bili muškarci“, rekao je Mane.

„Kako nisu? Bili su ljudi. Bili su Adam i Eva. Nije bilo još muškaraca pa da Adam bude muškarac kao jedan od njih, a Eva je bila Eva, nije bilo još žena. Ne možeš da praviš od jedne jedine osobe nikakvu kategoriju.“

„A kako bi se ponavljalo ako nemaju potomke?“

„Pa, kao što se mi ponavljamo u bićima sa tvojih crteža. Znaš ono kada vidiš ćerku koja liči na oca? E, pa ja tako vidim sebe u tebi, u tvojoj koži.“

„Kao kod Almodovara?“

„Ahaha. Tako nešto.“

„Misliš da bi on mogao da snimi film o nama?“

„Ako bi snimao crtani film.“

„Voleo bih da ti promenim kožu.“

„Kako?“

„Voleo bih da naslikam sebe na tebi.“

Kupili su boje. Mnoštvo boja i različitih četkica. Mane je slikao po njemu. Dodavao mu svoje oči, zatezao lice pod svojim osmehom, činilo se da pomalo boje ostaje da lebdi u vazduhu gde bi se nalazio Manetov pramen. Slikao je sebe u lepe dane. Sebe u tužne dane. Svakoga dana slikao je sebe ponovo na Vladimiru. Sada više nije bilo mešanja. Sada je Vladimirov integritet bio direktno ugrožen Manetovim oblicima koji su se urezivali u njega.

„Zašto svaki svet koji neki par izgradi, na kraju postaje samo jedna osoba?“

„Ne znam.“

Nije ih više bilo dvojica. Bio je samo jedan, kloniran, ponovljen. Bili su uniformisani.

*Knjigu možete preuzeti na sledećem linku

Oceni 5