Polako s tim mišićima

Upravo zbog toga naslov filma Gentle (Nežno) zvuči kao trik, ironija. Žena koja se bavi bodibildingom odstupa od ženstvenosti, krši ustaljena pravila o nežnim stvarima koje muškarci vole. Edina (Eszter Csonka) je dakle mišićava, snažna – može da ponese celog jednog muškarca, možda i dvojicu. Živi s partnerom, bivšim bodibilderom – vežbaju u neobičnom svetu reflektora i preplanule kože. Između teretane i takmičenja se ne dešava ništa drugo – hrana, hemija i tegovi su sve što ove sportiste zanima.

Već na početku filma možemo da pročitamo šta znači telo koje je spremno za pokazivanje – to je gomila mišića koja je vežbanjem izgubila do 74% telesne masti i ozbiljno dehidrirala. Internet nas stalno podseća da popijemo čašu vode, da gutamo tu bezbojnu tečnost bez ukusa, jer bez nje nema života. Oni koji to ne čine na dobrom su putu da završe pod zemljom. Edina ne izgleda dobro – već u prvoj sceni ubrzano diše, udubljena u sumorne misli. Kad se kvalifikuje za svetsko prvenstvo stvari postaju još gore – srce se buni, i stvarno i simbolički.

Sve u životu traži nekakvu žrtvu – novčanu, vremensku, krvnu. Kad im zafali novca za pripreme, hemiju, hranu i avionske karte, Edina traži dodatni posao. Najskuplja stvar koju ima je telo – mišićavo, uvežbano, snažno. Takve pojave su na ceni. Scena u kojoj klijenta stiska nogama dok ovaj masturbira je poput minijaturnog remek-dela. Ali neće Edina u tom svetu pronaći samo finansijsku dobit, već će uspeti da probudi nove želje, one koje se nikada nisu uklapale u život koji vodi.

U tom svetu muškaraca s posebnim fantazijama Edina može ono što joj je obično zabranjeno – da pojede kockicu čokolade, da sanja rode i želi decu. Iako su ti susreti čudni, čisto telesni (ali bez penetracije), ima u njima i nekakve radosti – one zaboravljene, detinje. To će posebno postati očigledno kad na red dođe Krisztián (Csaba Krisztik), bogataš koji voli žmurke I žene koje mogu da ga podignu sa zemlje. S njim njeno telo pripada samo njoj – niko joj ne zagleda svaki mišić, ne komentariše ramena i hvali butine. Tu je slobodna, svoja, više od zajedničkog projekta.

Tek u scenama s Krisztiánom shvatamo koliko je Edina bez života. Ta praznina je donekle kliše – dok grli piliće koji žive na očevom imanju, očigledno je da želi one obične stvari koje svi uzimaju zdravo za gotovo. Kuća, deca i mogućnost da se pojede ceo obrok za nju ipak nisu svakodnevne pojave. U toj sceni sa sićušnim, žutim lopticama koje pijuču je ceo naslov, cela priča o potrebi za nežnošću bez koje se umire kao od žeđi.

Iza mišića se uvek krije još nešto, uglavnom prava ljudska bića. Istina je da svi oko nje pričaju samo o vežbanju, da ne vide dalje od bikinija i poza u kojima telo najbolje izgleda. Tako je uostalom i u životu – ne misle svi o suštini čovekove prirode i smislu postojanja. Edina misli u svemu, doduše uglavnom tiho, pa možemo samo da slutimo šta je smislila. Iako ni u jednom trenutku ne kaže da bi najradije pobegla, jasno je da želi čoveka s kojim može da mjauče i skakuće kao veseli majmun.

Ispostaviće se da je ta sloboda u imitiranju životinja samo usluga koju pruža žena koja je telo gradila kao što drugi prave kuće. Na kraju svakog susreta je koverta s novcem, a ukoliko se ta granica prekorači nailazi se na drugog čoveka, muškarca koji je svoj život zamislio pre nje. Bez nje.

Život je hrabrost da se pobegne i pogreši. Bodibilding greške ne prašta. Kad joj propadnu sve fantazije, Edina se vraća, uvlači u bikini, kao što se superheroine kriju iza plašteva. Teško joj je kao i na početku filma, možda i više – prazni smo tek onda kad shvatimo da na svetu ima stvari koje mogu da nas napune do vrha. Ako ih propustimo, sve je jama bez dna, u koju naša junakinja u poslednjoj sceni savršeno propada.