Homoseksualnost i francusko prosvetiteljstvo (3)
Pozz 01 S

Photo: tumblr.com

Poneka će te nastranost zagrejati

Recipročna uslovljenost De Sadea i njegove tradicije može se pokazati ukazivanjem na važnost načina na koji su homoseksualni stereotipi ušli u njegovo delo i kroz njega se učvrstili. Kao što je bio slučaj i sa srednjovekovnim sodomitima i onima koji su živeli u periodu Prosvetiteljstva, i De Sade je bio smatran kriminalcem, jeretikom i ludakom. On jeviše od 30 godina proživeo po raznim prokaženim institucijama kao što su Konsijerž, Bastilja, Bisetr i Šarenton, dok je veći deo života van njih proveo bežeći od progonitelja (sud iz Aixa ga je osudio na vešala) ili po raznim selima, gde je bio u egzilu po kraljevskom ukazu. Kao što se vidi iz njegovih pisama upućenih gospođi De Sade, markiz je shvatio da su ga njegova usamljenost, i društvena i moralna marginalizovanost, uputili na pisanje, u kome je uspevao da pronađe i iskupljenje i odmazdu. On je rođen kao plemić i, uprkos svojim kasnijim političkim ubeđenjima, nikada se nije uspeo osloboditi svoje aristokratske sklonosti ka privilegijama i samopovlađivanju, sklonosti koja ga je dovela do giljotine za vreme Terora. Pred sam kraj svog života, i od drugih dobija priznanje o postojanju radikalnih, političkih, društvenih i etičkih implikacija sakrivenih ispod opscenosti opisanih u njegovim delima; nakon revolucije De Sadea primaju kao slavnu ličnost i dodeljuju mu mesto direktora Section des Piques.

De Sadeova rekapitulacija razvoja homoseksualne tradicije deo je kako njegove književnosti, tako i njegovog života. Čak i kada je on lično uživao reputaciju revolucionara, njegova su dela ostajala zabranjena; mnogobrojna De Sadeova dela koja su došla do nas samo su četvrtina njegovog ukupnog stvaralaštva. Odbijanje i uništenja kroz koja su njegova dela prošla ipak su samo površinski i očekivani aspekt njihove kriminalnosti; mnogo je suroviji način na koji je sam De Sade doprinosio njihovoj kriminalizaciji. On je često govorio da ne piše da bi privukao čitaoca, već da bi ga odbio i šokirao:

A sada je, dragi čitaoče, trenutak da pripremiš svoje srce i duh za najbogohulniju, najgnusniju i najpoganiju priču koja je napisana od kako svet postoji, koja se ne sreće ni kod klasičnih, ni kod modernih pisaca. Znaj da će svako časno uživanje koje je propisala beštija o kojoj stalno govoriš ništa o njoj ne znajući, koju nazivaš prirodom, da će ta uživanja, kažem, naročito biti isključena iz ove zbirke; a ako slučajno neko ipak pronađeš ono će uvek biti propraćeno zločinom, ili bar obojeno bilo kakvom gadošću. Nema sumnje da ti se mnoge opasne nastranosti neće dopasti, to je razumljivo, ali će se naći poneka koja će te zagrejati do te mere da ćeš prosuti spermu, a to je ono što nama treba.

Kao što se iz „Poslednje volje i zaveštanja" vidi, De Sade je i očekivao svoju odmetničku sudbinu. Čak je i aktivno učestvovao u osudi svog dela, koristeći članke kao što su „Razmišljanja o romanu" ili „Beleške o mom zatvoreništvu" kako bi prvo ošto kritikovao a zatim i porekao da je napisao svoje najpriznatije delo Justinu (Justine).

Kriminalizacija De Sadeovog dela po neknjiževnim standardima čini se sama po sebi razumljivom. Ipak, De Sade je bio kriv i za druge stvari, jer je počinio ne samo književne zločine protiv društva, već i književne zločine protiv književnosti. U slučaju da postoji nešto što bi se moglo nazvati „kriminalnim stilom", De Sade bi sesigurno mogao smatrati njegovim nosiocem. Slabo razvijeni likovi, nerealni zapleti, odsustvo forme i prekomernost, izrazito mračan i groteskan humor koji je prevazilazio stilove najciničnijih prosvetiteljskih satiričara i, uopšteno govoreći, nejasno izražavanje misli - literarni su prestupi koji su uzrokovali osudu i odbojnost kako književnih stručnjaka i intelektualaca, tako i opšte čitalačke publike i civilnih vlasti. De Sadeova je kriminalnost bila potpuna jer se on, izvršivši zločin nad klasičnim stilom, od koga ni najradikalniji filozofi nisu odstupali, otklonio od književne tradicije, u kojoj su inače prokleti pesnici (poetes maudits) uvek pronalazili utočište. De Sade je očigledno bio veći osudenik nego pesnik da bi naišao na prihvatanje bilo u umetnosti bilo u društvu.

Ništa se nečini udaljenijim od De Sadeovog iskrivljenog i divljeg sveta nego što je to učena i skladna renesansna umetnost. U njegovim je delima ipak moguće pronaći neke od renesansnih atributa. De Sadeova filozofija neretko upućuje na starogrčke običaje hvaleći njihove realistične i relativno slobodne i nesputavajuće stavove o ljudskoj moralnosti. Kod De Sadea se može naći i kult fizičke lepote: pored mnogobrojnih odurnih opisa i detalja vezanih za seks, on je u svojim delima davao estetske prikaze lepo izvajanog ljudskog tela, diveći mu se na način na koji bi neki renesansni pesnik to učinio u svom sonetu posvećenom nekoj temi iz klasične mitologije. De Sade je, naravno, svoje vizije dovodio do ekstrema, tako da su likovi koji su u njegovim delima nosili imena Kupid, Adonis, Narcis, Herkul ili Antinoj, ta imena dobijali ne zbog svog savršeno razvijenog vrata ili trupa, već zbog savršeno, ako ne i preterano, razvijenih genitalija. Konačno, biseksualna priroda De Sadeovih dela se ne može negirati, uprkos ubeđenosti Beauvoir u njegove isključivo homoseksualne sklonosti. Iako lišena sjaja i radosti, tipičnih za renesansnu umetnost, De Sadeova istraživanja seksualnosti karakteriše izrazita zainteresovanost za mogućnosti i ograničenja ljudske prirode.

Postojanje tajnog homoseksualnog plemstva koje tvori jednu podzemnu elitu, poput onih iz 17. veka, često se pojavljuje u De Sadeovim tekstovima. Potraga za novim oblikom „želje za moć" i zamene za monarhiju, koja će imati i lični i filozofski značaj, predstavlja srž njegovih tekstova i ideja. U Sto dvadeset dana Sodome (1785), encyclopedie raisonnee poroka, koji je De Sade smatrao teorijskom osnovom svog dela, vojvoda De Blangis izveštava učesnike iscrpljujućih eksperimenata nad njihovim pojedinačnim protivzakonitim zadovoljstvima:

Ispitajte svoj položaj, šta ste vi, a šta smo mi, i od tog saznanja vam ostaje još samo da ceptite. Daleko od Francuske, u dnu neprohodne šume, iza strmih planina čiji su svi prelazi srušeni onog časa kad ste prešle preko njih. Zatočenice neosvojive trvđave, niko na svetu ne zna gde se; otete ste od prijatelja, rodbine, već sada ste mrtve za ceo svet, i samo za naše žudnje još dišete. A kakva su to bića kojima ste sada potčinjene? Ovejani i opšte priznati zlikovci, čiji je jedini bog blud, jedini zakon izopačenost, jedina kočnica same granice razvrata, nitkovi bez boga, bez načela, bez vere, najblaži zločinac među njima je ukaljan beščašćem više nego što biste vi i mogle da zamislite, i njemu je život jedne žene, šta kažem - jedne žene? — svih žena zajedno na celoj kuli zemaljskoj - isto toliko beznačajan kao i život jedne muve.

Taj se odlomak s pravom smatra glavnom De Sadeovom epizodom jer, osim što predstavlja njegovu nadmoćnost i lični apsolutizam, definiše i prostorne, vremenske i ljudske odnose dominantne u njegovom delu i veoma slične zatvorenim krugovima tajnih društava iz 17. veka.

U nekim trenucima De Sade ide dalje od zanimanja za lična zadovoljstva, i tada do izražaja dolaze šire posledice njegove seksualnosti. Veoma je bitan govor „Francuzi, još jedan napor ako hoćete da budete republikanci", ubačen u peti dijalog dela Filozofija u budoaru (La philosophie dans le boudoir, 1795).  Bogatije idejama i prefinjenije od prethodnih njegovih dela kada su forma i stil u pitanju, to delo predstavlja poziv sunarodnicima da unište ancien regime (stari režim) i da putem revolucije stvore novi moralni kod koji će sprečiti eventualnu novu diktaturu. U „Veri", prvom poglavlju dela, De Sade polaže temelje prirodne etike tvrdeći da se mora staviti tačka na zajedničku hegemoniju crkve i države, te da novo republikansko doba zahteva ateizam.

Kada je u pitanju tradicija homoseksualnosti u De Sadeovim delima, najvažniji deo traktata predstavlja drugo poglavlje, naslovljeno „Običaji". I sam je De Sade uvideo njegov značaj kada je podsetio svoje čitaoce da je, od dva dela, „ovaj odeljak je tim bitniji stoga što će običaji stajati iza zakona koji će biti obnarodovani".  Upravo u tom odeljku De Sade preuzima ulogu prvog homoseksualca koji učestvuje u revoluciji, ulogu koju su filozofi već ranije bili definisali.

Njegova je premisa zvučala dovoljno jednostavno i logično: „Francuzi, i odviše ste prosvećeni, a da ne osetite da će nova vlada nalagati i nove običaje."  Mešajući naizgled paradoksalne obaveze prema svom aristokratskom poreklu i republikanstvu, De Sade je dolazio do iznenađujućih zaključaka.

Čovek koji je postao legendaran zbog svoje naklonjenosti zločinu, bolu i krvavim ritualima dolazi do zaključka da je u stvari „veoma malo zločinačkih radnji u društvu čiji temelji leže na slobodi i jednakosti" , te da čak ni tih nekoliko zločina ne zaslužuje smrtnu kaznu. U analizi koja uvodi sociologiju društvenih sukoba, De Sade je odbio da osudi krađu, zapitavši se ,,da li je zaista pravičan zakon koji nalaže onome ko nema ništa da poštuje onog ko ima sve" . U završnici „Običaja", De Sade daje do tad najdužu i najdetaljniju odbranu sodomije. Odeljak bi se, u principu, mogao definisati kao apologija homoseksualnosti u trećem licu, budući da ju iznosi jedan od likova, vitez od Mirvela. Kako bilo, narativni je veo skoro nevidljiv, tako da nema sumnje da reči u stvari pripadaju De Sadeu. Stoga se njemu pripisuje prva lična odbrana homoseksualnosti u francuskoj književnosti koja se nije svela na puku toleranciju.

De Sade je u stvari još ranije utro put za svoju odbranu homoseksualnosti: kada Dolmance u petom dijalogu uzvikuje: „Ah, daleko od toga da vređamo prirodu, naprotiv, uverimo se stvarno da muškarac i žena, sa sklonošću ka istom polu, njoj služe, odbijajući uporno ono spajanje iz kojeg proizilazi samo njima mrsko potomstvo. Ovo rasplođavanje, nemojmo se zavaravati, nikada nije bilo njen zakon, nego samo tek ustupak, to sam vam već rekao".  Odbrana se u Običajima širi, da bi na kraju obuhvatila i pravne, istorijske i etičke principe te tako postala još militantnija:

Ali sodomija, zar taj nabeđeni zločin koji je navukao oganj na gradove koji su mu se odavali, nije čudovišno zastranjivanje za koje odmazda ne bi mogla biti prevelika? Nesumnjivo je za nas veoma bolno što svojim precima moramo zamerati usled onih sudskih zločina koje su se drznuli da sebi dopuste radi kažnjavanja sodomije. Zar je mogućno biti toliko varvarin pa se odvažiti da se osude na smrt nesrećne osobe čiji je ceo zločin u tome što nemaju istih sklonosti kao vi?... Budimo, dakle, savršeno uvereni da je podjednako svejedno uživati u ženi na ovaj ili onaj način, da je apsolutno jednako uživati u devojci ili mladiću, i da je, čim u nama nesumnjivo ne mogu postojati druge sklonosti sem onih koji nam potiču od prirode, ta priroda odviše mudra i dosledna da bi nam usadila takve sklonosti koje bi je mogle vređati. Sklonost ka sodomiji proizilazi iz telesnog sklopa, a mi ni u čemu ne doprinosimo tom sklopu. Deca od najranijeg detinjstva pokazuju ovu sklonost i nikada se u tom pogledu neće popraviti. Nekada je ona plod prezasićenosti; ali, zar je i u tom slučaju ona manje prirodna? U svakom pogledu, ta sklonost je delo prirode, i, u svakom slučaju, ono na šta nas ona navodi, ljudi moraju poštovati.

Kao predan čitalac Voltairea, Diderota, Rousseaua i ostalih savremenika, De Sade je bio upoznat sa prirodnom etikom i filozofijom i njihovim proisticanjem iz objektivne Newtonove kosmologije. Stoga ne treba da čudi što njegovo delo sledi sličan pravac i „neprirodnu ljubav" pretvara u prirodnu, redefinišući prirodu, kako ljudsku tako i ostale, kao amoralno bitisanje. Povezanost prosvetiteljske misli i manjina konačno prerasta u manifest.

De Sade takođe unosi istorijske i sociološke podatke u svoju argumentaciju, dotičući se Grka, Rimljana, američkih Indijanaca, Turaka i kandijskih (kritskih) Amasijaca, crnaca Belgelea i alžirskih momaka iz Harema. Spisak je impresivan, ali iako naizgled čini njegovu tezu ubedljivijom, ni u kom smislu je ne učvršćuje. De Sadeova odbrana homoseksualnosti, u svakom slučaju, ima i ozbiljnije nedostatke.

Kao prvo, homoseksualni dobitak kod De Sadea ne može se smatrati potpuno i konzistentno revolucionarnim zbog mizoginije koja jasno izbija u autorovim komentarima na temu prostitucije. Kada ženama priznaje pravo da sa sobom čine šta žele, njegovi se pogledi poklapaju sa idejama vezanim za homoseksualnost; ipak, češći su slučajevi u kojima on brani prostituciju iz pogrešnih razloga, koji se svi temelje na uverenosti u „prirodnu" mušku nadmoćnost, uverenosti koja je očigledno u suprotnosti sa njegovim viđenjem prirode kao amoralnog bitisanja, oslobođenog svake hijerarhijske uređenosti predstavljene u odbrani sodomije. Kao drugo, prava je šteta što tako progresivne ideje o homoseksualnosti, budući izražene unutar konteksta u kome su izražene - reč je o tekstovima toliko šokantnim i opscenim koji su više od 150 godina iritirali i intelektualce i buržoaziju - imaju veće šanse da budu potisnute nego da se uvreže.

Ipak, De Sadeova se zagonetnost upravo i leži u činjenici da su se takve i mnoge druge kontradiktornosti našle u jednom istom korpusu tekstova, što je njihovom filozofsko-pornografskom autoru omogućilo da oteža njihovo shvatanje i klasifikaciju kako čitaocu iz 18. veka, tako i današnjem čitaocu. Pokušamo li, na primer, da ubacimo De Sadea u tekstualno-kontekstualni okvir koji je Lucien Goldmann razradio, rezultati će biti slabiji i od onih dobijenih analizom De Sadeovog dela u okviru homoseksualne tradicije, zbog toga što se čini da se De Sadeove homologije pružaju u više temporalnih pravaca: idu u prošlost, do 17. i prethodnih vekova; sasvim se izvesno podudaraju sa intelektualnim i socioekonomskim strujama svog vremena; a takođe idu i u budućnost, do dekadentskog pokreta 19. veka, te apologeta homoseksualnosti i militantnih aktivista 20. veka.

Iako mnogobrojne, teškoće u razumevanju De Sadeovih tekstova ne kompromituju njihovu originalnost. Ta je originalnost komplikovana, teška za shvatanje i prihvatanje, ali je svejedno originalnost. Sud po kome De Sade „nikada nije bio ništa drugo do karikatura Prosvetiteljstva, čijim naslednikom on sebe smatra"  pogrešan je samo zbog činjenice da nijedan drugi autor iz 18. veka nije imao dovoljno hrabrosti da se pozabavi pitanjem manjinske moralnosti na jedan tako direktan ienergičan način:

Sada, kada smo se na sve to vratili, posle mnoštva verskih zabluda koje su nas porobljavale, i kada smo bliskiji prirodi jer smo upravo uništili ogroman broj predrasuda, slušamo samo njen glas, duboko uvereni da ukoliko bi u nečemu i bilo zločina, to bi pre bilo u uzdržavanju od prohteva na koje nas priroda navodi no u borbi protiv njih, ubeđeni, pošto je razvrat nastavljanje tih prohteva u nama, da treba mnogo manje gasiti tu strast, a mnogo više smišljati načine da se ona spokojno zadovoljava.

...Te treba da očekujemo od naših zakonodavaca dovoljno mudrosti i predostrožnosti da bismo bili potpuno sigurni da od njih neće poteći nijedan zakon koji bi suzbijao ove beznačajnosti, pošto one, apsolutno proizašle iz telesnog sastava, nikada ne bi smele da onoga koji im je sklon okrivljuju više no lice koje je priroda stvorila takvim da im se protivi.

Napisane u osvit 19. veka, De Sadeove su reči nagovestile sazrevanje homoseksualne tradicije. Ona je sada bila do te mere zrela i aktivna, da je do kraja 18. veka osnažila svoj glas i viziju, koji će joj kasnije omogućiti transformaciju od pasivnog povlačenja do aktivne posvećenosti. Književno homoseksualno nasleđe više nije bilo sačinjeno samo od pukog gomilanja kratkoročnih trendova ili skup usamljenih dela i pisaca. Razvilo se u paletu analitičkih i kreativnih mogućnosti koje su počele pokazivati tendenciju ka dijahronom rastu i formiranju osnove zajedničkih datosti sposobnih za stvaranje i asimilaciju međusobno veoma različitih perspektiva. Štaviše, strukturna kohezija i razmena obeležile su ne samo homoseksualnu tradiciju, već i njen odnos sa širim književnim i vanknjiževnim kontekstima. Zbog svih tih razloga, kao i zbog ohrabrivanja manjine koje je proisteklo iz društvenog i političkog raspoloženja, te filozofskih eksperimenata toga doba, vek Prosvećenosti i vek Revolucije postaje krucijalan za homoseksualnu književnu tradiciju u Francuskoj.

Ipak, pogrešno bi bilo ograničiti homoseksualno nasleđe toga doba samo na pitanje slobode, zbog toga što, jednostavno, ima previše očiglednih kontradikcija koje ne dopuštaju takvu interpretaciju. Imajmo u vidu Voltairea koji istovremeno i osuđuje i brani sodomiju; Montesquieua, koji se lično gadi homoseksualnosti, ali je istovremeno i veoma posvećen u borbi za javno prihvatanje tog „zločina protiv prirode"; Rousseauove lekcije iz tolerancije u okviru crkve koja je svojom netolerantnošću ujedinila filozofe u pobuni; oprečnost De Sadeovih poruka i postupaka. Čini se da je čitav vek sačinjen od kontradiktornih stavova koji su svoj direktan izraz pronašli u „revolucionarnoj problematici". U tom smislu francusko prosvetiteljstvo nije toliko uspelo da prevaziđe osuđujući stav i homoseksualne stereotipe prethodnih vekova koliko ih je opovrgavalo, predlažući skup pozitivnijih gledišta i modela koji su doveli do dijalektičke suprotnosti između stare i nove homoseksualnosti. Ukratko, promena do koje je francusko prosvetiteljstvo dovelo ne može se svesti na jednostavnu zamenu jednog apsolutno negativnog stava drugim apsolutno pozitivnim stavom, već radije stvaranjem ambivalentnosti. Ambivalentnost je istinsko nasleđe tog doba jer je ono, osim što je stvorilo uslove za uvođenje homoseksualnosti u sociopolitičku i filozofsku sferu 18. veka, tu homoseksualnost istovremeno učinilo zanimljivom i za umetnost, proces koji će u kasnijim vekovima dodatno istraživati i razrađivati tu ambivalentnost. Možda je upravo ta prosvetiteljska ambivalentnost, više od bilo kog drugog faktora, zaslužna za toliko učešće homoseksualnosti u francuskoj književnosti 19. i 20. veka.

Izvor: Homosexualities and French Literature. Cultural Contexts / Critical Texts, prir. G. Stambolian i E. Marks, Cornell University Press 1979.

Prevod s engleskog: Milana Babić

QT magazin (3-4)

Oceni 5