Ponoćni intervju sa Fidelom Kastrom

Na frontu u Nikaragvi

U Nikaragvi se, gde su na vlasti nakon svrgavanja Somoze (1979), bili sandinisti situacija се pоčetkom 1983. godine zaoštrila upadom pripadnika bivšeg diktatora i honduraskih trupa на njeno tlo. Sandinistička vlada je za ovu operaciju optužila Reganovu administraciju. Njujorški „Njusvik“ je tih dana objavio da je CIA utrošila 40 miliona dolara za naoružavanje i obuku kontrarevolucionara iz Nikaragve stacioniranih u Hondurasu. Prema navodima lista akcija CIA sračunata je na obaranje levičarske vlade u Managvi.

„Njujork tajms“ je objavio i kopiju odluke Bele kuće, donesene u aprilu 1982. o planiranju akcija kojima bi se sprečio „izvoz sandinističke revolucije“ i istovremeno ojačali  proamerički elementi u Salvadoru i Gvatemali.

Kada sam krajem marta dobio poruku redakcije da se hitno prebacim u Nikaragvu, nisam znao šta me tamo čeka. Poruka je bila kao i inače u takvim situacijama, škrta i izričita.“Stanje se zaoštrava. Ima ozbiljnih znakova da se borbe na granici sa Hondurasom razbuktavaju. Nastoj da se što pre prebaciš u Managvu.“

Dva dana kasnije stigao sam u nikaragvansku prestonicu, grad u kome živi više od milion od ukupno 5.5 miliona stanovnika ove zemlje čije obale zapljuskuju talasi karipskog i severnog Pacifika. U gradu je vladao prividan mir čemu su doprineli i uskršnji praznici koji se revnosno proslavljaju u ovoj strogo katoličkoj zemlji. Iako je Nikaragva već petu godinu bila komunistička zemlja, Uskrs se slavio kao i pre. Zavetovanje Bogu i vernost revoluciji išli su uporedo. Taj revolucionarno-vjerski pluralizam bio je izražen kao nikada do tada. Uostalom, ovogodišnja uskršnja nedelja je usledila neposredno nakon Papine posete ovoj centralnoameričkoj zemlji. Na fasadama zgrada se još mogu videti natpisi: “Papa, dobro došao u slobodnu Nikaragvu. Ona je slobodna zahvaljujući bogu i revoluciji“. Treba podsetiti da je i ministar inostranih poslova sandinističke vlade Migel de Skoto bio pop.

Na granici prema Hondurasu, sudeći prema izveštajima, sandinisti nemaju vremena za praznovanje ukrsa. Upadi iz Hondurasa su sve snažniji ali sandinistički bataljoni uspešno odbijaju agresiju.

U Managvi sam zatekao nekoliko desetina stranih novinara, prevashodno iz zapadne Evrope. Stigao sam pravo na konferenciju za štampu u hotelu „Interkontinental“, povodom ubistva jednog francuskog lekara. Strani dopisnici su gotovo jednodušno zaključili da u Nikaragvi nema gradjanskog rata ali da je zemlja izložena agresiji izvana.Tog istog popodneva bio sam na drugom kraju grada, na konferenciji za štampu ministra odbrane Ortege. Tema – stanje na severnom frontu. Saopšteno je da somosisti snažno napadaju sa teritorije Hondurasa, ali da nisu uspjeli da pređu granicu.

Zapadne novinske agencije su, međutim, već bile javile da su kontrarevlucionarne snage zauzele nekoliko gradova. Vlada u Managvi je zbog toga odlučila da se strani izveštači lično uvere u stanje na granici. Međutim, bilo je nekoliko desetina kandidata za tu „ekskurziju“ a samo petnaestak mesta. Moje šanse su bile minimalne, ako ne i nikakve.

- Senjor, vi ste stigli među poslednjima. Znate da većina vaših kolega želi na granicu. Mi moramo da poštujemo red – pokušao je da mi objasni nadležni u pres centru. Pomoć sam potražio na drugoj strani. Obratio sam se ličnostima čija mi je imena i brojeve telefona poslao kolega Tone Hočevar, Tanjugov izveštač iz Managve, u vreme pada Somosine diktature. Te večeri u pres- centru, među „srećnicima“ koji će sutradan krenuti put severne granice, pročitano je i moje ime.

Izveštaj koji sam poslao  sa nikaragvansko –honduraške granice „Politika„  je pod naslovom „Neuspjeh kontrarevolucije“ i nadnaslovom Tanjugov izvještač na „frontu“ u Nikaragvi, objavila  7. aprila:

„Iz Managve smo u ratnu zonu krenuli u zoru 6. aprila. Ljudi iz ministarstva spoljnih poslova su nam prethodno dali da potpišemo izjave da „u zonu ratnih operacija putujemo na vlastiti rizik“. To baš nije bilo ugodno, ali je rizik još bio daleko. Do granice na severu trebalo je da predjemo oko 300 kilometara.

U stvarnost nas je vratio komandant logora u koji smo stigli oko podneva. Njegove reči tačno su nam predočile ozbiljnost situacije.

- Put prema granici nastavljamo odmah. Kontrarevolucionari su upravo jutros napali pogranično selo Limon. Ispred naših džipova, sa novinarima i fotoreporterima među kojima su bile i tri žene – krenuo je kamionet „Tojota“ – sa devetoricom vojnika sa automatima na gotovs.

U Limonu, najisturenijem selu  prema granici, tragovi borbi još su bili sveži. Somosisti su se povukli ali je jedan napadač bio zarobljen kao živi dokaz američke umešanosti. Imao je uniformu i oružje  „made in USA“. Jedna televizijska ekipa snima mrtve Somosine gardiste i zarobljeno oružje. Nakon nekoliko sati napustili smo Limon ali smo i dalje u zoni ratnih operacija između dobro naoriužanih kontrarevolucionarnih jedinica i pripadnika sandinističke vojske.

Prenoćili smo u Halapi, jednom od većih naselja u graničnom pojasu. Bio je zapravo predah na improvizovanim posteljama u jednoj kućici koja podseća na hanove iz Andrićevih romana. Naši pratioci, vojnici, sa poručnikom Talaverom, bili su na straži, zajedno sa naoružanim civilima. Jer, reč je o pograničnom pojasu koji je antisandinistički radio proglasio „oslobođenim“ od strane somosista.

Ujutro na jednom prohodnom planinskom putu ponovo susrećemo kapetana Korteza, komandanta odbrane u ovom graničnom pojasu. Kaže nam da je u susednim brdima upravo u toku novi „susret“ sa snagama komandanta za obuku kontrarevolucionara, u Hondurasu, Benita Brava. U jednoj od vojničkih baza u koju zajedno stižemo, grupa vojnika je pod punom ratnom opremom. Najveći deo njih su rezervisti. Manuel Martino i Antonio Garsija su petnaestogodišnjaci ali sa već znatnim vojničkim iskustvom. Uostalom, i kapetan Kortes ima svega 23 godine i sedam godina vojnog iskustva. Objašnjava nam da su od sredine februara šest puta bili meta honduraške avijacije.

Za dva dana prešli smo oko 700 kilometara u pograničnom pojasu. Svuda susrećemo naoružane vojnike i seljake, mnogo je među njima žena i devojaka. Somostisti nisu zauzeli nijedno naselje. To pouzdano možemo da javimo sa severozapada Nikaragve.“

Tih dana „Politika“ je objavila još nekoliko mojih izveštaja, među kojima i dva na udarnom mestu prve strane. Pod naslovom „Razbijen ešalon somosista“ piše: “Managva, 9. aprila, specijalni izveštač Tanjuga Mladen Arnautović javlja: Prvi ešalon somosista je razbijen, mada još nije uništen, izjavio je načelnik Generalštaba  sandinističke armije Hoakim Kuadro Lekajo. Iznoseći sažetu ocenu situacije na severnoj granici prema Hondurasu, on je upozorio da su borbe još uvek žestoke, ali da uprkos tome što somosisti nisu uspeli da stvore 'oslobođenu' – što je bio glavni cilj cele operacije – opasnost za Nikaragvu nije umanjena.

U vezi s timm  ovde je danas objavljen dekret sandinističke vlade da svi građani koji su mobilisani, rezervisti i pripadnici sandinističke milicije imaju pravo na redovne mesečne prinadležnosti na svojim radnim mestima. Ovo ukazuje da mobilizacija dobija ovde široke razmere i da će potrajati.

Organ sandinističkof fronta „Barikada“ preneo je tvrdnje američkih listova da su mozak čitave operacije protiv Nikaragve američki ambasador u Hondurasu Džon Negroponte i šef oružanih snaga Hondurasa general Gustavo Alveres. Takođe je javljeno, s pozivanjem na izvore u Vašingtonu, o upućivanju najsavremenije opreme i špijunskih aviona iz SAD u pograničnu zonu prema Nikaragvi.

U međuvremenu pažnju je privukla i ovdašnja optužba da nakon neuspeha u OUN, Vašington nastoji da dobije podršku za politiku u centralnoj Americi u okviru Organizacije američkih država (OAD). Kao poseban vid tih nastojanja, kako navodi Barikada, Reganovo uslovljavanje pomoći Kostariki instaliranjem snažne radio stanica na njenom tlu koja bi delovala protiv Nikaragve“.

Devetog aprila „Politika“ je, takođe na prvoj strani, objavila moj izveštaj o ubistvu komandanta Ana Marije, člana najvišeg vojnog rukovodstva Nikaragve. Pod naslovom „Zločin u Managvi“ izveštaj glasi: “Gnusno ubistvo salvadorske revolucionarke i četvrta etapa plana „C“ – u stvari novog vojnog ataka kontrarevolucionara na nikaragvansku teritoriju sa tla Hondurasa – nalaze se u centru pažnje nikaragvanske javnosti i brojnih posmatrača.

Kako je ubijena „komandant Ana Marija“, saznali smo kasno sinoć od sandinističkog komandanta i ministra unutrašnjih poslova Tomasa Borhea. Na konferenciji za štampu u Ministarstvu čuli smo detalje o brutalnom i nečuvenom zločinu koji je, kako je rekao ministar, mogu da izvesu samo kontrarevolucionari. Čitav svet zna, naglasio je Borha, da iza ovog političkog ubistva stoji CIA.

Pedeset četvorogodišnja salvadorska profesorka, član najužeg  vojnog rukovodstva fronta Farabudno Marti ubijena je na način koji je teško opisati. Osamdeset dva uboda nožem ostavili su na njenom telu napadači – pre nego što su je preklali na postelji.

Prema dosadašnjim rezultatima istrage znaju se sledeći detalji: napadači su upali u zoru u inače dobro čuvanu kuću na periferiji Managve. Čaršavom su žrtvi zapušili usta, zatim načinili gnusni „goblen“ na njenom telu da bi joj na kraju prerezali vrat. Ubodi nožem su bili tako stručni tako da nijedan nije bio smrtonosan. Do pucnjave je došlo tek kada su napadači napuštali mesto zločina. Stražar je uspeo da rani jednog napadača ali je i on, kako se pretpostavlja sa drugom dvojicom saučesnika, uspeo da pobegne. Stražar je takođe ranjen. Prema oceni istražitelja, za ovako izvršen atentat bile su potrebne višemesečne pripreme a cilj je bio unošenje konfuzije u revolucionarne pokrete u Centralnoj Americi.“

Salvadorska revolucionarka sahranjena je 9. aprila na jednom trgu u Managvi koji će, kako je saopštila nikaragvanska vlada, nositi njeno ime. U međuvremenu širom Nikaragve održani su masovni zborovi u čast čast salvadorske revolucionarke koja je poslednjih meseci delovala u Nikaragvi.

U Managvu sam ponovo stigao nepuna dva mjeseca kasnije, početkom juna, ali drugim povodom. Za vreme posete Mitje Ribičiča, tadašnjeg predsednika Predsedništva CKSKJ Kubi, razgovarano je i o situaciji u Centralnoj Americi, posebno o Nikaragvi, jednoj od retkih nesvrstanih zemalja  s kojom naša zemlje nije imala diplomatske odnose. Havana je bila dobra prilika da se ti odnosi uspostave. Naša delegacija je odlučila je da Vlado Janžić, izvršni sekretar Predsedništva CK SKJ uspostavi direktan kontakt sa sandinističkim rukovodstvom. Predloženo mi je da i ja pođem sa Janžićem u Managvu. Nakon dva dana, nekomercijalnim letom „Cubane“ stigli smo u nikaragvansku prestonicu. Dočekali su nas predstavnici MIP-a – Havana je očito bila pripremila teren za posetu jer u to vreme Jugoslavija nije imala nijednog predstavnika, čak ni privrednika, u ovoj centralno američkoj zemlji.

O našem dolasku dnevnik „El nuevo diario“ objavio je 6. juna sledeću vest, uz fotografiju: U našu zemlju stigli su izvršni sekretar Predsedništva CK SKJ Vlado Janžić i novinar Mladen Arnautović, dopisnik agencije Tanjug. Oni će se tokom petodnevnog boravka susresti sa funkcionerima MIP-a i drugih ministarstava kao i direkcijom za međunarodne odnose sandinističkog rukovodstva FSLN.

Tomas Borha, član devetočlanog sandinističkog rukovodstva, koji nas je primio kasno uveče, pozitivno je reagovao na inicijativu koju mu je izneo Janžić o uspostavljanju diplomatskih odnosa dve zemlje, što je usledilo ubrzo nakon ove posete. Domaćini su inače bili veoma predusretljivi, obišli smo grad koji je bio skoro razrušen u razornom zemljotresu 1972. godine (odolela je Somosina tvrđava iz koje su on i njegovi preci vladali od 1927. godine) ali i plaže na pacifičkoj obali.

Havanu sam napustio krajem leta 1983. Nakon toga na Kubi sam bio dva puta. Prvi put 1987. na intervjuu sa Fidelom Kastrom. Taj boravak koincidirao je sa posetom Lazara Mojsova, tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ, koji je prethodno posetio Argentinu i Meksiko. U Siudad Meksiku je, između ostalog, prisustvovao otkrivanju spomenika Josipu Brozu Titu koji je, kako je rekao gradonačelnik meksičke metropole R. Agire - „ispunio celo jedno poglavlje savremene istorije“. Drugi put Havanu sam posetio u jesen 1990. kada sam išao na konferenciju posvećenu informativnoj delatnosti odnosno pulu novinskih agencija nesvrstanih zemalja.

Intervju s Fidelom

Za vrijeme višegodišnjeg boravka na Kubi, kao dopisnik Tanjuga, imao sam priliku da se srećem sa kubanskim liderom - na prijemima, putovanjima po ostrvu i drugim povodima. Međutim, poziv za intervju stigao je tek četiri godine nakon mog odlaska iz Havane, novembra 1987. godine. Razgovor je počeo tačno u ponoć. U kabinetu smo samo kubanski vođa,  autor ovih redova – tada glavni urednik Tanjuga i Dušan Daković, dopisnik agencije iz Havane. Taj  skoro četvoročasovni  intervju, kako se ispostavilo, bio je i jedini koji je dobio neki od medija na prostoru tadašnje Jugoslavije. Evo nekoliko izvoda iz tog intervjua (kompletan intervju objavljen je u mojoj knjizi „Kuba- crveni vulkan Kariba“)  koji odslikavaju ličnost kubanskog lidera.

Na pitanje šta čita odgovara: Čitam sve – romane, naučna dela, istorijske i biografske knjige. Klasična dela su već istorija, a što se tiče savremenih pisaca volim Garsiju Markesa i Hemingveja, čija sam dela pročitao više puta. Pročitao sam brojne memoare, od Čerčilovih do  De Golovih. Voleo sam Igoa, Rolana. Proveo sam dve godine u zatvoru i celo to vreme posvetio sam čitanju, čak i po petnaest sati dnevno: romane, dela istorijske, političke i ekonomske sadržine. (...) Volim filmove, naročito latinoameričke. Kada dođem kući kasno i treba da se opredelim između filma i knjige, prednost dajem knjizi.

Jasno, bez ispravne revolucionarne doktrine i da nije bilo patriotizma i herojstva  jugoslovenski narod ne bi mogao da sprovede revoluciju, niti da odbrani svoju nezavisnost. Ali, ko može da negira izvanrednu ulogu koju je odigrao Tito u tom istorijskom procesu?

- A slobodno vreme?  „Nekada sam igrao odbojku i košarku, ali se poslednjih godina najviše bavim plivanjem. Plivati možete u svako doba dana. Niko ne igra košarku u tri sata ujutru, susedi bi rekli ovi ljudi su poludeli. Volim da plivam i da ronim i na moru. Kada je pobedila revolucija nisam znao da plivam, jedan stari ribar me je naučio i otkrio mi lepotu i tajne mora. Najviše sam voleo da ronim, često i sa opremom.“

- Fidel je postao poznat širom sveta i po svojim beskrajnim govorima, On je, kako je neko davno primetio, i reditelj i glumac pred milionskim auditorijem, najčešće na Trgu revolucije u centru prestonice. Pitamo ga kako priprema svoje govore?  „Otkrio sam da su mi najbolji oni govori koji su plod inspiracije, koji su iziskivali veliku koncentraciju i mentalni napor. Imam običaj da razmotrim tri četiri ideje o suštinskoj temi o kojoj ću govoriti. Ipak, najbolje misli mi naviru kada se nađem pred masom, potreban mi je stimulans koji daje masa. Govor je kao porođaj, kao mentalni porođaj...  Tako je i sa intervjuima, stvarno ne želim da znam pitanja unapred. Jer, ako znaš šta će te pitati – izgubiš spontanost.“

- Kako gledate na ulogu ličnosti u istoriji? „Naravno, ta uloga se ne može negirati... Sve revolucije, da navedem primer Francuske revolucije, pa borbu za nezavisnost Latinske Amerike, rusku revoluciju, kinesku revoluciju, revolucije u svim zemljama koje su doživele duboke promene – odlikovale su se velikim učešćem masa, ali masa kojima su bili potrebni lideri... Tu možemo da navedemo i primer Jugoslavije. Jasno, bez ispravne revolucionarne doktrine i da nije bilo patriotizma i herojstva  jugoslovenski narod ne bi mogao da sprovede revoluciju, niti da odbrani svoju nezavisnost. Ali, ko može da negira izvanrednu ulogu koju je odigrao Tito u tom istorijskom procesu? Ko može da negira Lenjinovu ulogu u Oktobarskoj revoluciji, Mao Ce Tunga, Ho Ši Mina.“

- A uloga Fidela Kastra? „Zapalo me je da živim u određenoj epohi. Da je revolucija izvedena deset godina ranije – ne bi mogla da pobedi. Znači, ličnosti igraju određenu ulogu, ali u određenom momentu, Drugim rečima, ličnost je mali motor koji stavlja u pokret mnogo veći motor, motor masa, onaj motor koji pokreće istoriju. Uloga ličnosti se pri tome menja. U prvim godinama revolucije ona je veća, znatno veća, jer mase još ne poseduju veliku političku kulturu, rukovode se impulsom pobune, mržnjom prema represiji i nepravdi. U tim trenucima ličnost je zastava. U međuvremenu se stvaraju institucije, nastaje partija. U svakom slučaju, istoriju ne pišu pojedinci, već narodi.“

P.S:  Kompanjero Fidel Kastro, kako su  zvali svog lidera Kubanci, otišao je u večnost u novembru 2016. godine. Pridružio se svom saborcu Ernestu Če Gevari, tragično stradalom  u revolucionarnoj misiji u planinskoj prašumi Bolivije 1967. godine. Dve revolucionarne latinoameričke ikone 20 veka.  

(Nastaviće se)