Pokloniti se senci

 1.

Kada pisac piše na nekom drugom jeziku, a ne na maternjem, on to čini ili iz nužnosti, kao Konrad, ili iz ogromnog častoljublja, kao Nabokov, ili radi velikog otuđenja, kao Beket. Pošto pripadam drugoj ligi, u leto 1977, pošto sam proživeo u toj zemlji pet godina, nabavio sam u prodavnici pisaćih mašina na Šestoj aveniji u Njujorku portabl mašinu „Lettera 22" i latio se pisanja na engleskom (eseja, prevoda, poneke pesme), iz pobuda koje imaju malo zajedničkog sa gore navedenim. Moja jedina želja, tada kao i danas, bila je da budem bliskiji čoveku koga sam smatrao najvećim umom XX veka: Vistanu Hjuu Odnu.

Bio sam, naravno, potpuno svestan uzaludnosti svog poduhvata, ne samo zato što sam se rodio u Rusiji i u ruskom jeziku (kojeg se nikada neću odreći, a nadam se ni on mene), nego i zbog intelekta tog pesnika kojem, po mom mišljenju, nema ravna. Bio sam svestan uzaludnosti tih napora i zato što Odn već četiri godine nije bio živ. Smatrao sam, ipak, da je pisanje na engleskom najbolji način da mu se približim, da radim u njegovim uslovima, da budem ocenjen ako ne po njegovim merilima intelektualne čestitosti, onda bar po onome što je učinilo da ta merila u engleskom jeziku budu moguća.

Ove reči, sama struktura ovih rečenica, pokazuju svakome ko je pročitao bar jednu Odnovu strofu ili pasus, moj potpuni fijasko. Meni je, medutim, neuspeh po njegovim standardima draži od uspeha po standardima drugih. Uz to, znao sam od samog početka da sam osuđen na neuspeh; da li je takva trezvenost bila moja vlastita ili sam je pozajmio iz njegovog pisanja, ne mogu da sudim. Jedino čemu se nadam dok pišem na njegovom jeziku je da neću sniziti nivo njegovog rasuđivanja, njegovu ravan posmatranja. To je ono najbolje što možemo da učinimo za nekog ko je bolji od nas: da nastavimo u njegovom duhu i u tome je, mislim, suština svih civilizacija.

Znao sam da sam po temperamentu i drugim osobinama sasvim drukčiji čovek i da će me u najboljem slučaju smatrati njegovim podražavaocem. Za mene bi, međutim, to bio kompliment. Osim toga, imao sam i drugu liniju odbrane: uvek sam mogao da se povučem i pišem na ruskom gde sam se osećao dosta sigurno, što bi se čak i njemu verovatno dopalo da je znao taj jezik. Moja želja da pišem na engleskom nije imala nikakve veze sa osećanjem samouverenosti, samozadovoljstva ili komfora; bila je to naprosto želja da se dopadnem senci. Tamo gde se on tada nalazio lingvističke barijere nisu, naravno, imale nikakav značaj, ali nekako sam mislio da bi mu se više dopalo da se objasnimo na engleskom. (Mada, kada sam to pokušao da učinim na zelenoj travi Kirštetena, sada već pre jedanaest godina, nikako mi nije išlo; moj engleski je u to vreme bio više za čitanje i slušanje nego za razgovor. Možda je to i bolje.)

Drugim rečima, u nemogućnosti da vratimo sve što nam je bilo dato, trudimo se da vratimo dug, u krajnjoj liniji, istom monetom. Najzad, i on je sam tako postupao pozajmljujući strofu „Don Žuan" za svoja Pisma Lordu Bajronu ili heksametre za “Ahilov štit". Udvaranje uvek zahteva izvesno samožrtvovanje i prilagođavanje, tim pre ako se udvaraš čistom duhu. Dok je bio od krvi i mesa, taj čovek je uradio toliko mnogo, da je vera u besmrtnost njegove duše bila nekako neizbežna. To što nam je on ostavio ravno je Jevanđelju, prinesenom i ispunjenom ljubavlju koja je sve samo ne konačna ljubav koja se nikada ne smešta u čovekovo telo sva, i zato su joj potrebne reči. Kad ne bi bilo crkava, lako bismo mogli da podignemo crkvu na tom pesniku, a njena glavna zapoved bi zvučala otprilike ovako:

Ako je jednaka ljubav nemoguća,

Neka onaj ko više voli budem ja.

2.

Ako pesnik i ima nekakvu obavezu pred društvom, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako ne ispuni taj dug, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku. Većina ljudi sasvim prirodno misli da ima i druga posla osim da čita pesme, ma kako dobro bile napisane. Ako ne čita poeziju, društvo se spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina. I to je vlastiti ekvivalent društva zaboravu, od kojeg tiranin može pokušati da spase svoje podanike nekim spektakularnim krvoprolićem.

Prvi put sam čitao Odna pre dvadeset godina u Rusiji u prilično mlitavim i beživotnim prevodima koje sam našao u antologiji savremene engleske poezije sa podnaslovom Od Brauninga do naših dana. „Naši dani" bili su dani 1937. godine kada je taj tom bio objavljen. Suvišno je da govorim da su gotovo svi prevodioci, zajedno sa urednikom M. Gutnerom, ubrzo posle toga bili uhapšeni i mnogi od njih streljani. Isto tako ne treba ni da pomenem, da se za sledećih četrdeset godina u Rusiji nije pojavila nijedna druga antologija savremene engleske poezije i pomenuti primerak je postao neka vrsta bibliofilske retkosti.

Jedan Odnov stih u toj antologiji ipak je privukao moju pažnju. Bio je, kako sam kasnije saznao, iz poslednje strofe njegove rane pesme “Nema promene mesta", koja opisuje pomalo klaustrofobičan pejzaž gde „niko ne ide / Dalje od prekida pruge ili kraja nasipa, / Niti ide, niti sina svoga šalje...." Taj poslednji stih „Niti ide, niti sina svoga šalje..." pogodio me je kombinacijom zdravog razuma i sabijanjem negacija. Pošto sam odnegovan na visokoparnom i samopouzdanom ruskom stihu, odmah sam primetio ovaj recept čiji je glavni sastojak bio samoograničavanje. Pesnički stihovi, medutim, imaju običaj da se izdvoje iz konteksta u univerzalno značenje i preteći prizvik apsurda, prisutan u „Niti ide, niti sina svoga šalje...", zaista je počeo da vibrira u mojoj podsvesti svaki put kada bih se latio da nešto učinim na hartiji.

To je, pretpostavljam, ono što se zove uticaj, ako ne računamo da apsurd nikada nije pesničko otkriće već izraz stvarnosti; otkrića se retko mogu prepoznati. Ono čemu smo u ovom slučaju obavezni pesniku, nije samo osećanje, nego njegov odnos prema njemu: spokojan, smiren, bez ikakvog pritiska, gotovo usput. Taj odnos je za mene bio veoma značajan, jer sam na taj stih naleteo početkom šezdesetih, kada je teatar apsurda bio u punom procvatu. U toj pozadini Odnov pristup toj temi se izdvajao ne stoga što je on pretekao mnoge, već zbog bitno drukčijeg etičkog sadržaja. Način na koji se obraćao tim stihom govorio je, meni bar, nešto kao: "Ne viči 'vuk', čak i ako je pred vratima." (Na to "čak i ako je..." ja bih dodao, "jer izgleda isto kao ti". Baš zato ne viči "vuk".)

Iako za pisca spominjanje sopstvenog zatvorskog iskustva, kao uostalom i bilo kakvih drugih tegoba može da izgleda hvalisanje pred običnim ljudima, desilo se da je sledeća prilika da se pažljivo upoznam sa Odnom bila dok sam izdržavao kaznu na Severu, u seocetu izgubljenom usred močvara i šuma blizu Polarnog kruga. Ovoga puta, antologija koju mi je poslao prijatelj iz Moskve bila je na engleskom. U njoj je bilo dosta Jejtsa, koji mi je tada izgledao suviše retoričan i nemaran u metrici, i Eliota, koji se u to vreme u Istočnoj Evropi smatrao višim autoritetom. Pripremio sam se da čitam Eliota.

No, sasvim slučajno, knjiga se otvorila na Odnovoj pesmi "U spomen na V .B. Jejtsa". Tada sam bio mlad i strasno sam se predavao žanru elegije, iako u mojoj blizini niko nije umirao i nisam imao kome da je posvetim. Možda sam zato čitao elegije sa većom žudnjom nego bilo šta drugo, i često sam mislio da je najzanimljvija osobenost tog žanra nesvestan pokušaj slikanja autoportreta, kojim su gotovo sve pesme in memoriam oslikane ili prožete. Mada je ta tendencija razumljiva, ona često pretvara takvu pesmu u razmišljanja o smrti, iz kojih više saznajemo o autoru nego o umrlom. U Odnovoj pesmi nije bilo ničeg sličnog; štaviše, ubrzo sam shvatio da je njena struktura bila zamišljena da oda počast umrlom pesniku, podražavajući u obrnutom redosledu vlastite etape u stilskom razvoju velikog Irca sve do njegovih početaka: tetrametri u trećem poslednjem delu pesme.

Upravo zbog tih tetrametara, posebno zbog tih osam stihova u trećem delu, shvatio sam kakvog pesnika čitam. Ti stihovi su bacili u zasenak izvanredan opis „mračnog hladnog dana", poslednjeg Jejtsovog dana, od čega podilazi jeza:

U ušće umirućeg dana kraci žive su tonuli.

Oni su bacili u zasenak i ono nezaboravno poredenje poraženog tela sa gradom čija se periferija i trgovi polako prazne kao posle ugušene bune. Bacili su u zasenak čak i epohalnu tvrdnju:

...poezija ne izaziva posledice...

Tih osam stihova u tetrametru, koji čine treći deo pesme zvuče kao mešavina himne Vojske spasa, pogrebnog opela i dečije pesmice:

Vreme što ne trpi

Hrabre i nedužne

U tjednu ne upamti

Lepote telesne,

Štuje jezik i oprašta

Svima od kojih živi

Kukavičluk i taštinu prašta

I do njihovih nogu sve počasti položi.

              (prevod Tomislava Sabljaka)

Sećam se kako sam sedeo u maloj drvenoj kolibi i dok sam kroz kvadratni prozor, razmere kao na tenku, posmatrao mokar, blatnjav drum sa ponekim zalutalim piletom, gotovo sa nevericom razmišljao sam o onome što sam upravo pročitao i mislio nije li se poigralo sa mnom moje znanje engleskog jezika. Pri sebi sam imao pozamašan, kao cigla, englesko-ruski rečnik, i listao sam ga i listao, proveravajući svaku reč, svaku nijansu, nadajući se da će me on izbaviti od onog značenja koje me je posmatralo sa tih stranica. Pretpostavljam da sam odbijao da poverujem kako je još 1939. godine jedan engleski pesnik rekao: „Vreme... štuje jezik", a da je svet i dalje ostao onaj isti.

Ali, toga puta rečnik me nije pobedio. Odn je stvarno rekao da vreme (uopšte, a ne konkretno vreme) obožava jezik i tok misli koji je ta rečenica pokrenula nastavlja se u meni do današnjeg dana. Zato što je „obožavanje" odnos manjeg prema većem. Ako vreme obožava jezik, znači da je jezik nešto veće ili starije od vremena, koje je, opet, starije i veće od prostora. Tako su me učili, i zaista sam tako osećao. Zato što ako vreme obožava jezik, otkuda onda jezik potiče? Jer, dar je uvek manji od darodavca. I zar nije onda jezik skladište vremena? Da ga vreme ne obožava zbog toga? I zar nije pesma, i čak sam govor sa svojim cezurama, pauzama, spondejama itd, igra koju vodi jezik da bi reorganizovao vreme? I zar nisu ti pomoću kojih je "živ" jezik, oni pomoću kojih je živo i vreme? I ako im vreme prašta, čini li ono to iz velikodušnosti ili nužnosti? I uopšte, nije li velikodušnost zapravo nužnost?

Bez obzira na to što su bili kratki i horizontalni, ti stihovi su mi se učinili neverovatno vertikalni. Bili su, isto tako, veoma neusiljeni, gotovo kao neko ćaskanje: metafizika u obličju zdravog smisla, zdrav smisao u obličju dečijih stihova. Sam broj tih obličja govorio mi je šta je jezik i shvatio sam da čitam pesnika koji govori istinu ili kroz koga istina postaje čujna. U svakom slučaju, to je najviše ličilo na istinu od svega ostalog što sam uspeo da razaberem u toj antologiji. A možda sam tako osećao upravo zbog naleta neobaveznosti, koji sam osetio u snižavanoj intonaciji: „oprašta / Svima od kojih živi; / Kukavičluk i taštinu prašta /I do njihovih nogu sve počasti položi". Smatrao sam da su te reči bile tamo samo da zadrže ono „Vreme... obožava jezik", koje hrli uvis.

Mogao bih beskrajno da analiziram te stihove, ali tek sada. Tada sam bio jednostavno potresen. Osim toga, postalo mi je jasno da treba osluškivati Odnove oštroumne dosetke i zapažanja imajući u vidu civilizaciju, bez obzira na njegovu neposrednu temu (ili njegovo stanje). Osetio sam da imam posla sa novim metafizičkim pesnikom, pesnikom neobične lirske nadarenosti, koji se skriva ispod maske posmatrača javnog života. I naslućivao sam da je izbor te maske, izbor tog jezika bio manje uslovljen pitanjima stila i tradicije koliko ličnom smernošću, nametnutom ne toliko određenom verom, koliko njegovim osećajem za prirodu jezika. Smernost nikada ne bira.

Ipak, preostalo mi je još da pročitam svog Odna. Zato što sam posle pesme „U spomen na V. B. Jejtsa" shvatio da sam došao u dodir sa smirenijim autorom nego što su Jejts ili Eliot, sa dušom manje razdraženom od njihove, mada bojim se, ne manje tragičnom. Kada se osvrnem unazad, sada mogu da kažem da nisam mnogo pogrešio i ako je i bila neka drama u Odnovom glasu, to nije bila lična drama, nego društvena ili egzistencijalna. On nikada ne bi sebe smestio u centar neke tragične predstave; u najboljem slučaju, priznao bi svoje prisusutvo u toj sceni. Još mi je preostalo da čujem iz njegovih vlastitih usta: „J. S. Bah je baš bio srećan. Kada je hteo da slavi Gospoda, napisao bi horal ili kantatu, obraćajući se neposredno Svevišnjem. Danas ako pesnik želi da učini to isto mora da prfbegne indirektnom govoru." To se isto, očigledno, odnosi i na molitvu.

3.

Po načinu na koji pišem ove redove, primećujem da prvo lice jednine pomalja svoju bezobraznu glavu zabrinjavajuće često. Ali čovek je ono što čita; drugim rečima, kad naletim na tu zamenicu otkrivam Odna više nego bilo koga drugog; skretanje jednostavno odražava količinu onoga što sam pročitao od ovog pesnika. Stare pse, naravno, nećeš naučiti novim trikovima, ali njihove gazde, na kraju krajeva, počinju da liče na svoje pse. Kritičari, a posebno biografi pisaca sa karakterističnim stilom, često, makar nesvesno, usvajaju način izražavanja pisca o kome pišu. Grubo govoreći, nas menja ono što volimo, ponekad do gubljenja vlastitog identiteta. Neću da kažem da se to sa mnom upravo dogodilo; samo pokušavam da kažem da su svi ti nametljivi "ja" pa "ja", na svoj način, oblici indirektnog govora upućenog Odnu.

Za sve one iz mog naraštaja koje je interesovala poezija na engleskom jeziku ne mogu da kažem da ih je bilo baš mnogo šezdesete godine su bile vreme antologija. Strani studenti i naučnici koji su boravili u Rusiji na bazi razmene, pri povratku kući trudili su se da se oslobode viška tereta i prvo što su ostavljali bile su knjige pesama. Prodavali su ih u bescenje domaćim antikvarima, koji su ih kasnije basnoslovno naplaćivali onima što su hteli da ih kupe. Razlog je bio jednostavan: sprečiti lokalno stanovništvo da kupuje te zapadne predmete; a stranci će ionako već otputovati i neće ni biti u prilici da vide taj disparitet.

Ako biste, medutim, poznavali prodavca, kao što ga neizbežno zna onaj ko često posećuje ta mesta, mogli ste sklopiti s njim neku vrstu pogodbe, koju znaju svi lovci na knjige: menjali biste jednu knjigu za drugu, ili dve-tri za jednu, ili biste kupili knjigu, pročitali je i vratili u radnju, a dobijali svoj novac nazad. Uz to, ja sam po povratku sa odsluženja kazne u svoj rodni grad već imao izvesnu reputaciju i u nekoliko knjižara su se ophodili sa mnom izuzeto ljubazno. Zahvaljujući tom mom ugledu ponekad su me posećivali strani studenti i, pošto nije red doći nekome u kuću praznih ruku, donosili su mi knjige. Sa nekima od njih sklopio sam blisko prijateljstvo od čega su moje police imale vidne koristi.

Strašno sam voleo te antologije i ne samo zbog njihovog sadržaja, već i zbog slatkastog mirisa njihovog poveza i zbog njihovih stranica, požutelih po ivicama. Izgledale su potpuno američki i bile su džepnog formata. Mogle su se izvući iz džepa u tramvaju ili gradskom parku, i mada je tekst bio samo delimično poznat, trenutno je bacao u senku lokalnu stvarnost. Moje omiljene knjige bile su Luisa Entermejera i Oskara Vilijamsa, jer su bile sa fotografijama autora koje su razbuktavale maštu ništa manje od samih stihova. Satima sam sedeo i pažljivo izučavao crno-beli kvadratić sa crtama ovog ili onog pesnika, pokušavajući da pogodim kakav je bio čovek, trudeći se da ga oživim i njegovo lice dovedem u saglasje sa napola ili trećinu razumljivim stihovima. Kasnije bismo, u društvu prijatelja, razmenjivali naše neobuzdane dosetke i sitne glasine koje su povremeno do nas stizale i izvodeći zajednički imenitelj donosili presudu. Ipak, kada se prisetim, moram reći da naša domišljanja često nisu bila daleko od istine.

Tako sam prvi put video Odnovo lice. Bila je to jako umanjena fotografija, nekako neprirodna, suviše didaktična u korišćenju senki: snimak je više govorio o fotografu nego o njegovom modelu. Iz te slike se moglo zaključiti da je ili fotograf bio naivni esteta, ili su crte modela bile suviše neutralne da bi se fotograf njima bavio. Meni se više dopadala druga verzija, delimično zato što je neutralnost tona umnogome bila odlika Odnove poezije, a i delimično zato što je antiherojska poza bila fiks-ideja naše generacije. Ideja je bila da treba izgledati kao svako drugi: obične cipele, kapa, sako i kravata po mogućstvu sive boje, ni brade ni brkova. Vistan je bio prepoznatljiv.

Kao što su bili prepoznatljivi i stihovi iz pesme „1. septembar 1939. godine", da se čoveku koža naježi, spolja kao da objašnjavaju početak rata, koji je bio kolevka moje generacije, ali su u suštini opisivali nas same, kao taj crno-beli snimak.

Oni kojima je naneto zlo
čine zlo sami.

Ovi stihovi zaista ispadaju iz konteksta jer izjednačavaju pobednike sa žrtvama, i mislim da bi ih trebalo, po zakonu, istetovirati na grudi svakog novorodenčeta, ne samo zbog njihovog sadržaja već i zbog intonacije. Jedini prihvatljiv argument protiv takve procedure bio bi taj što Odn ima i bolje stihove. Šta, na primer, da se radi sa ovim:

Lica iza bara....
Drže se dnevnih navika:
Svetla večno da svetle,
Džez večno da svira.
Sve konvencije su u dosluhu
Da od ove tvrdave
Načine namešteni dom:
Da bismo mi, deca,
Nikada srećna i nikada dobra,
Što se boje noći,
Lutala po avetinjskoj šumi
Ne znajući gde smo.

Ili, ako mislite da je to suviše američko, da se suviše oseća Njujork, šta mislite o ovom kupletu iz pesme „Ahilov štit", koja bar meni zvuči kao Danteov epitaf šačici istočnoevropskih nacija:

...izgubiše ponos,

I umreše kao ljudi pre nego tela smrt im stiže.

(prevod Srba Mitrović)

Ili ako ste i dalje protiv takvog varvarstva, ako hoćete da poštedite ranjivu nežnu kožu, u toj pesmi postoji sedam drugih stihova koje treba uklesati na kapijama svih postojećih država i uopšte, na kapiji celoga sveta:

Mali odrpanac, besciljan i sam,

Tumarao je po pustari, ptica

Polete tražeći spas od njegovog precizno bačenog

kamena:

Da devojke siluju, da dvojica mogu nožem izbosti trećeg,

Za njega je bio aksiom, jer nikada čuo nije

Za svet u kojem se drže obećanja.

Ili da neko može zaplakati, zato što to drugi čini.

Tako novodošlog neće zavarati priroda tog sveta, a stanovnici sveta neće demagoga prihvatati kao poluboga.

Ne treba biti Ciganin ili Lombrozo da bi poverovao u vezu izmedu čovekovog spoljašnjeg izgleda i njegovih postupaka: na tome je, u krajnjoj meri, zasnovano naše osećanje lepote. Ali kako treba da izgleda pesnik koji je napisao:

Sasvim na drugom mestu ogromna
Stada jelena presecaju
Milje i milje zlatne močvare
Tiho i veoma brzo.

Kako treba da izgleda čovek koji voli da prevodi metafizičke istine u prozaični zdrav smisao isto kao što voli da otkrije metafiziku u zdravom smislu? Kako treba da izgleda onaj ko se temeljno bavi stvaranjem i koji vam govori o Tvorcu više nego bilo koji drznik što energično preseca sfere? Zar nije potrebna prijemčivost, posebna u povezivanju poštenja, kliničke distance i prigušenog lirizma, da prikaže ako ne jedinstven raspored crta lica, onda bar njegov poseban, specifičan izraz? I može li takve crte ili takav izraz da izrazi kičica? Ili da zabeleži kamera?

Veoma mi se dopadao proces izvlačenja te slike na fotografiju veličine poštanske marke. Mi uvek tražimo neko lice, uvek hoćemo da se ideal materijalizuje, a Odn je u to vreme bio veoma blizu onome što se pretvara u ideal. (Druga dvojica bila su Beket i Frost, medutim, ja sam znao kako oni izgledaju; i ma kako to delovalo zastrašujuće, bila je očigledna sličnost između njihove spoljašnjosti i njihovih postupaka.) Kasnije sam, naravno, video i druge Odnove fotografije: u prokrijumčarenom časopisu ili u nekim drugim antologijama. Ali one nisu ništa više govorile; taj čovek je izmicao objektivu, ili je objektiv za njim kasnio. Počeo sam da se pitam: može li jedan oblik umetnosti da izrazi drugi, može li vizuelno da izrazi semantičko?

Jednom prilikom mislim da je to bilo u zimu 1968. ili 1969. godine Nadežda Mandeljštam, koju sam posetio u Moskvi, uručila mi je jednu antologiju savremene poezije, veoma lepu knjigu bogato ilustrovanu velikim crno-belim fotografijama koje je načinio, koliko se sećam, Roli Mek Ken. I, pronašao sam ono što sam tražio. Nekoliko meseci kasnije neko je pozajmio od mene tu knjigu i nikada više nisam video tu fotografiju; ali sećam je se dosta jasno.

Fotografija je snimljena negde u Njujorku, očigledno na nekoj petlji ili onoj kod Grand Centrala, ili kod Kolumbijskog univerziteta koja se prostire preko avenije Amsterdam. Odn je tamo iznenada uhvaćen kako prelazi ulicu, začuđeno podignutih obrva. A pogled mu je uprkos tome bio neobično miran i oštar. Godine su, očigledno, bile kraj četrdesetih ili početak pedesetih, pre nego što su crte njegovog lica prešle u onu poznatu izboranu fazu „nenameštenog kreveta". Sve mi je postalo jasno, ili gotovo sve.

Kontrast ili, bolje rečeno, nesklad tih obrva podignutih u formalnoj nedoumici i oštrina njegovog pogleda, po mom mišljenju, direktno odgovara formalnoj strani njegovog stiha (dve podignute obrve dve rime) i zaslepljujućoj preciznosti njihovog sadržaja. Ono što je piljilo u mene sa te stranice bilo je olicetvoren ekvivalent rimovanog distiha, istine, koja se bolje prepoznaje srcem. Crte su bile pravilne, čak obične. Na tom licu nije bilo ničeg posebno poetskog, ničeg bajronovskog, demonskog, ironičnog, sokolovog, orlovskog, romantičnog, ranjivog itd. Bilo je to pre lice doktora koga zanima vaš život, iako zna da niste zdravi. Lice sasvim spremno na sve, lice koje je svelo račune.

Rezultat. Njegov pogled, lišen izraza, bio je direktan proizvod te zaslepljujuće blizine lica prema predmetu, koja je rađala izraze poput: „voljne obaveze", „nužno ubistvo", „konzervativni mrak", „veštačka pustoš" ili „trivijalnost peska". Bilo je to kao kada kratkovid čovek skida naočare, sa tom razlikom, što oštrina vida tog para očiju nije imala ništa ni sa kratkovidošću, ni sa sitnim predmetima, niti sa pretnjama, duboko u njima usađenim. To je bio izgled čoveka koji zna da ne može da otkloni te opasnosti, ali koji ipak teži da nam opiše kako simptome, tako i samu bolest. To nije bila takozvana „društvena kritika" makar zato što sama bolest nije bila društvena: bila je egzistencijalna.

Uopšte mislim da je taj čovek greškom prihvaćen kao društveni komentator ili dijagnostičar, ili nešto slično. Najčešće su ga optuživali da nije nudio nikakav lek. Pretpostavljam da je on to pokušavao na neki način, pribegavajući frojdističkoj, zatim marksističkoj i crkvenoj terminologiji. Mada je lečenje i bilo baš u korišćenju tih terminologija, jer su one samo različita narečja na kojima se može govoriti o jednom istom predmetu koji se zove ljubav. Leči upravo intonacija kojom se obraćamo bolesniku. Pesnik se kretao medu teško bolesnim, čak na smrt bolesnim ljudima ovoga sveta, ali ne kao hirurg već kao milosrdna sestra, a svaki pacijent zna da upravo bolničarka, a ne hiruški rez, postavlja na kraju pacijenta na noge.

U poslednjem govoru Alonsa Ferdinandu u pesmi „More i ogledalo", upravo čujemo glas milosrdne sestre, odnosno ljubavi:

Ali ako ne uspeš da sačuvaš svoje carstvo
I dođeš, kao pre tebe otac, tamo
Gde se misao optužuje i osećanje ismeva,
Veruj svome bolu...

Ni doktor, ni anđeo, tim pre ni voljena ili rođak, neće to izgovoriti u trenutku vašeg konačnog poraza. Samo bolničarka ili pesnik, iz iskustva, i iz ljubavi.

I ja sam se čudio toj ljubavi. Nisam ništa znao o Odnovom životu: ni o njegovoj homoseksualnosti, ni o njegovom braku iz računa (sa njene strane) sa Erikom Man, itd. baš ništa. Samo sam jedno sasvim jasno osetio: ta ljubav nadrasta svoj predmet. U mojoj glavi bolje, u mojoj uobrazilji to je bila ljubav uveličana ili ubrzana jezikom koji joj je bio potreban da se izrazi; a jezik to sam već znao ima sopstvenu dinamiku i sklon je, naročito u poeziji, da iskoristi svoje izvorne metode: metriku i strofe koje odvode pesnika daleko od njegovog prvobitnog odredišta. I još jedna istina o ljubavi u poeziji, koju dobijamo čitajući je, jeste da se piščeva osećanja neizbežno potčinjavaju linearnom i neodložnom kretanju umetnosti. Ovakve stvari obezbeđuju u umetnosti viši stepen lirizma; u životu je njegov ekvivalent u izolaciji. Mada, zbog svoje stilske raznovrsnosti, taj čovek mora da je spoznao neuobičajeni stepen očaja, što pokazuju mnoge njegove najčarobnije, najzanosnije lirske pesme. Jer u umetnosti lakoća dodira najčešće dolazi iz mraka njegovog apsolutnog odsustva.

Pa, ipak, je to bila ljubav, zauvek sačuvaija u jeziku, koja ne zna za pol jer je jezik bio engleski i pojačana dubokim bolom, jer i bol isto tako treba da bude artikulisan. Jezik je, na kraju krajeva, samosvestan po definiciji i on hoće da osvoji svaku novu situaciju. Dok sam posmatrao fotografiju Rolija Mek Kena, osećao sam zadovoljstvo što lice na njoj nije pokazivalo ni neurotičnost ni bilo kakvu drugu napetost; što je bilo bledo, obično, što ništa nije izražavalo, već naprotiv, upijalo je sve što se događa pred njegovim očima. Kako bi bilo sjajno, pomislio sam, imati takve crte i pokušavao sam da namestim tu grimasu pred ogledalom. Naravno da mi to nije pošlo za rukom, ali sam znao da ću pretrpeti neuspeh, jer takvo lice treba da bude jedinstveno u svom rodu. Nije bilo potrebe da se oponaša: ono je već postojalo u ovom svetu i svet mi se činio nekako prijatnijim jer je negde u njemu postojalo to lice.

Čudne su to stvari lica pesnika. Teorijski, autorov izgled ne treba da ima značaja za čitaoca: čitanje nije zanimanje za narcise, kao uostalom, ni pisanje, medutim, u trenutku kada nam se dopadne priličan broj pesnikovih stihova počinje da nas zanima i kako on izgleda. To je, očigledno, povezano sa sumnjom da voleti umetničko delo znači spoznati istinu ili onaj njen deo koji umetnost izražava. Nesigurni po prirodi, želimo da vidimo umetnika koga poistovećujemo sa njegovim delom da bismo dalje znali kako istina izgleda u stvarnosti. Samo su antički autori izbegli takvo razmatranje zbog čega se, delimično, i smatraju klasicima i njihove tipizirane crte u mramoru, što se nižu po našim bibliotekama, direktno su povezane sa apsolutno arhetipskim značenjem njihovih dela. Ali, kada čitate:

...Posetiti

Grob prijatelja, prirediti ružnu scenu,

Prebrojati ljubavi iz kojih si ponikao,

Nije lepo cvrkutati kao ptica koja

ne ume da plače,

Kao da niko konkretno ne umire

I spletke nikada nisu bile istina,

nezamislivo...

Počinjete da osećate da iza tih stihova ne stoji plavokos, crnokos, bled, crnpurast, izboran ili zategnutog lica konkretan autor, već sam život; i sa njim biste hteli da se upoznate; s njim biste želeli da se nadete u neposrednoj blizini. Iza te želje ne stoji taština, već nekakva ljudska fizika koja privlači malu česticu ka velikom magnetu, čak i ako se sve završi time da ponavljate odmah za Odnom: "Poznavao sam tri velika pesnika i svi su bili prvorazredni kučkini sinovi." Ja: „Koja?" On: „Jejts, Frost, Bert Breht." (Ali, za Brehta je pogrešio: on i nije bio veliki pesnik.)

4.

Šestog juna 1972. godine, negde četrdeset osam sati posle mog prinudnog ubrzanog odlaska iz Rusije, stajao sam sa svojim prijateljem Karlom Properom, profesorom ruske književnosti na Mičigenskom univerzitetu (koji je doleteo u Beč da me sačeka), ispred Odnovog letnjikovca u seocu Kiršsteten, objašnjavjući vlasniku razloge našeg dolaska. Moglo je i da ne dođe do tog susreta.

U severnoj Austriji postoje tri Kiršstetena, mi smo prošli kroz sva tri i taman smo se spremali za povratak, kad je auto krenuo uz tihu usku seosku uličicu i mi spazimo drvenu strelicu-putokaz sa nazivom „Odenštrase". Ranije se zvala (ako se dobro sećam) „Hinterholz", jer je iza šume ta ulica izlazila na lokalno groblje. Njeno preimenovanje očigledno je povezano koliko sa željom žitelja sela da se odvoje od tog memento mori, toliko i sa ukazivanjem poštovanja velikom pesniku koji je živeo medu njima. Pesnik se prema tome odnosio sa nekakvim pomešanim osećanjem ponosa i zbunjenosti. Nešto jasnija osećanja imao je, medutim, prema lokalnom svešteniku koji se zvao Šiklgruber. Odn nije mogao da odoli zadovoljstvu da ga zove "Oče Šiklgruber".

Sve sam to saznao kasnije. Za to vreme Karl Proper je pokušavao da objasni razloge našeg dolaska jednom kršnom čoveku, koji se jako znojio, u crvenoj košulji i širokim tregerima, sa sakoom preko ruke i hrpom knjiga ispod miške. Čovek tek što je stigao vozom iz Beča, i pošto se popeo na brdo, zadihao se i nije bio spreman za razgovor. Već smo se spremali da odustanemo od naše namere, kad on iznenada ulovi šta je govorio Karl Proper i usklikne: „Nije moguće!" i pozva nas u kuću. Bio je to Vistan Odn, a vreme nešto manje od dve godine pre njegove smrti.

Dozvolite mi da objasnim kako je do svega toga došlo. Još 1969. godine Džordž L. Klajn, profesor filozofije u Brin-Mouru posetio me je u Lenjingradu. Profesor Klajn je pevodio moje pesme na engleski za izdavačku kuću „Pingvin" i dok smo razgovarali o sadržaju buduće knjige, pitao me je koga bih, pod idealnim uslovima, želeo da vidim kao autora predgovora. Predložio sam Odna, zato što su u mojoj tadašnjoj predstavi Engleska i Odn bili sinonimi. Ali, sama mogućnost izlaska moje knjige u Engleskoj u to vreme bila je potpuno nerealna. Jedino što je tom poduhvatu davalo privid realnosti, bilo je potpuno bezakonje po sovjetskim normama.

Ipak, stvar je krenula. Odnu su dali da pročita rukopis i on mu se dovoljno dopao da bi napisao predgovor. Tako sam, kad sam stigao u Beč, imao pri sebi Odnovu adresu u Kiršstetenu. Kad se osvrnem unazad i setim razgovora koje smo vodili naredne tri nedelje u Austriji, a kasnije u Londonu i Oksfordu, više čujem njegov glas nego svoj, mada, moram priznati, ispitivao sam ga sa strašću o savremenoj poeziji, posebno o samim pesnicima. Uostalom, to je bilo sasvim razumljivo, jer jedina engleska rečenica koju sam znao bez greške, bila je: "Gospodine Odn, šta mislite o..." i dalje bi sledilo ime.

Možda je to bilo najbolje, jer šta sam mogao da mu kažem što on već nije znao na ovaj ili onaj način? Mogao sam mu, naravno, ispričati kako sam preveo na ruski nekoliko njegovih pesama i kako sam ih odneo u jedan moskovski časopis, ali dešavalo se to 1968. godine, Sovjeti su okupirali Čehoslovačku i jedne noći je BBC pustio njegovu pesmu „Čudovište čini ono što umeju čudovišta..." i to je bio kraj tog poduhvata. (Možda bih tom pričom pridobio njegovu naklonost, ali nisam imao suviše visoko mišljenje o tim prevodima.) Isto tako, nikada nisam čitao uspešan prevod njegove pesme na jezik o kom sam imao bilo kakvu predstavu. Odn je i sam to znao, možda isuviše dobro. Ili to da sam bio presrećan jednog dana kad sam saznao za njegovu posvećenost Kjerkegorovoj trijadi, koja je za mnoge od nas bila ključ za razumevanje ljudske vrste. Ali plašio sam se da neću umeti dobro da se izrazim.

Bilo je bolje da slušam. Pošto sam bio Rus, obično je pričao o ruskim piscima. "Ne bih voleo da živim pod istim krovom s Dostojevskim" izjavio je. Ili: „Najbolji ruski pisac je Čehov." "Zašto?" "On je jedini od vas koji ima zdrav razum." Ili mi je postavljao pitanje koje ga je, izgleda, najviše brinulo u mojoj otadžbini: „Pričali su mi da Rusi uvek kradu brisače sa automobila. Zašto?" Ali moj odgovor zato što nema rezervnih delova nije mogao da ga zadovolji: on je očigledno imao u glavi neki skriveniji razlog, i pošto sam pročitao ceo njegov opus, gotovo sam počeo da ga shvatam sam. Zatim je predložio da prevede neke moje pesme. To me je strašno potreslo. Ko sam ja, da me prevodi Odn? Znao sam da su, zahvaljujući njegovim prevodima, pesme nekih mojih sugrađana dobile više nego što su zaslužile; ipak, nekako nisam mogao da dopustim da on radi na meni. Zato sam kazao: „Gospodine Odn, šta misjlite o... Robertu Lovelu?" "Ne volim muškarce" stiže odgovor „koji ostavljaju za sobom dimni trag uplakanih žena".

Tokom tih nedelja u Austriji brinuo se o mojim stvarima kao neka usrdna kvočka. Kao prvo, neobjašnjivo su počeli da mi stižu telegrami i druga pošta sa naznakom „V. H. Odnu za J. B." Zatim je pisao molbu Akademiji američkih pesnika da mi daju izvesnu finansijsku pomoć. Tako sam dobio svoj prvi američki novac 1000 $, da budem precizan koji mi je trajao do prve plate na Mičigenskom univerzitetu. Preporučio me je svom literarnom agentu, instruirao me koga treba da sretnem a koga da izbegavam, upoznavao sa svojim prijateljima, štitio od novinara i sa žaljenjem govorio da je svoj stan ostavio na Trgu Svetog Marka, kao da sam se spremio da se doselim u Njujork. "Za vas bi to bilo dobro. Makar zato što je tamo pored Jermenska crkva, a lepše je slušati službu kada ne razumeš reči. Ne znate jermenski, zar ne?" Nisam ga znao.

Zatim je stiglo iz Londona V. H. Odnu za J. B. poziv da učestvujem na Medunarodnom festivalu poezije u Kvin-ElizabetHolu i obojica smo rezervisali isti let kod Britanske avio-kompanije. Tu mi se ukazala prilika da mu se bar donekle zahvalim. Dogodilo se da sam se za vreme svog boravka u Beču upoznao sa porodicom Razumovskih (potomci grofa Razumovskog, po čijoj je narudžbini Betoven pisao kvartete). Jedna od njih, Olga Razumovska, radila je u to vreme za neku austrijsku avio-kompaniju. Saznavši da Odn i ja idemo istim letom u London, pozvala je Britansku kompaniju i zamolila da ta dva putnika imaju kraljevski tretman. Što smo i dobili. Odn je bio zadovoljan, a ja ponosan.

Nekoliko puta u to vreme zahtevao je da ga zovem po imenu. Prirodno da sam to odbijao ne samo zbog mog dubokog poštovanja prema njemu kao pesniku, već i zbog razlike u godinama: Rusi su strašno delikatni u takvim slučajevima. U Londonu mi je, najzad, rekao: "Ne može više tako. Ili ćete me zvati Vistan, ili ću vam se ja obraćati sa mister Brodski." To mi je zvučalo tako neprirodno, da sam popustio: „Dobro, Vistane" rekao sam „kako vi kažete,Vistane". Onda smo otišli na književno veče. On se nalaktio na govornicu i dobrih pola sata je punio dvoranu stihovima koje je znao napamet. Ako sam ikad želeo da vreme stane, to je bilo upravo tada, u toj velikoj tamnoj dvorani na južnoj obali Temze. Nažalost, to se nije dogodilo. Ali posle godinu dana tri meseca pre njegove smrti u austrijskom hotelu ponovo smo čitali zajedno. U toj istoj sali.

5.

U to vreme imao je skoro šezdeset šest godina. „Morao sam da se preselim u Oksford. Zdrav sam, ali mi je potrebno da neko brine o meni". Koliko sam mogao da vidim, kad sam ga posetio tamo u januaru 1973, o njemu su se brinula samo četiri zida kotidža iz šesnaestog veka, koji mu je koledž dodelio, i jedna služavka. U trpezariji su se studenti gurali oko njega dok je uzimao hranu. Pretpostavio sam da su to engleski maniri školaraca, dečaci ostaju dečaci. Posmatrajući ih, nisam ipak mogao da se ne setim još jednog Vistanovog zaslepljujućeg zbližavanja: „trivijalnost peska".

Ovaj nestašluk bio je zapravo jedna varijacija teme: „Društvo nema nikakve obaveze prema pesniku", naročito prema ostarelom pesniku. To jest, društvo će pažljivo da sluša političara srednjih godina, možda i starijeg, ali ne i pesnika. Za to postoji niz razloga, od antropoloških do ulizivačkih. Ali zaključak je prost i neizbežan: društvo nema prava da se žali ako ga političar prevari. Jer kako je jednom to rekao Odn u svojoj pesmi „Rembo":

Ali u tom je detetu prsla retorska laž

Kao gajde: hladnoća je stvorila pesnika.

(prevod Miodrag Pavlović)

Ako laž prsne na taj način u "tom detetu", šta se s njom dešava kod starog čoveka, koji oštrije oseća hladnoću? Ma kako prepotentno zvučalo iz usta jednog stranca, tragičan Odnov uspeh kao pesnika bio je upravo u tome što je oslobodio svoj stih od bilo koje vrste obmane, bilo da je retorska ili bardovska. Jako nešto te otuduje ne samo od kolega profesora, već i od sabraće po peru, jer u svakom od nas sedi bubuljičavi mladić koji žudi za nesuvislim patosom.

Sa stanovišta kritičara, ova apoteoza bubuljica u odsusutvu patosa vidi mlitavost, nemarnost, naklapanje, rasulo. Takvima ne pada na pamet da stariji pesnik ima pravo da piše lošije ako zaista piše tako jer nema ničeg nepriličnijeg starosti od „otkrića ljubavi" i presađivanja majmunskih žlezda. Između bučnog i mudrog publika će uvek izabrati ovo prvo (i to ne zato što takav izbor odražava njen demografski sastav, ili zbog romantičarskog običaja samih pesnika da umiru mladi, već zbog urodene nespremnosti da se misli o starosti, da ne govorimo o njenim posledicama). Tužno u toj privrženosti nezrelosti je što je to stanje daleko od postojanog. Ah, da je samo tako! Tada bi se sve moglo objasniti prisutnim strahom od smrti. Tada bi sve one „Izabrane pesme" tolikih pesnika bile isto tako bezazlene kao žitelji Kiršstetena koji su preimenovali svoju ulicu Hinterholc. Ako bi to bio samo strah od smrti, čitaoci i posebno oduševljeni kritičari trebalo bi neizostavno da se ubiju, sledeći primer njihovih voljenih mladih autora. Ali to se neće dogoditi.

Prava priča o našoj vrsti koja je sklona nezrelosti mnogo je tužnija. Ona nema veze sa odsustvom čovekove želje da sazna nešto o smrti, nego sa njegovim odbijanjem da nešto sazna o životu. Nevinost je, medutim, poslednje što može prirodno da se održi. Zato pesnike naročito one koji su živeli dugo treba čitati u celini, a ne njihova izabrana dela. Početak ima smisla samo ako postoji kraj. Jer, za razliku od proznih pisaca, pesnici nam ispričaju celu priču: ne samo preko svog stvarnog iskustva i osećanja, već i to je za nas najvažnije posredstvom jezika, to jest, preko reči koje konačno sami biraju.

Stariji čovek, ako i dalje drži pero u ruci, stoji pred izborom: da piše memoare ili da vodi dnevnik. Po samoj prirodi svog zanata pesnici vode dnevnik. Često protiv svoje volje oni pošteno beleže ono što se dešava: a) sa njihovim dušama, bilo da duša cveta ili najčešće vene i b) sa njihovim osećanjem jezika, jer su oni prvi kojima reči postaju iskompromitovane ili obezvređene. Sviđalo nam se to ili ne, ovde smo zato da bismo saznali ne samo štž( vreme čini ljudima, već i šta jezik čini sa vremenom. A pesnici su ti, ne zaboravimo, "od kojih on (jezik) živi". Upravo taj zakon uči pesnika većoj pravednosti od bilo koje vere.

Zato zahvaljujući V. H. Odnu možemo stvoriti mnogo. Ne zato što je umro duplo stariji od Hrista ili zbog Kjerkegorovog „principa ponavljanja". Jednostavno, on je služio beskonačnosti više od one koju mi obično poznajemo i jasno svedoči o njenom prisustvu; i više od toga, učinio ju je gostoljubivom. Bez preuveličavanja, svaki čovek treba da zna bar jednog pesnika od korica do korica: ako ne kao svog vodiča po ovom svetu, onda bar kao kriterijum jezika. Obe ove oblasti V. H. Odn odlično savladava, makar zbog njihove sličnosti sa Paklom i Limbom.

On je bio veliki pesnik (jedino što je nepravilno u ovoj rečenici je vreme, jer jezik, po svojoj prirodi, smešta svoja postignuća uvek u sadašnje vreme) i smatram da sam imao veliku sreću u životu što sam ga sreo. Ali da ga uopšte i nisam sreo, svejedno bi postojala stvarnost njegovih pesama. Čovek treba da bude zahvalan sudbini što ga je povezala sa tom stvarnošću, sa tim raskošnim i neprocenjivim darovima, tim pre što nisu bili namenjeni nikome posebno. To se može nazvati darežljivošću duha, osim što je duhu potreban čovek u kome bi mogao da se odrazi. Ne postaje čovek uzvišen zbog tog odraza, već duh postaje human i razumljiv. Makar samo to uz činjenicu da su ljudi konačni dovoljno je da se poklonimo pred ovim pesnikom.

Bez obzira na to kakvi su bili razlozi što je presekao Atlantik i postao Amerikanac, rezultat je taj da je spojio oba engleska narečja i postao da parafraziram jedan njegov stih naš prekookeanski Horacije. Ovako ili onako, sva putovanja koja je preduzimao po zemljama, pećinama duše, doktrinama, verama nisu služila toliko da bi usavršila njegovu argumentaciju, koliko da se proširi njegov govor. Ako je poezija nekada i bila za njega stvar časti, živeo je dovoljno dugo da bi mu jednostavno postala način života. Otuda njegova autonomnost, duševno zdravlje, uravnoteženost, ironija, distanca ukratko, mudrost. Šta god bilo, čitanje Odna jedan je od retkih dostupnih načina (ako ne i jedini) da se osetimo čestitim ljudima. Ne znam, zaista, je li mu to bio cilj.

Poslednji put sam ga video u julu 1973. godine na večeri kod Stivena Spendera u Londonu. Vistan je sedeo za stolom, držao je cigaretu u desnoj ruci, čašu u levoj, i raspričao se na temu hladnog lososa. Pošto je stolica bila suviše niska, domaćica kuće je ispod njega podmetnula dva raskupusana toma Oksfordskog rečnika. Tada sam pomislio da vidim jedinog čoveka koji ima pravo da koristi te tomove za sedenje.

1983.

*Iz knjige „Soba i po“, Russika, 2008, prevela: Neda Nikolić Bobić