Zelena kutija (5)
Vammp 03 S

Photo: Pavbca.com

Populistički vampiri

U svojoj prvoj autobiografskoj knjizi (Ukleti neimar) posvetio sam jedno iscrpno poglavlje vampirima uopšte, a čini mi se i nekim čuvenim srpskim vampirima, poimence. Uostalom, i sama jezička oznaka – vampir, doskora se i u najčuvenijim svetskim enciklopedijama vodila kao srpska reč, iako nije ni srpskog, ni slovenskog, već verovatno prabalkanskog porekla. Istini za volju, danas se među balkanskim narodima niko naročito ne otima da tu slavnu odrednicu uvrsti među svoja jezička bogatstva, ali je mi Srbi bez predrasuda svojatamo.

Uzgred, naši srpski vampiri, za razliku od aristokratskih vampira Romana Polanskog, izrazito su demokratski, tačnije populistički, još tačnije radikalski nastrojeni, pa su se ponekad oglašavali i svesrdno uzimali učešća u partijskim nadmetanjima, tučama, pa i paljevinama. Naročito pred izbore. U Srbiji, verovatno i dan-danji, još postoje vampirske tradicije ili bar cirkulišu vampirske legende i draže ljudsku maštu. U pomenutoj autobiografskoj knjizi podrobno je opisan i jedan moj prilično opširan razgovor sa komšijom (neka vrsta mog nazovi-gardnera u selu Popoviću Malom) koji mi se vrlo živopisno, vrlo iscrpno, i bar na tri četvrtine ozbiljno, poveravao kako je rešio da se posle smrti povampiri i sa najvećim zadovoljstvom je do u tančine pripovedao kakva će sve čuda i pokore po selu činiti, e da bi namirio račune sa rodbinom što ga je razbaštinila i, eto, oterala među pijance. Priča je bila rečita i propraćena živopisnim izlivima pravdoljubivo zagrejane mašte…

Sve u svemu, moje predstave o vampirima su bile – zašto ne priznati – ispunjene, ako ne i dubokim emocijama, a ono bar umerenim simpatijama za ovaj soj odbačenih privrženika neke više, nadljudske pravde. Neka bude uzgred pomenuto da je i moja malo trapava umotvorina, povremeni pratilac Oneir, bio neka vrsta privatnog vampira, angažovanog da mi se u strašnim razdobljima praznine i usamljenosti nađe pri ruci. Pa i da mi pravi društvo, makar onoliko koliko je to stvarno umeo. A onda, dogodilo se nešto nepredviđeno i nepredvidljivo. Najednom sam u Beču konstatovao da se među hrpama beogradskih beležaka nalazi popriličan broj zapisa izričito posvećenih Slobodanu Miloševiću – poslednjem srpskom vampiru! Paradoksalno, krajnje paradoksalno, ovi zaboravljeni pa pronađeni zapisi o vampirskim snovima u Slobodanovu počast, bili su znatno blaži od ogorčenih poruka što sam mu po danu i takoreći svakodnevno odašiljao. Zašto? Da li sam u ovom hladnokrvnom zlikovcu, koji je na duši već nosio desetine i desetine hiljada ljudskih života, tek u jednom drugom, njegovom povampirenom statusu, pronašao neke poslednje ostatke ljudskosti? Čudni su lavirinti balkanskih duša: tek kad se neko povampiri, setimo se da je bar na početku bio čovek, dvonožac, a ne bestija na četiri noge. Njegovo povampirenje ispalo je kao neko naknadno, delimično i krajnje nevoljno priznanje početne ljudskosti što, kao i kod svih velikih zlikovaca, njihovu stravičnost čini još stravičnijom.

**

Ja, kapija

Svaki put kad se probudim prođem kroz ja-kapiju, pa izađem na ovu ili onu (đavo će ga znati) stranu stvarnosti i onda obično kažem sebi: dobro je, prođoh. Šta će biti ako jednom budem morao da priznam: zaključano, ostaješ tamo gde si.

**

Nemam ni slova za Slobodanovo slovo

Otužne slasti raspadanja: napustile su nas žive reči, ostale su među nama samo blaženopočivše reči. Može i drastičnije, među nama su još samo posmrtni ostaci reči, leševi reči, razbojište i, razume se, zadah reči u raspadanju.

San ili nije? Danas skoro sasvim svejedno.

Nova društvena igra

Pobeći od onog Ružnog – uzaludna igra. Npr. kao dečje skrivalice: neko je skriven, nešto je skriveno… Obratno – ja sam skriven, hoće li me Ono Ružno pronaći?

(Naravno da hoće!)

**

Onda još crni, danas samo sivi humor

Jedna nekad značajna beogradska novinarska kuća, stara zgrada Politike krcka, prcka, pucketa, nadima se kao bajato testo uz povremene puć-puruć-eksplozije. Zadah truleži. Zatim, naglo rasanjen pitam se koliko je danas načina da se osvoji prelazni pehar sramote?

Svaki san je u načelu alegorija, najčešće neprozirna, ponekad i prozirna, ponekad, valjda, podstaknuta pravednim besom, sasvim eksplicitna.

**

Pakao moj zemaljski ili Ma vlast. Pakao dreke i drekavaca. Ako hrišćanski pakao sažiže ognjem, srpski ovozemaljski pakao cepa bubne opne. Dreka svuda i za svaki dan, na ulici, u vozovima, u kafanama, na univerzitetima. Crkve su doduše prazne, ali dreka i u njih prodire, dreka ritmična, uzdrmavajuća, drmeš-dreka. Dreka sanja, dreka misli, dreka dela. Prema modelu dreke sazdane su lične male, ali bučne filozofije, napisani su romani i silne druge knjige, što znači da nas čak ni stečena, pa ni urođena gluvoća ne bi obzidala zidom blažene tišine.

**

Udvojeni košmar

a.
Demijurg, ne samo onaj moj trapavi, već pravi, pojavljuje se noćas kao majstor-kvariš koji pomalo baš i ne zna šta bi sa Svetom koji je stvorio!

b.
Demijurg, ne samo moj fiktivni, već pravi, pojavljuje se noćas kao … itd., i malo kao da okleva, jer ne zna šta bi sa svojim remek-delom. Uostalom, razumem ga, ja sićušni „bricoleur“, onaj što uvek nešto bespomoćno petlja i veruje da nešto stvara. A eto, i ja umem, bar iz velike daljine, zamisliti entuzijazam božanske radionice i zanosne trenutke zasluženog predaha i onda, najednom, mumlam: „Pažnja, Slobodan Milošević, fabrička greška!“

**

Crven je i istok i zapad

U snu, pred jutro, Slobodan Milošević kao moler! „Zašto da ne“ – šapuće Oneir – „uloga molera u istoriji sveta!“ San izričit i bez mašte, a mali soboslikarčić farba li farba zidove u crveno, u crveno-crveno, šarlah-crveno. Probudio sam se žmureći i jedva se odlučio da pogledam oko sebe. Napolju crveni sneg, shvatam, samo optička varka. Glavobolja.

**

Tapetar

Slobodan Milošević, oblepio mi noćas čitav stan nekakvim dronjavim, iskrzanim tapetama. I još islikanim: srp i čekić, srp i čekić, zvezda petokraka! Očigledno je pripit i peva. Onaj je bio moler, mislim u snu, a ovaj tapetar!

**

Udvojeni snovi

Sanjao da su miloševićevci uhapsili Kseniju. Budim se, pitam bunovno i glupo: „Zar ti nisi tamo?“ „Nisam više“, odgovara kao da je tek pristigla iz zatvora… Da li smo oboje isti sujet dvostrano odsanjali? Uostalom, u zemlji čuda i političkog spiritizma, to i ne bi bilo ništa neobično.

**

Teror antiterora

Dve antiteroristkinje koje vrlo teroristički izgledaju, hapse Nanu na železničkoj stanici. „Šta radite mojoj sestri?“ – pitam. „Ona je teroristkinja“ – kažu. Bunim se. „Ako je ona teroristkinja, onda sam i ja…“ „E pa, hajd’ i ti malo sa nama!“ I lisice na ruke.

Današnja egzegeza: blagi humor žestoko uplašenog snevača.

**

I vampiri mogu biti narcisoidni

Kao gledam ti ja otvoren mrtvački kovčeg, raskošan, a iznutra još i obložen biljurnim ogledalima… „Za koga li je“ – pitam se, pa i odgovaram: „Za grofa Drakulu, za kog bi drugog bio?“

Zatim, još jedna ceduljica, možda kao nastavak prethodne:

Razume se da je pitanje gotovo nasilno spolja uneto u fabulu sna… Više ni snovi nisu baš sasvim naši.

**

Ne, nije san

Ponekad sam bio crna ovca i u tome sam umeo da uživam. A onda, pošto i onaj koji zbunjuje ume biti zbunjen, jutros zinuo od čuda kad mi je na vrata došla prava pravcata crna ovca… beee!

Nenadmašni humor demona i bogova snova upravo je u tome što neočekivane sticaje na javi najednom pretvara u snove od kojih se diže kosa na glavi: crna ovca je stvarno jednom, u Malom Popoviću, bila došla na vrata, u rano jutro… u rano jutro.

Slobodanov vremeplov

Noćas u snu, neka vrsta traktata: vampir-moda, vampir-filmovi, lepotice-vampiruše. Ubeđujem sebe u snu da se sa povećanjem broja stanovnika na planeti povećava i broj vidljivih, a naročito nevidljivih vampira, pa u nama koji nismo predodređeni za vampirski postživot, ili bar verujemo da nismo, kao da se bude neki nečastivi pundravci!

Vampir-lepotice, vampir-moda, vampir-filmovi, primamo ih bezazleno i u njima ponekad i uživamo. Uvek ostajemo na drugom, ili čak na trećem stepenu platonskih pesničkih metafora. Bez želje, a dakako i bez mogućnosti da se u bilo kom pogledu izjednačimo sa podražavanim. Ali, regresivna svest se često jednači sa onim što podražava. Tada izlazi iz okvira kazivanja i često se identifikuje sa arhaičnim uzorima. I, razume se, prelazi u dejstvo. Pri tom uzeti u obzir još i magijsko dejstvo udvajanja.

**

Otud-odovud opet Šekspir

Držim da bi antropolozi, etnolozi, vampirolozi, psiholozi, psihijatri, pa i politički mislioci morali uvažiti zajedničku komponentu Miloševićevog i Markovićkinog „vampirskog“ statusa i podsetiti se malo na već uhodanu ulogu vampiroidnih bračnih parova u bližoj i daljoj istoriji.

Verujem da se tačno sećam. Beleška je nastala verovatno u toku dramatičnog (a još i vešto dodramatizovanog) raspleta u Rumuniji. Dakle, neposredan povod Elena i Nikolae Čaušesku; analogije su se zatim same od sebe nametale, počevši još od one sa Macbethom i njegovom lady. Ima probirljivih ubica koji mogu postojati i dejstvovati samo u duetu, preciznije – u dubletu. A šta tek reći za silne krvoloke koji su, u minulim ratovima na Balkanu, negovali i dokazivali svoje vampirsko dostojanstvo. Izgleda da i u modernim vremenima vampir i heroj mogu biti obrnuto saglasne pojave. Kad moderan mitski vožd poziva u sudbinski boj, on napušta svoj ovostrani, čovečanski status i u ulozi polubožanskog bića progovara iz večnosti i u ime večnosti… Milošević je imao dva tona, imao je dva glasa koji nikako nisu pripadali istom čoveku. Jedan je bio malo smušen, profan, drugi je bio sakralan, gromoglasan, u nekom čudnom, škripavom, zastrašujućem falsetu. Ne može biti sumnje, bio je to odzvon glasa mitskog pretka.

**

Može li kornjača da odagna vampira?

Lepo je to, čak romantično, mada malo tesno – imati atelje, mini-atelje zapravo, u uličnom kiosku. Ali, čak i tako stešnjen nisam imao sreće, jer sutradan (gle, kao sutradan, u snu!) moj atelje prepun brižljivo spakovanih nagaznih mina, a oko kioska se razbaškarili Miloševićevi dobrovoljci, vitezovi bez mane i straha. Teatralno mi predaju svitke sa mojim crtežima i zasipaju me komplimentima, šegače se, a ja gledam da se što pre izgubim dok su još u dobrom raspoloženju, jer me očigledno u prvom trenutku nisu prepoznali. S velikim naporom uspavane volje uspevam da promenim tok snevanja. Najednom, periferija Čikaga, Grey-hound-autobus, pored mene sav ubledeo mrtav crnac, a ja se budim sa krajnje besmislenim šapatom na usnama – „Kornjača je ipak bila brža od zlotvora!“

**

Okultna kilaža

San, u dva-tri uzastopna spavanja u istom danu; san dugačak i u nastavcima, dakle à suivre. Možda bi se mogao shvatiti i kao mali onirički roman o dobrom prasetu koje je postalo svinjče, pa svinja, pa svinjčurda, zagroktana, nevaspitana, drska. Ganjam je iz sobe u sobu, udaram nogom, štapom, pa i nekom povelikom kijačom, kad ono najednom san se pretapa u junački deseterac:

To ne bila svinja bezobrazna,
već to bila dika đeneralska!

onaj, dakle, heroj naših dana, onaj sa belim svinjskim trepavicama, onaj što su ga na javi juče, prekjuče pred TV kamerama ugurali u tenk iz koga su ga posle, nadajmo se, nekako ipak izvukli.

Borben, kočoperan san. Mnogo šta iz vremena onog već je zamaklo za blažene horizonte zaborava. Ali, istinita slika o debelom generalu što ga s mukom ufuravaju u tenk, e da bi ga odande još mučnije izvukli, nadmašuje, sasvim sigruno, čak i Oneirovu fantaziju! A onda, možda samo nekoliko dana posle ovog sna – kontrapozicija, antimetafora.

**

Sve u deminutivu

Posle nekog beznačajnog i odmah zaboravljenog sna, sančića, najednom burno pretapanje kao u filmu. Dakle, moj kabinet, ponovo sam ga dobio, ali sad baš i ne znam gde je, pa hodam sve ukrug po fakultetskoj zgradi, kad tamo gde je nekad bio, sad nešto sasvim apstraktno… otelovljeni deminutiv! U redu, kažem rezignirano, uvlačim se četvoronoške u kabinet-kutiju: „Samo da ne ispadne gasna komora!“

Ukoliko nije uticaj Swifta, pisca koji je uz Hoffmanna davno još i zauvek naselio, ili bar izmodelirao, moje snove, onda je svakako uticaj ledeno-mokrog vetra što navire sa strane, iz daljine, što nailazi od velikog-malog-maleckog Slobodana.

**

Sasvim obična ratna priča

U unutrašnjosti barokne kupole, negde sasvim pri vrhu, ja-vrabac, uzmuvan i uplašen. Dole, znatno niže, dva poveća vrapca-vrapcolovca, krvavih kljunova, pa nije bilo teško zaključiti šta je čija naredna uloga i sudbina…

Alegorija, opet, uzbuđena, panična, prividno okultna.

**

Oneirov francuski humor

Noćas odsanjah Hram Svetog Save, koji je na javi još pomalo nedovršen. Vodili mene nevernika da ga obiđem, razgledam i izreknem neki arhitektonski sud. Kad, šta videh? Kupola, koja čak i za neveštije oko spolja izgleda nekako usahla, u snu i odozdo plitka, kô prevrnut tiganj. Kažem vodiču, ali on se ne da zbuniti, odgovara na francuskom: „Dabome, pogledajte samo kol’ko ima kandidata!“ Odlučim se da spustim pogled, kad tamo, na mramornom podu crkve, žabica i žabaca koliko ti volja. Ja, preneraženo: „Nisam znao da i Srbi jedu žabe!“… „Da i ne“ – odgovara – „gutaju kad moraju.“

**

Le nausée, dakle antihumor

Kao otvorena nova radnja u Knez Mihailovoj ulici, a na firmi piše:

SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI
SVENARODNA KANCELARIJA
KRVAVIH
OPŠTIH MESTA

Bio je to, koliko se sećam, čudno osvetljen san, ozračen odozdo kao kakva firma!

**

Noćas

Devojka i smrt, muzika u snu. Posle, u nastavku sna, ponovo devojka i smrt, ali kao da devojke više nema. Sad najednom Arkan i dva pratioca sa krvavim epoletama.

(KRAJ)

Oceni 5