Likovno stvaralaštvo Jeana Cocteaua u senci je njegovog delovanja na filmu i književnosti, a delom i u senci slavnijih savremenika rekao je jednom Pablo Picasso. Iako veliki majstor crteža, Cocteau se spominje samo u obimnijim likovnim istorijskim studijama, a još jedno od neistraženih ostrva njegovog stvaralačkog duha su njegovi homoerotični crteži.

Cocteau je bio prilično otvoren po pitanju svog seksualnog identiteta i često ga je izražavao kroz crteže, a radi se o potpuno slobodnim manifestacijama njegove čežnje. Usled represivnog odnosa društva prema drugačijem, ova dela su rađena kao ilustracije za retka izdanja i male tiraže.

Svoj čuveni gay manifesto, Belu Knjigu (La Livre Blanc), Cocteau objavljuje 1927. godine, potpuno bez ilustracija. Posle tri godine se pojavljuje i drugo izdanje sa crtežom na naslovnoj strani kao i desetak vrlo slobodnih ilustracija onoga što je u tekstu već dato. Radi se o intimnoj ispovesti u kojoj je glavni junak, Cocteauov drug iz škole, Dargelos - divlja i nesputana pojava - koja je slobodno upućivala dečake u tajne muške ljubavi. Maskulina i prerano sazrela figura Dargelosa dominira većinom ranih crteža na kojima se već u to vreme videla puna zrelost jednog od najboljih crtača XX veka. Ilustracije variraju od putenih pornografskih prikaza tog muškarca među dečacima, pa do tipično Coctauovskih stilizacija muške lepote. Cocteau 1947. godine radi 29 ilustracija za Genetov roman Querelle de Brest.

Radi se o, za ono vreme, veoma slobodnim grafičkim prikazima ljubavi među mornarima - kasnije opštem mestu u gej kulturi. Dok crteži Dargelosa prikazuju mladog i razvijenog muškarca, na ilustracijama za ovu knjigu našli su se junaci francuskih luka sa svim putenim preterivanjima. Nema tragova femininog i dečačkog, a mišićavi akteri uvećanih falusa su u grčevitoj borbi za sopstveno zadovoljstvo. Crtež je u skladu sa tim svedeniji (osim detaljno prikazanih genitalija) i čvršći. Dobra podloga za homoerotične izlete je i Cocteau vrlo draga antička mitologija. Crteži iz četrdesetih godina prošlog veka su varijacije na temu rvača, mladih heroja, pastira i fauna. Velika vrednost ovih crteža je zapravo sjajna ravnoteža autorove potrebe da prikaže snažno i erotično muško telo i čistih idealizovanih figura klasičnog perioda. Muški parovi u ljubavnom zagrljaju naglašenih genitalija, smešteni u klasične poze. Mekšom i stilizovanijom linijom, Cocteau u ovoj seriji radi i nekoliko crteža bogate atmosfere nastale iz psiholoških stanja likova, iz čežnje, usamljenosti, frustriranosti, prolazne eksplozivnosti telesnih užitaka. Pored serije crteža iz pedestih godina, na kojima su parovi u divljim zagrljajima, poznata nam je i jedna vrlo zanimljiva serija u kojoj meša ironiju, humor i homoerotičnost. Veoma raznovrsna u tehnici i pristupu ova dela prikazuju autorov ironični otklon prema homoseksualnom patosu i patetici. Neobavezni crteži prkazuju impotentne snagatore, muževne bicikliste, dvoglave junake, nage klovnove.

Pred kraj života Cocteau radi seriju crteža pod nazivom Innamorati, posvećenu duhovitim ribarima sa Azurne obale. Na ovim pastelima muški parovi smešteni u konkretno prostorno okruženje (obično eksterijer neke luke) potpuno slobodno istražuju čari svoje novootkrivene igre. Nema više ni patosa, ni cežnje, ni bestijalne strasti, samo igre.

Beseda velikog sna

...Moja majka, to beše ona (zacelo ona)

Sa keceljom obrubljenom crnom kadifom

I malim dijamantnim gušterom na bluzi.

Ona mi kaže: dolazim tunelom sna.

Htela sam da s tobom slušam topove.

Ove će noći da bude napad.

Odgovorio sam: ali ne, ali ne.

Onda je ona sela pored mene

Stavila je svoje ruke na mene

I bila je neizmerno tužna.

Ona mi kaže: Znaš, tvoj je brat dobio

pilotsku diplomu.

I odmah, dvanaest mi je godina, na selu.

Posle večere, napolju, moj drug

Šarl kaže: čini se

Da Amerikanci lete.

Moja se majka smeši i šije.

Moj brat uvek u neverici.

A Šarl kaže: ja ću biti mrtav

Biće jedan veliki rat.

Pol koji puši pod ovim hrastom

Leteće i bacaće

Noću bombe na gradove.

Na vaše gradove Fraulein Žozefin.

Budim se. Moja ruka umrtvljena

Puni se penušavom vodom.

Koliko je sati? Je li prošla večera?

Poručnik mi baca jastuk na glavu.

Ti lezi, ti spavaš na nogama.

Ja ne spavam. I kačim se

Za barku. Čujem smeh.

Ali me jedan dubinski glas odnosi

Vešto

U mrtva mora.

I onda sam bio sa bratom u avionu.

Leteli smo na izvanrednoj visini

Iznad jedne luke gde su brodovi odlazili

i dolazili.

On mi kaže: Vidiš onaj brod

Tačno ispod nas.

Mama je na njemu. Ona nas traži.

Tražiće nas verovatno po celom svetu.

(Prevod sa francuskog: Ivan V. Lalić)

Otoci

U Palmi na Majorki

Svi ljudi su kažu sretni

Pije se na ulici

Slatki sok od limuna

A kočije, ljepše

Od violončela.

Čekaju vas u luci

I voze do hotela.

Pričajte mi još nešto

O Palmi sa Baleara:

Jer ja znam samo jedan otok

Usred široke Marne.

On je malen, ko meta

Na strelištima vašara;

A moje srce je jaje,

Na vrhu vodoskoka.

Gospodine fotografe,

Odletjet će vam gle ptica,

I svatovi kreću na lađu:

Ja jedini ostajem, divljak.

Markezi i Karoline,

Vaša su imena na mapi.

A moje urežite na stablo,

Pokraj ljuljaške ove.

Ekspresi i parobrodi,

Što nam skraćuju pute,

Brodići su mali na Seini

i izletnički baloni.

(Prevod Božo Kukolja)

***

Posle pedesete godine polako počinjemo da umiremo u tuđim smrtima. Veliki čarobnjaci, šamani mladosti odlaze jedan za drugim. Ponekad više i ne mislimo toliko na njih, ostali su za nama u istoriji; other voices, other rooms, su nas zvali. Na neki način su uvek bili tu, ali poput slika koje čovek više ne posmatra kao u početku, kao, pesme koje daju samo blag miris uspomenama.

Onda – mora biti da svako ima svoje voljene seni, svoje velike posrednike – dođe dan kada prvi od njih zlokobno zaposedne novine i radio. Možda nećemo odmah primetiti da je toga dana počela i naša smrt; ali ja sam to znao još one noći kada je neko usred večere ravnodušno pomenuo televizijsku vest, u Miji la Foreu upravo je umro Žan Kokto, komadić mene takođe je pao mrtav na stolnjake, među konvencionalne fraze.

Drugi su sledili za njim, uvek na isti način, radio ili novine, Luj Armstrong, Pablo Pikaso, Stravinski, Djuk Elington, i sinoć, dok sam kašljao u jednoj havanskoj bolnici, sinoć prijateljskim glasom koji mi je do kreveta doneo žamor iz spoljašnjeg sveta, Čarli Čaplin. Izaći ću iz ove bolnice. Izaći ću izlečen, zacelo, ali po šesti put malo manje živ.

(Hulio Kortasar)