Ponavljanje reči i fraza, rečitost uličnih govorancija

Zabeleške iz podzemlja (1864.)

Ova priča, čiji naslov bi trebalo da bude »Zabeleške ispod poda« ili »Zabeleške iz mišije rupe« u prevodu nosi glupo netačan naslov Zabeleške iz podzemlja. Neki bi ovu priču posmatrali kao istoriju jednog slučaja, kao opis manije gonjenja, sa varijacijama. Moje interesovanje ograničeno je na proučavanje stila. To je najbolja slika koja postoji o temama i obrascima Dostojevskog, o njegovom tonu. To je koncentrat dostojevštine. Osim toga, odlično je prevedena na engleski.

Prvi deo čini jedanaest malih poglavlja ili delova. Drugi deo, dvaput duži, sastoji se iz deset nešto dužih poglavlja u kojima ima događaja i razgovora. Prvi deo je monolog, ali monolog koji pretpostavlja prisustvo fantomske publike. U ovom delu čovek-miš, pripovedač, stalno se obraća publici, sastavljenoj izgleda od filozofa-amatera, čitalaca novina i onih koje on zove normalnim ljudima. Ova sablasna gospoda mu se navodno rugaju, a on izigrava njihovu porgu i napade raznimn manevrima i trikovima svog navodno blistavog intelekta. lmaginama publika mu pomaže da i dalje kotrlja loptu svog histeričnog ispitivanja, ispitivanja stanja svoje sopstvene, trošne duše. Zapazićete da se spominju i aktuelni događaji tog vremena, sredine šezdesetih godina devetnaestog veka. Ova aktuelnost je, međutim, nejasna i nema strukturalnu moć. I Tolstoj koristi novine - ali on to čini sa veličanstvenom umetničkom veštinom kada, na primer, na početku Ane Karenjine, definiše Oblonskog pomoću vesti koje ovaj voli da čita u jutarnjim novinama, ali i sa izvanrednom istorijskom ili pseudoistorijskom preciznošću fiksira određenu tačku u vremenu i prostoru. Kod Dostojevskog postoji samo opšte koje zamenjuje posebno.

Pisac priču počinje opisom sebe samog kao grubog, zlobnog čoveka, zlog činovnika; on reži na molioce koji dolaze u mračni ured u kome radi. Pošto izjavi: »Ja sam zao činovnik«, tu izjavu povlači i kaže da nije čak ni to: »Ne samo što nisam umeo da postanem zao, nisam ja uopšte umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, pa čak ni insekt.« Teši se mišlju da inteligentan čovek i ne može da postane bilo šta, da samo bitange i budale nešto postaju. Njemu je četrdeset godina, živi u bednoj sobi, imao je slabo plaćen posao u državnoj službi, povukao se pošto je dobio malo nasledstvo, i jedva čeka da govori o sebi.

Ovde bi trebalo da vas upozorim da je prvi deo priče, tih jedanaest malih poglavlja, značajan ne po onome što je u njemu rečeno ili iskazano, već po načinu na koji je to rečeno i iskazano. Način odslikava čoveka. Tu sliku Dostojevski želi da smesti u septičku jamu priznanja preko ponašanja jedne neurotične, razdražene, frustrirane i užasno nesrećne osobe.

Sledeća tema je ljudska svesnost (ne savest ili svest, već svesnost), svesnost o sopstvenim osećanjima. Što je ovaj čovek-miš svesniji dobrote, lepote - moralne lepote - to više greši, to dublje upada u blato. Dostojevski, kao što se tako često dešava piscima njegove vrste, piscima koji imaju neku opštu poruku za sve ljude, sve grešnike - Dostojevski se ne upušta u to kakva je tačno izopačenost njegovog junaka. Ostaje nam samo da nagađamo.

Svaki put, posle nekog odvratnog čina, pisac, po sopstvenom priznanju, puzi nazad u svoju mišiju rupu i nastavlja da uživa u prokletoj milini stida i kajan-ja, zadovoljstva koje mu pruža sopstvena odvratnost, zadovoljstva ponižavanja. Uživanje u poniženju jedna je od omiljenih tema Dostojevskog. I ovde, kao i u drugim njegovim delima, umetnička sposobnost kaska za zadatim ciljem, pošto se počinjeni greh retko definiše, a umetnost je uvek definisana. Sam čin, sam greh, uzet je zdravo za gotovo. Greh je ovde književna konvencija, slična izumima gotskog i sentimentalnog romana koje je Dostojevski upijao. U ovoj priči i sama apstraktnost teme, apstraktan pojam odvratnog čina i poniženje koje sledi, predstavljeni su sa zamašnom snagom koja se ne može zanemariti, na način koji odslikava čoveka u mišijoj rupi. (Ponavljam, način je ono što je bitno.) Do kraja drugog poglavlja saznajemo da je ovaj čovek-miš počeo da piše memoare kako bi objasnio čari samounižavanja.

On je, kaže, bolno svestan mišiji čovek. Vreda ga neka neodređena zajednica normalnih ljudi - glupih ali normalnih. Publika ga ismeva. Gospoda mu se rugaju. Nezadovoljene želje, goruća žed žestoke osvete, oklevanje - poluočaj, poluvera - sve ovo se spaja u morbidno blaženstvo ponižene osobe. Pobuna čoveka-miša ne zasniva se na stvaralačkom nagonu, već isključivo na njegovom statusu moralno neprilagode- ne osobe, moralnog patuljka, koji u zakonima priro- de vidi kameni zid koji ne može da sruši. Ali i ovde se koprcamo u opštim mestima, u alegoriji, pošto nikakav cilj, nikakav kamen ne postoji. Bazarov (Očevi i deca) znao da jedan nihilista želi da sruši stari poredak koji, između ostalog, odobrava ropstvo. Ovaj miš ovde samo nabraja svoje prekore protiv groznog sveta koji je on sam izmislio, sveta od kartona, ne od kamena.

U četvrtom poglavlju nailazimo na poređenje: njegovo zadovoljstvo, kaže, liči na zadovoljstvo čoveka koga boli zub ali koji zna da je cela porodica budna zahvaljujući njegovim jaucima - a jauci su možda jauci varalice. Komplikovano zadovoljstvo. Svejedno, suština je u tome što nam ovaj čovek-miš nagoveštava da vara.

I tako, do petog poglavlja imamo sledeću situaciju. Čovek-miš ispunjava svoj život lažnim osećanjima jer mu nedostaju prava. Osim toga, on nema osnovu, nema polaznu tačku sa koje bi prihvatio život. On traži bilo kakvu definiciju sebe samog, neku etiketu koju bi mogao da nakači, recimo »lenština« ili »poznavalac vina«, bilo šta. Ali šta ga to tačno nagoni da tu etiketu traži, Dostojevski nam ne daje na znanje. Čovek, kojeg on slika, živi samo kao manijak, kao splet nastranosti. Osrednji podražavalac Dostojevskog, Sartr, francuski novinar, nastavlja ovaj trend do dana današnjeg.

Na početku sedmog poglavlja nalazimo dobar primer stila Dostojevskog, odlično prevedenog na engleski: »Ali to su samo zlatni snovi. O, recite mi, ko je prvi objavio: da čovek samo zato pakosti drugome što ne poznaje svoje prave interese; a ako bi ga prosvetili, otvorili mu oči za njegove prave, normalne interese, čovek bi odmah prestao da pakosti, odmah bi postao dobar i blagorodan, zato što bi, prosvećen i shvatajući prave svoje koristi, baš u dobru gledao svoju ličnu korist; a poznato je da nema čoveka koji bi mogao svesno raditi protiv svojih interesa; dakle, onaj bi takoreći, po neophodnosti, počeo da čini dobro. O, nevinašce! O, čisto, bezazleno dete! A kada li je, u toku stotine vekova, bilo: da čovek dela samo iz lične koristi? Šta da radimo s milionima fakata koji svedoče: kako su ljudi svesno, to jest potpuno shvata- jući svoju pravu korist, ostavljali tu korist u pozadini, i srljali drugim putem, na rizik, na 'valjda', iako ih ni- ko nije terao tuda, nego, kao da su hteli baš samo da izbegnu ukazani put, i zato tvrdoglavo i svojevoljno birali drugi put, težak i apsurdan, pipajući za njim u pomrčini. Znači: tvrdoglavost i svojevoljnost bila im je prijatnija od ma kakve koristi...«

Ponavljanje reči i fraza, opsesivan ton, stopostotna banalnost u svakoj reči, rečitost uličnih govorancija, takav je stil Dostojevskog.

U sedmom poglavlju, naš čovek-miš, ili njegov tvorac, polazi sa novim nizom ideja koje se sve okreću oko pojma »korist«. Postoje, kaže on, slučajevi u kojima čovek ima koristi i kada želi izvesne stvari koje su zapravo štetne po njega. Sve je to lažna priča, naravno; pa, baš kao što čoveku-mišu nije lako da objasni uživanje u poniženju i bolu, tako ni korist od štete neće objasniti. Ali niz novih nastranosti, mučno nedorečenih, ispunjava sledeće stranice.

U čemu je tačno ta tajanstvena »korist«? Jedan novinarski izlet, u najboljem stilu Dostojevskog, zbrinjava »civilizaciju [kroz koju je] čovek postao, ako ne više krvožedan, a ono sigurno gore i odvratnije krvožedan nego što je bio ranije«. Ovo je stara ideja koja potiče još od Rusoa. Čovek-miš stvara neku sliku opšteg blagostanja u budućnosti, neku kristalnu palatu za sve, i evo je, konačno - ta tajanstvena korist: slobodan, neometan izbor, sopstveni hir, nebitno u kojoj meri lud. Svet je divno preureden, ali, evo, dolazi čovek, prirodan čovek, koji kaže: samo ću iz hira da uništim ovaj divan svet - i on ga uništava. Drugim rečima, čovek ne želi bilo kakvu racionalnu korist, on želi samo priznanje nezavisnog izbora - svejedno kakav je taj izbor - čak i ako je u pitanju razaranje logičkog poretka, statistike, harmonije i - reda. Filozofski gledano, sve je ovo prazno naklapanje, pošto harmonija i sreća pretpostavljaju i prisustvo hirova.

Ipak, čovek, po Dostojevskom, može da izabere nešto suludo ili glupavo ili štetno - uništenje i smrt - za- to što je to, na kraju krajeva, njegov izbor. Ovo je, uzgred, i jedan od razloga koji su Raskoljnjikova nave- li da ubije onu staricu u Zločinu i kazni.

U devetom poglavlju, čovek-miš nastavlja da besni u samoodbrani. Ponovo se hvata teme uništavanja. Možda, kaže on, čovek više voli da uništava nego da stvara. Možda čovek ne teži ispunjenju nekog cilja, već ga privlači sam proces stizanja do cilja. Mo- žda se, kaže čovek-miš, čovek užasava uspeha. Možda voli da pati. Možda jedino iz patnje proizilazi svesnost. Možda čovek, da kažemo, postaje ljudsko biće tek kada je svestan svoje svesti o bolu.

Kristalna palata kao ideal, kao novinarski simbol savršenog opšteg života u budućnosti, ponovo se projektuje na platno i ponovo se o njoj raspravlja. Pri- povedač je sam sebe stavio u stanje potpune razdraženosti, a podrugljiva publika, publika podrugljivih novinara koje izaziva, kao da se zatvara nad njim. Vraćamo se na početnu tačku: bolje je biti ništa, bolje je ostati u mišijoj rupi - ili u pacovskoj rupi. U po- slednjem poglavlju prvog dela, on zaključuje situaciju nagoveštajem da je svu ovu publiku prizvao, tu fantomsku gospodu kojoj se obraćao, pokušaj da st- vori čitaoce. On će ovoj fantomskoj publici sada predstaviti niz nepovezanih uspomena koje će možda naslikati i objasniti njegov um. Pada mokar sneg. On ga vidi žuto, ali to je više simbolički nego optički. On smatra, pretpostavljam, da je žuto nečisto belo, »uprljano« kako još kaže. Treba obratiti pažnju na to da se on nada da će mu pisanje doneti olakšanje. Time se prvi deo završava, deo koji je, ponavljam, značajniji po načinu nego po sadržaju.

Zašto naslov drugog dela glasi »U povodu mokrog snega«, pitanje je na koje može da se odgovori samo u svetlu novinarskih aluzija pisaca šezdesetih godina devetnaestog veka koji su voleli simbole, aluzije aluzija, i tome slično. Možda je to simbol čistote koja postaje vlažna i uprljana. Moto - takođe nejasan gest -jeste jedna lirska pesma Njekrasova, savremenika Dostojevskog.

Događaji, koje se naš čovek-miš sprema da opiše u drugom delu, sežu dvadeset godina unatrag, u četrdesete. On je i tada bio isto tako sumoran kao i sada, isto tako je mrzeo svoje bližnje kao što ih mrzi i sada. Mrzeo je on i samog sebe. Pominje se i eksperimentisanje sa ponižavanjem. Bilo da je mrzeo neku osobu ili ne, nije mogao da je gleda u oči. Eksperimentisao je - može li da izdrži ljudski pogled? - i nije uspeo. To ga je brinulo do tačke rastrojstva. On je kukavica, kaže, ali, iz nekog razloga, svi pristojni ljudi našeg doba moraju biti kukavice. Kog doba? Osamsto četrdesetih ili osamsto šezdesetih? Ta dva razdoblja se razlikuju kao nebo i zemlja, istorijski, politički, sociološki. U 1844-toj smo u vremenu reakcije, despotizma; 1864. godina, iz koje potiču ove zabeleške, doba je promena, prosvećenosti, velikih reformi u poređenju sa četrdesetim. Medutim, uprkos aluzijama na aktuelnosti, svet Dostojevskog je sivi svet duševnih oboljenja u kome nema promena, sem možda u kroju vojničkih uniformi, neočekivano određenom detalju koji srećemo na jednom mestu.

Nekoliko strana je posvećeno onome što čovek-miš zove »romantika« ili, tačnije »romantičarima«. Savremeni čitalac nije u stanju da razume ove argumente ukoliko ne zagazi u ruske časopise iz pedesetih i šezdesetih godina devetnaestog veka. Dostojevski i njegov čovek-miš, u stvari, misle na »lažne idealiste«, ljude koji su u stanju nekako da spoje ono što nazivaju dobrim i lepim sa materijalnim stvarima, kao što je birokratska karijera, itd. (Slavenofili su napadali zapadnjake da poštuju idole a ne ideale.) Sve ovo nejasno i otrcano objašnjava naš čovek-miš, pa nema svrhe da se još i oko toga gnjavimo. Saznajemo da naš čovek-miš plašljivo, u noćnoj usamljenosti, udovoljava svom, kako ga naziva, razvratu, pa, očigledno, iz tog razloga odlazi na razna mračna mesta. (Sećamo se Sen Prea, onog gospodina iz Rusoove Zili, koji je takode odlazio u zabačene sobice kuće greha, gde je pio belo vino misleći da pije vodu, da bi se našao u rukama onoga što on zove une creature. To je razvrat iz sentimentalnih romana.)

Tema »kako izdržati nečiji pogled« pretvara se u temu »kako se odgurnuti«. Našeg čoveka-miša, očigledno malog, mršavog tipa, gura u stranu prolaznik, neki vojnik, visok preko dva metra. Čovek-miš ga stalno sreće na Nevskom prospektu - petrogradskoj Petoj aveniji - i stalno govori sebi da on, čovek-miš, neće popustiti; ali, svaki put hoće da popusti, sklanja se u stranu, pušta džinovskog oficira da bahato prode pravo pored njega. Jednog dana, čovek-miš se oblači svečano, kao za dvoboj ili sahranu i, sa srcem u grlu, pokušava da se izbori da se ne skloni u stranu. Vojnik ga, medutim, odbacuje kao gumenu lopticu. Ponovo pokušava - ovog puta uspeva da održi ravnotežu - i naleću jedan na drugog u punom zaletu, rame uz rame, i ravnopravno se mimoilaze. Čovek-miš je oduševljen. Ovo je njegova jedina pobeda u priči.

Drugo poglavlje počinje opisom podrugljivih sanjarenja, a zatim, konačno kreće sa pričom. Njen prolog obuhvata četrdeset strana u engleskom prevodu, računajući i prvi deo. Nekom prilikom posećuje Simonova, starog školskog druga. Taj Simonov i još dvojica prijatelja, spremaju oproštajnu večeru u čast četvrtog školskog druga, Zverkova, drugog vojnika u priči. (Njegovo ime je izvedeno od reči 36epex - »mala zver«, zverčica.) »Mesje Zverkov bio je od početka i moj školski drug. Naročito sam ga omrznuo u višim razredima. U nižim razredima on je bio pre svega lepuškast, nestašan dečačić koga su svi voleli. A ja sam ga mrzeo već i u nižim razredima, i to baš zbog toga što je bio lep i nestašan. Stalno je rdavo učio; što dalje, sve gore: medutim, dobro je završio školu zato što je imao protekciju. Za poslednjih godi- na u našoj školi dopalo mu je nasledstvo od dvesta duša, a kako smo svi bili siromašni, on poče pred nama da se razmeće. Bio je to banalan tip najvišeg stupnja, ali ipak dobar dečko; čak i tada kad se razmetao.

Međutim, bez obzira na fantastične i frazerske forme u kojima smo mi tada zamišljali čast, svi naši, sem malog broja, ulagivali su se Zverkovu baš ukoliko se on više razmetao. I nisu mu se ulagivali zbog neke koristi, već prosto zato što je bio čovek kome je priroda bila naklonjena svojim darovima. Još je medu njima bilo uobičajeno da se Zverkov smatra stručnjakom u oblasti spretnosti i uljudnosti. Ovo poslednje me je naročito dovodilo do besa. Mrzeo sam oštar zvuk njegovog samouverenog glasa, zaljubljenost u vlastite dosetke, koje su ponekad ispadale vrlo glupe, premda je dečko bio dosta smeo na jeziku; mrzeo sam njegovo lepo ali priglupo lice (za koje bih, međutim, vrlo rado dao svoje pametno) i raspojasano oficirsko ponašanje četrdesetih godina.«

Prvi od ove dvojice drugara zove se Ferfičkin; ime iz neke komedije. On je nemačkog porekla, prost i uobražen tip. (Treba znati da je Dostojevski patološki mrzeo Nemce, Poljake i Jevreje, što se vidi iz njegovih spisa.) Drugi je takode oficir, Trudoljubov, čije ime znači »vredan«. Dostojevski i ovde i na drugim mestima pribegava komediografskom maniru iz osamnaestog veka da ljudima nadeva deskriptivna imena. Naš čovek-miš, koji, kao što znamo, voli da se izlaže uvredama, sam sebe poziva na večeru.

»'Dakle, nas trojica, i Zverkov četvrti, dvadeset i jedna rublja, »Hotel de Paris«, sutra u pet sati', ko- načno zaključi Simonov, koji se poduhvatio da sveudesi.

»'Kako dvadeset i jedna?' rekoh ja s izvesnim uzrujanjem, pomalo i uvreden. 'Ako računate sa mnom, onda nije dvadeset i jedna, već dvadeset i osam rubalja.'

»'Zar i vi hoćete?' nezadovoljno primeti Simonov izbegavajući da me pogleda. Poznavao me je skroz.

»Razbesnelo me je to njegovo poznavanje moje ličnosti.

»'A što da ne? Pa i ja sam, čini mi se, drug; i priznajem vam da mi je baš i krivo što ste mene obišli', zasiktah.

»'Gde li smo mogli da vas nađemo?' grubo se uplete Ferfičkin.

»'Vi ste uvek bili u zategnutim odnosima sa Zverkovim', dodaje Trudoljubov mršteći se.

»Ali ja sam se već bio uhvatio za tu zamisao, i nisam više hteo da odustanem.

»'Po meni, o tome nema niko pravo da govori', odgovorih drhtavim glasom, kao da se bogzna šta desilo. 'Možda baš zato i hoću što smo ranije bili u zategnutim odnosima.'

»'Ko će vas i razumeti... Sva ta uzvišena osećanja', podsmehnu se Trudoljubov.

»'Zapisaćemo vas', odluči Simonov obraćajući se meni. 'Sutra u pet sati, »Hotel de Paris«; nemojte pogrešiti.'«

Te noći čovek-miš sanja školske dane, uopšten san koji ništa ne bi vredeo u modernom proučavanju bolesti. Sledećeg jutra glanca čizme koje je njegov sluga Apolon već jednom izglancao. Mokar sneg pada simbolično u krupnim pahuljicama. On stiže u restoran i saznaje da su večeru pomerili za jedan sat, a da se niko nije potrudio da ga o tome obavesti. Nadalje kreće serija poniženja. Konačno, tri drugara i Zverkov, gost, stižu. Ono što sledi, jedna je od najboljih scena Dostojevskog. Imao je on divan talenat da meša komično i tragično; mogli bismo ga nazvati vrsnim humoristom, čiji humor je uvek na ivici histerije; ljudi povreduju jedni druge u žestokoj razmeni udaraca. Počinje tipična dostojevskijanska svađa:

»'Re-ci-te, vi ste ... u departmanu?' produži Zverkov da se interesuje za mene. Videći da sam zbunjen, on je ozbiljno uobrazio da meni treba polaskati i ohrabriti me.

»'Šta, hoće valjda da ga bocom gadam', pomislih besno. Nenaviknut na sve to, vrlo brzo bih se razbesneo.

»'U ... oj kancelariji', odgovorih odsečno, gledajući u tanjir.

»'I... to vam se isplaćuje? Re-cite, šta vas je naateralo da ostavite raniju službu?'

»'To me je baš naateralo što sam hteo da ostavim raniju službu', razvukoh ja još triput više, skoro ne vladajući sobom. Ferfičkin prsnu u smeh. Simonov me ironično pogleda, a Trudoljubov ostavi jelo i poče radoznalo da me posmatra.

»Zverkovu bi neugodno, ali on se trudio da ništa ne primeti.

»'N-o-o, a vaše izdržavanje?'

»'Kakvo izdržavanje?'

»'To-jest, p-plata.'

»'Što vi mene tu propitujete?'

»Uostalom, odmah sam kazao koliku platu dobijam. Užasno sam crveneo.

»'Slabo', važnim tonom primeti Zverkov.

»'Da, naravno, s tim se ne može po restoranima ručavati!' bezobrazno dodade Ferfičkin.

»'Po mome mišljenju, to je prosto bedno', ozbiljno primeti Trudoljubov.

»'Kako ste samo omršavili, kako ste se promenili... od onog doba...' dodade Zverkov, ali ne bez peckanja, i s nekim bezobraznim sažaljenjem, razgledajući mene i moj kostim.

»'Ma dosta ste ga već zbunili', kikoćući se uzvik- nu Ferfičkin.

»'Gospodine, znajte da se ja ne zbunjujem', planuh ja naposletku. 'Čujete li? Ja ručam ovde u kafe-restoranu za svoje pare, za svoje a ne za tude, zapamtite to mesje Ferfičkin.'

»'Kaako! Pa ko ovde ne ruča za svoje pare? Vi kao da...' zakači se Ferfičkin, crven kao rak, gledajući me ostrvljeno.

»'Ta-ako', odgovorih ja, osećajući da sam zabrazdio. 'I mislim da bi bilo bolje da predemo na pametniji razgovor.'

»'lzgleda, vi nameravate da ističete svoj um?'

»'Ne uznemiravajte se, to bi ovde bilo potpuno izlišno.'

»'Šta ste se vi to, gospodine moj, raskokodakali - a? Da niste kako god poludeli u tom vašem departmanu"

»'Dosta, gospodo, dosta!' povika zapovednički Zverkov.

»'Kako je to glupo!' progunda Simonov.

»'Zaista je glupo; skupili smo se u prijateljskom društvu, da ispratimo na put našeg dobrog prijatelja, a vi se tu obračunavate', reče Trudoljubov grubo se obraćajući samo meni.

»'Vi ste nam se sinoć nametnuli; i sad bar ne kvarite opštu harmoniju...'

»Mene su svi odbacili, i ja sam sedeo utučen i unižen.

»'Gospode bože, zar je to moje društvo!' mislio sam ja. 'I kakva sam budala ispao pred njima! ... Što još sedim! Sad odmah, ovog trenutka, treba ustati od stola, uzeti šešir i prosto otići bez reči... S prezirom! ... Neću valjda žaliti sedam rubalja. A oni će možda pomisliti... Đavo nek ih nosi! Nije mi žao sedam rubalja! ovog trenutka odlazim!'

»Razume se, ostao sam. Od muke sam pio šeri i lafit velikim čašama. Nenaviknut na alkohol, brzo sam podlegao, i s pijanstvom je rasla i srdžba. Odjed- nom mi se prohtelo da ih sve užasno drsko uvredim i da odem. Da uhvatim zgodan trenutak i da se istak- nem: neka posle kažu: 'Jeste smešan, ali je i pametan', i... i... , jednom reči, davo neka ih nosiL.

»'Zar vi nećete nazdraviti', zaurla Trudoljubov, izgubivši strpljenje i obraćajući mi se groznim izrazom...

»'Gospodine poručniče Zverkov', počeh ja, 'znaj- te da mrzim frazu, frazere i utegnute strukove!... to je prva tačka; a za njom sledi druga.'

»Svi se uznemiriše.

»'Druga tačka: mrzim udvaranje i udvarače.Treća tačka: volim istinu, iskrenost i poštenje', produžavao sam skoro mehanički zato što sam već počeo da se kočim od užasa, sam ne shvatajući kako smem tako da govorim... 'Volim misao, mesje Zverkov; volim pravo drugarstvo na ravnoj nozi, ne... hm. Volim... Uostalom, što da ne? I ja ću ispiti u vaše zdravlje, mesje Zverkov. Sablažnjavajte Čerkeskinje, ubijajte neprijatelje otadžbine ... i... u vaše zdravlje, mesje Zverkov!'

»Zverkov ustade, pokloni mi se, i reče: 'Vrlo sam vam zahvalan.' Bio je užasno uvređen, bio je pobledeo.

»'Do đavola!' dreknu Trudoljubov treskajući pesnicom po stolu.

»'Za ovakvo nešto po njušci udaraju!' ciknu Ferfičkin.

»'Treba ga izbaciti', progunđa Simonov.

»'Ni reči, gospodo, nijednog pokreta!' svečano uzviknu Zverkov, zaustavljajući opšte negodovanje. 'Zahvaljujem vam svima; i njemu ću umeti da dokažem koliko cenim njegove reči.'

»'Gospodine Ferfičkine, sutra ćete mi dati zadovoljenje zbog ovih vaših reči!' glasno rekoh, obraćajući se važno Ferfičkinu.

»'To jest, dvoboj? Molim!' odgovori on; ali ja sam sigurno bio tako smešan dok sam ga izazivao, što je tako odudaralo od mog izgleda, da se svi, uključujući i Ferfičkina, zaceniše od smeha.

»'Ma, ostavite ga! Već je sasvim pijan!' sa gađenjem reče Trudoljubov...

»... Bio sam toliko izmučen, toliko izlomljen, da bih mogao da se ubijem. Imao sam groznicu; kosa natopljena znojem prilepila mi se za čelo i slepoočnice.

»'Zverkove! Molim vas za oproštaj', rekoh oštro i odlučno; 'Ferfičkine, i vas molim, i sve ostale, zato što sam vas uvredio!'

»'Aha! Nije dvoboj po vašoj meri!' zajedljivo prošišta Ferfičkin.

»Mene bolno štrecnu u srcu.

»'Ne, Ferfičkine, ne bojim se ja dvoboja! Gotov sam da se sutra sa vama bijem, ali posle pomirenja. Ja čak i zahtevam to, i vi mi ne možete to odbiti. Hoću da vam dokažem da se ne plašim dvoboja. Vi ćete pucati prvi, a ja ću pucati u vazduh.'...

»Svi su bili crveni; oči su im blistale; mnogo su pili.

»'Tražim vaše prijateljstvo, Zverkove; ja sam vas uvredio, ali...'

»'Uvredili? Vi-i! Ne-e! Znajte, gospodine, da vi mene nikad, i ni u kakvim prilikama ne možete uvrediti.'

»'Sad dosta, odlazite!' preseče Trudoljubov...

»Ostao sam kao ispljuvan. Gomila je bučno izlazila iz sobe. Trudoljubov razvuče neku glupu pe- sinu... Nered, ostaci jela, razbijena čašica na podu, prosuto vino, pikavci, težina i muka u glavi, jad u srcu, i, naposletku, lakej koji je sve video i sve čuo pa me je sad radoznalo zagledao.

»'Tamo!' uzviknuh. 'Ili će svi da klečeći grle moje noge, i da mole za moje prijateljstvo, ili ... Ili ću ošamariti Zverkova!'«

Posle ovog velikog četvrtog poglavlja, razdražljivost, ponižavanja, itd. čoveka-miša ponavljaju se, i ubrzo im se pridružuje i jedan lažan ton, sa pojavom omiljene figure sentimentalne proze, plemenitom prostitutkom, posrnulom devojkom uzvišenog srca. Liza, mlada dama iz Rige, književna je lutka. Naš čovek-miš, kako bi sebi olakšao bar malo, počinje da kinji i zastrašuje bližnjeg, sirotu Lizu (Sonjinu sestru). Razgovori su beznačajni i oskudni, ali, molim vas, nastavite sve do gorkog kraja. Možda će se nekima od vas svideti više nego meni. Priča se završava tako što naš čovek-miš izbacuje ideju da će poniženja i uvrede pročistiti i uzdići Lizu kroz mržnju i da je, možda, uzvišena patnja bolja od jeftine sreće. To je, otprilike, to.

*Prevela s engleskog Maja Vračarević