Pokojnik u zamku radosti

Nikada nisam bio radostan; a ipak je uvek izgledalo kao da me prati radost, kao da su oko mene igrali laki geniji (duhovi) radosti, nevidljivi za druge ali ne za mene, čije je oko blistalo radošću. Kada se krećem među ljudima, srećan i veseo kao bog, i oni mi zavide na sreći, smejem se; jer ja prezirem ljude i svetim se. Nikada nisam želeo da čoveku pričinim nepravdu, ali uvek je tako izgledalo kao da se svaki čovek koji bi mi se približio osećao povređen i uvređen. Ako, dakle, čujem kako druge hvale zbog njihove vernosti i valjanosti, smejem se; jer prezirem ljude i svetim se. Nikada moje srce nije bilo tvrdo u odnosu na drugoga čoveka, ali je uvek, a naročito tada kada sam bio najviše uzbuden, izgledalo kao da je moje srce zatvoreno i tuđe u odnosu na svako osećanje. Kada, dakle, slušam kako druge hvale zbog dobrote njihovog srca, kako ih vole zbog njihovog dubokog osećanja, smejem se; jer ja prezirem ljude i svetim se. Kada vidim da me samog proklinju, da me se gade i da me mrze zbog moje hladnoće i bezdušnosti, onda se smejem, onda se zadovoljava moj gnev. Ukoliko bi me dobri ljudi, naime, mogli dovesti do toga da stvarno ne budem u pravu, da činim nepravdu - da, onda bih izgubio.

To je moja nesreća; uvek me prati anđeo smrti, i ja ne škropim vrata izabranika krvlju kao znakom, da on mimo njih prođe, ne on upravo ulazi kroz ta vrata, jer tek uspomena ljubavi jeste sreća.

Vino ne raduje više moje srce; ako popijem malo, bivam tužan; ako popijem mnogo, bivam melanholičan. Duša mi je umorna i nesrećna, uzalud je podbadam mamuzama zadovoljstva, ona više ništa ne može, ona se više ne podiže do kraljevskog skoka. Izgubio sam sve iluzije. Uzalud pokušavam da se predam beskrajnosti radosti, ona ne može da me podigne, ili tačnije, ja sam ne mogu da se podignem. Nekada je trebalo samo da mahne, i ja bih potekao lak, svež i slobodan. I kada bih polako jahao kroz šumu, izgledalo mi je kao da letim; a sada je konj zapenušio i preti da se sruši, izgleda mi da tapkam u mestu. Usamljen sam, to sam uvek bio; napustili su me ne ljudi, to me ne bi bolelo, već vedri geniji radosti, koji su me u velikom broju okruživali, svuda nalazili poznanike, svuda mi pružali povoljnu priliku. Kao što se oko pijanog čoveka okuplja obesna omladina u šarolikoj vrevi, tako su se oko mene okupili elfi* radosti, i njima sam se smešio. Moja duša izgubila je svaku moć. Kada bi trebalo nešto da poželim, ne bih poželeo bogatstvo ili vlast, već strast mogućnosti, oko, koje večito mlado, večito vatreno, svuda sagledava mogućnost. I koje je vino tako penušavo, tako mirisno, tako opija!

Tamo kuda ne prodiru sunčevi zraci, tamo ipak prodiru zvuci. Moja soba je mračna i neprijatna, visok zid gotovo potpuno onemogućuje prodor dnevnog svetla. Mora to biti u susednom dvorištu, verovatno neki putujući muzičar. Kakav je to instrument? Verovatno frula?... - Sta ja čujem - menuet iz Don Žuana. Tako me odnosite opet sada, vi bogati i snažni zvuci u krug devojaka, u radost plesa. Apotekar udara svojim tučkom, devojka čisti lonac, sluga u staji češe konja i otresa češagiju o kaldrmu, samo meni pripadaju ovi zvuci, samo mene pozdravljaju. O hvala ti, ma ko bio, hvala ti! Moja duša je tako bogata, tako smirena, tako opijena radošću!

Losos je sam po sebi veoma delikatno jelo; ali ako ga čovek suviše jede, pokvari stomak, jer se teško vari. Kada je zato jednom u Hamburgu bilo ulovljeno mnoštvo lososa, policija je donela odluku da svaki gazda može svojoj posluzi davati lososa samo jednom nedeljno. Bilo bi veoma poželjno, da se donese slična uredba, koja bi se odnosila na sentimentalnost.

Moj jad je moj zamak, koji se kao orlovsko gnezdo nalazi među oblacima na vrhu planine; niko ga ne može osvojiti. Sa njega slećem u stvarnost i grabim svoj plen. Ali se ne zadržavam dole, odnosim svoj plen kući. A taj plen je slika koju prenosim na tapete svoga zamka. Tu živim kao pokojnik. Sa svakim doživljajem obavljam krštenje zaborava za večan život sećanja. Sve što je konačno i slučajno zaboravlja se i briše. Tu sedim kao sedi starac zadubljen u misli i objašnjavam slike tihim, gotovo šaputavim glasom, a kraj mojih nogu sedi dete i sluša me, premda unapred zna šta ću mu ispričati.

Sunce sija tako lepo i veselo u moju sobu, u susednoj sobi prozor je otvoren; na ulici je tiho, nedeljno je popodne; čujem jasno jednu ševu koja pred jednim prozorom u susednom dvorištu cvrkuće, tamo gde stanuje lepa devojka; daleko iz jedne udaljene ulice čujem čoveka koji prodaje morske rakove; vazduh je tako topao, a ipak, ceo grad kao da je izumro. Sada mislim na svoju mladost i na svoju prvu ljubav, kada sam još čeznuo. Sada čeznem još samo za svojom prvom čežnjom. Šta je mladost? San. Šta je Ijubav? Sadržaj sna.

Iz: Ili-Ili, Veselin Masleša, Sarajevo, 1979.

*Prenosimo sa prijateljskog portala Filozofski magazin