Ponovo radi pozorište ili: Dom Bernarde Albe

Dva su ključna utiska nakon premijere – konačno i obećavajuće. Konačno jedna celovita, promišljena i zaokružena predstava na repertoaru Narodnog pozorišta Leskovac. Rediteljski znalački vođena, u glumačkoj igri prilično precizna, društveno angažovana, i svedeno subverzivna predstava koja otvara veoma važnu temu – žena koje su osetile dašak slobode, a koje stradaju od neslobode, koja proizilazi iz izrečenih i neizrečenih očekivanja i tradicionalnih svetonazora. Tardicije i kulture koja ne oplemenjuje, već guši svaki životvorni impuls. Mehaničkog, gotovo pornografskog, ponavljanja iscrtahnih života, lišenih mašte i Erosa, kako to u pornografiji obično biva. Žene koje proždire Tanatos, ili još strašnije Lilit – mračna majka. Sadomazohističko nasleđe čini se da je najteži teret koji žene podnose, ali sa isto toliko strasti i prenose budućim ženama, što na kraju predstave zapravo i najviše zastraši.

Internalizovana opresija, samoispunjujuće proročanstvo – trenutak kada u stigmu počinješ i sam da veruješ, čini se najpotresniji  trenutak u predstavi. Zato muškarci i nisu potrebni, zato ih u predstavi i nema. I fizički odsutni, čak i mrtvi, oni determinišu živote žena i delaju iz pozicije moći. Lorkino vreme, naše vreme. Tradicija nasilja, mržnje, straha, zlostavljanja – čuva se i prenosi. A žene postjau glavne čuvarke krajnje represivne tradicije, i tlačiteljke, i potlačene, i marginalizovane i one koje marginalizuju. „Dom Bernarde Albe” slika je društva gluvog i nesenzitivasnog za potrebe, želje, snove pojedinca koji iskače iz okvira „normalnog” i „prirodnog”; društva u kojem je hibris punoća življenja, što neminovno vodi ka tragediji. A tragično nije samoubuistvo najmlađe kćeri, već samoponištenje žene.

Reditelj se zajedno sa glumačkom ekipom bavi prošlošću ne bi li protumačio sadašnjost. U predstavi sadašnjost i prošlost osvetljavaju jedna drugu, i nude krajnje zastrašujuću viziju budućnosti. Koja je, nažalost, moguća iako neverovatna – jer sloboda se osvaja iznova, i iznova, nikada nije data. Privilegija koje nosi pozicija moći, retko se ko odriče. A palanka – večiti agresor, pod čijim okovratnikom se ostaje bez daha, ne posustaje u svojoj uštogljnosti i crnilu. Ona režira i smrt.

Rediteljske intervencije ne Lorkinom tekstu su male, ali kroz pozorišni proces osmišljene i dramaturški dosledne i opravdane u kontekstu tumačenja koje nam reditelj sa sjajnom glumačkom ekipom nudi: Bernarda – Suzana Grujić, Angustija (Bernardina kći) – Maja Janković, Magdalena (Bernardina kći) – Tanja Krčmarik, Amelija (Bernardina kći) – Nataša Stanković, Martirio (Bernardina kći) – Mina Cocić, Adela (Bernardina kći) – Petra Dimitrijević, Ponsija (služavka) – Radmila Kočevska, koja je sve vreme pokušavala da uhvati ritiam predstave i koliko-toliko ujednači svoju  igru sa ostatkom glumačkog ansambla.

Pozorišno putovanje u sebe, u nutrine koje su pretovarene spoljašnjim bagažima, koje ne mogu ili ne znaju kako da nose junakinje ove savremene ženske tragedije, maestralno kroz scenski pokret, vodi Miodrag Krčmarik, omogućivši predstavi da preko tela/pokreta artikuliše unutrašnje dubine i spoljašnje granice, i onaj međuprostor, ono jezikom neobuhvaćeno.

Ukoliko pozorište posmatramo kao proces, onda su tekst, režija, gluma, scenografija (Sergej Svetozarev), muzika (Dimitar Andonovski), svetla (Radomir Stamenković), scencki pokret organski deo predstave koji se ne mogu odvojiti. Onda je pozorište CELINA!

Čini se da je predstava „Dom Bernarde Albe” jedna celina, i to uspešna TIŠINA.

*Tekst je objavljen u časopisu za književnost, umetnost i kulturu „Naše stvaranje”