Serija „The Offer“: Kako je sniman „Kum“
The Offer 2

Photo: Paramount +

Ponuda koja se ne odbija

Sve dobre serije liče na Mad Men, makar kad je ovogodišnja produkcija u pitanju. Nakon uspešnice Severance, koja u sebi sabira više vremenskih perioda, ali se modno pretežno oslanja na šezdesete, te stoga liči na Mad Men, došla je The Offer, serija smeštena u rane sedamdesete koja nas vizuelno odmah podseća na ekipu okupljenu oko Dona Drapera. Sličnost se, međutim, tu ne završava. Način na koji su snimljene, kadrirane i režirane takođe priziva prepoznatljivu Mad Men atmosferu. Kada tome dodamo i pažnju posvećenu scenariju, dobijamo u gotovo svim aspektima jak finalni proizvod.

The Offer odiše kvalitetom i posvećenošću. Vidi se da je sve u službi priče, bez preterane želje da se po svaku cenu udovolji publici. Usporava se kada je to neophodno, dinamično je kad ima smisla, a napeto je skoro pa – uvek.

Serija predstavlja proces snimanja legendarnog filma Kum, takoreći od ideje do realizacije, a kroz prizmu Alberta S. Ruddyja, producenta kojem je to bio prvi ozbiljniji projekat, a koji je dotad radio u računarskoj kompaniji i ubijao se od dosadnog posla. Produciranje mu je ponudilo pogled u neki novi svet, pogled koji više nije mogao da skrene. Holivud ga je sve više privlačio, kao i mnoge pre i posle njega, ali Ruddy je imao ono što je bilo neophodno za uspeh ili pak neviđenu propast – ludost, hrabrost koja se graniči s nepromišljenošću, entuzijazam, dobru volju i, u konačnici možda najvažnije, dobre namere. Nije se on ponašao kao neki sitni prevarant i šićardžija stvoren da nekog izigra zarad lične koristi. Verovao je u ono što radi, podržavao je svoje saradnike i sve je radio za njih, za dobar konačni ishod i za film. Bio je spreman da zbog toga i s đavolom tikve sadi.

The Offer sve to oslikava, a o Ruddyju, istini za volju, stičemo tako pozitivan utisak možda zato što je serija svojevrsna forma njegovih memoara. Snimljena je na osnovu njegovih sećanja, a složićemo se da bi svako od nas bio heroj u sopstvenoj priči. Ne možemo mu to zameriti, ali treba to imati na umu. S druge strane, u seriji niko nije izraziti negativac, niti neprijatelj, iako dramski materijal obiluje sukobima (kako i treba da bude). Stoga možemo zaključiti da se Ruddy, sada već u svojim devedesetim godinama, odavno pomirio sa svetom, životom i sobom. Ni sa kim se u seriji ne obračunava, nikoga ne etiketira niti satanizuje. Možda mu baš iz tog razloga treba verovati. Istina je da će nam njegov lik biti beskrajno drag i simpatičan, ali vremenom će to postati i ostali, uprkos tome što se ni od čijih mana nije zaziralo, pa ni od njegovih.

Ruddy je početkom sedamdesetih, dakle, momak za sve – mlad, željan života, uspeha i priznanja, sposoban da rešava probleme isto koliko i da se upetlja u njih. Dolazi na ideju da producira film, samo što nema ni scenario, ni reditelja, ni saradnike, a ni studio. Paralelno pratimo priču Marija Puza, pisca koji jedva sastavlja kraj s krajem jer mu italijanska mafija stoji za vratom. Večito joj duguje, a u svakom trenutku mogu i da ga ubiju. U takvoj atmosferi i pod tim pritiskom počinje da, nakon brojnih propalih pokušaja i neuspelih knjiga, piše roman upravo o italijanskoj mafiji. Kako ne bi nastradao i pre nego što ga objavi, čitavu premisu uvija u oblandu priče o porodici i univerzalnoj ljudskosti svojstvenoj svima, pa i gangsterima. Nije to više priča o mafiji, već o familiji, tradiciji, ljubavi i žrtvi, imigrantima koje sredina odbacuje, buntu i surovosti kapitalističkog sistema. Još važnije, to je priča o svima nama. Upravo je ta sveobuhvatnost zaslužna za slojevitost i uspeh filma, a sve navedeno je i sam Coppola imao na umu kada je režirao film i prethodno zajedno s Puzom radio na scenariju.

Ruddy počinje od nule. U priči još nisu ni Puzo ni Coppola, o Brandu i Pacinu da ne govorimo. Pacino je, uzgred, jedva dobio ulogu kao manje poznati pozorišni glumac bez valjanih socijalnih veština. Studio Paramount je s teškom mukom pristao da se upusti u avanturu zvanu The Godfather, a zasluge za to što ipak jeste pripadaju najpre Robertu Evansu, propalom glumcu i uspešnom producentu, koji je i pored svih previda umeo da namiriše hit. Igra ga sjajni Matthew Goode, genijalno spojivši ljigavost i razmetljivost sa dečačkom ranjivošću i neposrednošću. Biće nam i Evans odbojan i prijemčiv istovremeno, no kako ga budemo bolje upoznavali, više ćemo ga i razumeti. Iznad Evansa su raznorazni biznismeni u odelima i kravatama kojima do filma nije nimalo stalo, a koji pak raspodeljuju budžete i donose izvršne odluke. Najveća umetnost je njih ubediti da daju zeleno svetlo ili koji milion više, a za to su zaduženi upravo producenti.

Kum je, ukratko, na jedvite jade snimljen i sudbina mu je bila neizvesna sve do same premijere, a kasnije ni na dodeli Oskara nije baš sve išlo glatko. Probleme su isprva pravili raznorazni direktori i foteljaši kojima je cilj jedino profit, uz čuvenu manipulativnu floskulu „dajmo narodu to što hoće da gleda“. Kako oni smekšaju, iskrsne neki drugi problem, kreativne ili finansijske prirode, a kada se naizgled sve smiri i steknu uslovi za snimanje – aktivira se mafija. Kum nije mogao biti snimljen bez njene intervencije i odobrenja, što Ruddy ne krije, budući da se u toj priči krije i najveći potencijal. Ruddyjevi odnosi sa mafijaškim donovima su izuzetno kompleksni i frustrirajući, a serija na izuzetan način pravi paralelu između dešavanja u filmu i onih povodom snimanja filma.

Postojale su mnoge ponude koje Ruddy nije mogao, niti smeo da odbije, no ono kako se nosio s tim mnogo govori o njegovom karakteru. On je pravi self-made muškarac koji ostvaruje američki san i plaća njegovu cenu. Slično kao Don Draper, samo nešto vedrije i poštenije.

Iako deluje kao muška priča, ni žene u njoj nisu zapostavljene. Nije ni istorija falsifikovana tako da su prikazane kao one koje imaju jednaka prava kao muškarci, ali su predstavljene kao one koje mogu sve što i muškarci, pa i mnogo više i taktičnije, samo kada ima se pruži prilika. Čak i kada se izbore za šansu, uvek će biti one koje rade u senci ili iza kulisa, one koje rade za muškarca, zarađuju manje i na nižim su pozicijama, za koje pak moraju da znaju i trude se mnogo više od muškaraca za koje rade. To je jasno prikazano i ne bi imalo smisla da se krije. Jedan od centralnih ženskih likova je Bettye McCartt (fenomenalna Juno Temple), Ruddyjeva sekretarica (u stvari ravnopravna saradnica) koja je znala i imala mnogo više iskustva od njega. Ipak, radili su kao tim i imali sjajan profesionalni odnos koji Miles Teller kao Ruddy i Juno Temple divno igraju, dajući mu sve neophodne slojeve i boje.

Uprkos tome što znamo da je Kum na kraju snimljen, pa i ovenčan Oskarima, dok pratimo seriju, sve vreme gledamo neviđenu borbu likova da svoje i zajedničke ideje sprovedu u delo i da Kum kao film ugleda svetlost dana, odnosno mrak bioskopske sale. I sve vreme se bojimo da neće uspeti, iako već znamo da jeste. Napraviti takvu tenziju povodom već poznatih okolnosti zaista je podvig, a usput odati počast svakoj osobi koja je doprinela filmu (ili čak i radila protiv njega), predstavlja pravi trijumf. Nije to pobeda televizije, odnosno serijskog formata nad filmom. Nije to ni trijumf filma kao takvog – i Kum je svojevrsni serijal. Reč je o pobedi ideje, kreativnosti i sna nad svim nedaćama i preprekama koje servira realnost. Stvaranje sopstvenog sveta u koji su pozvani i drugi suština je svakog dela fikcije, čak i kada je bazirano na istinitim događajima. The Offer je i serija o filmu, i film u filmu, i film o filmu, a najviše priča o ljudima i želji za uspehom, baš kao i Kum. Na snu je izgrađen Holivud, a na njemu i savremena Amerika. On je taj koji snove raspršuje i uništava, da bi ih ponovo stvorio. I na tome zaradio. On je i surova mašinerija, fabrika, klanica i iluzija s kompleksom Boga. Uništava ovozemaljski da bi podarila večni život – na platnu, naslovnim stranama, Bulevaru slavnih, u mislima, među zvezdama.

Holivud je fatamorgana u koju svi gledaju, dok je on opsesivno zagledan u sebe. Tako je upravo Paramount producirao seriju The Offer, snimivši jedinstvenu posvetu sebi, posežući ponovo za vrhom koji neće moći da dohvati.

Ovakve priče volimo zato što ni sami ne možemo da skrenemo pogled, usput tražeći i prepoznajući iskrenu želju, nameru i san malog čoveka koji postaje veliki, makar samo za sebe. Ovo je priča o Puzu, Coppoli, Brandu, Pacinu, Evansu, McCartt, koliko i o samom Ruddyju. Svako od njih je u svom domenu radio za sopstveni i zajednički san. U tome je čar, jednako koliko i prokletstvo.

Oceni 5