Koča Popović, duboka ljudska tajna: O Josipu Brozu Titu (3)
Koča Popović

Photo: wikimedia.org/

Popuštanje pod pritiskom Hruščova i Brežnjeva

Možda će u ovom poglavlju biti interesantno izneti još neke detalje koji se u krajnjoj konsekvenci svode na odnose Tito–Koča. Novu 1979. Koča i Lepa Perović su dočekali u kući kod Tempa u Reževićima. Tamo su bili Gojko i Margo Nikoliš, Branko i Mila Drašković, Emanuel Lopez, bivši španski borac, i jedna Gojkova rođaka. Atmosfera je bila vedra i vesela, pevalo se, ali se mnogo pričalo. Vodili su se vrlo ozbiljni razgovori koji su se uglavnom odnosili na komentare na deo Titovog govora pred Novu godinu predstavnicima JNA, koji su ga posetili povodom praznika Armije. Tito neke stare revolucionare naziva petom kolonom, izjednačava ih s neprijateljima Jugoslavije, koji ćutke rade protiv zemlje zajedno sa svima koji su protiv zemlje. Sagovornici smatraju da te reči ne dolikuju šefu države. Tempo izražava zabrinutost. Koča smatra da je to budalaština, da je moralno podlo, pravno kažnjivo a politički besmisleno i neodgovorno.

Zatim je Tempo ispričao da je posle nekoliko godina uspeo da razgovara sa Titom u maju 1978. pred 11. kongres SKJ (jer ga ranije nije hteo primiti) i da je taj razgovor trajao dva sata. Tempo nije govorio o čitavom razgovoru, ali kaže da je pitao Tita zašto ne poziva kod sebe i zašto ne angažuje neke drugove (Gošnjaka, Koču Popovića, Osmana Karabegovića i dr.). Tito ga je, veli, upitao: „Zašto je Koča protiv mene?“ Tempo je odgovorio da on zna i da garantuje da to nije istina i da su ga o tome slagali, izmislili. Jer on je sam pitao Koču zašto nije bio na Titovom osamdesetom rođendanu, a Koča mu je odgovorio da nije bio pozvan. „A ja verujem, jer i meni su sugerirali da ne dolazim, ali ja sam ipak došao!“ Veli da je rekao Titu. Govorio je zatim Koči da bi trebalo da ode do Tita i da ne treba tu da bude prestiža. Koča je na to rekao da nije uopšte u pitanju prestiž, ni pojedini čovek, već su u pitanju sasvim druge stvari jer: „Ne može se čovek opredeljivati prema jednoj ličnosti već prema politici koja se vodi. Prema tome, nije u pitanju ličnost već politika.“[357]

Koča nije imao nikakve iluzije, ali kad je Tito umro, otišao je u Saveznu skupštinu i poklonio se njegovim senima, to su neke druge veze, prošli su zajedno rat.[358] Stajao je u ponosnom stroju narodnih heroja i saboraca na Titovoj sahrani. Iz pristojnosti i lepog vaspitanja, jedinog buržoaskog nasledstva koga se nije odrekao.[359]

Vrlo brzo, u toku leta 1969, Stane Dolanc se izdvojio i nametnuo kao ličnost posebnog Titovog poverenja i on je presudno uticao na naš politički život sledeće dve decenije. Jedna ozbiljna komparativna analiza pokazala bi šta su SKJ i Jugoslavija dobili odlaskom Rankovića i dolaskom Staneta Dolanca. Unapred bi se moglo reći – suštinski ništa, nikakav radikalni iskorak ka demokratiji ni u partiji ni u državi ni u bilo kakvom pomaku u demokratizaciji društva.[360] Petar Stambolić je sugerisao svojevremeno Latinki Perović da utiču na Koču da promeni svoj odnos prema Titu, jer nije otišao na proslavu proboja obruča na Sutjesci, terajući inat Titu, što nije dobro ni za Srbiju ni za srpsko rukovodstvo. Ne verujem da Stambolić nije znao da Tito Koču, iako je znao da se nalazi na Brionima, ne poziva da zajedno idu na proslavu, već sa sobom na „Galeb“ vodi Savku Dabčević i Peru Pirkera 1971. godine. Ili u drugom slučaju, iako je 1973. avion došao po Tita u Pulu, Koča nije bio pozvan, već je sa Briona došao na Sutjesku svojim „spačekom“ i javio se protokolu koji ga je smestio u šator, a ne gde i druge zvanice. Koča se sutradan ujutru polubolestan demonstrativno vratio pre nego što je proslava i počela. Nema sumnje da je takvim odnosom Koča bio duboko pogođen. Poniženje je bilo planirano  i svima očigledno. Ono je bilo u funkciji rušenja srpskog rukovodstva na čelu sa Nikezićem i Latinkom Perović na čelu. Na toj istoj liniji dogodio se još jedan sramni pokušaj gde je upotrebljena redakcija revije Front.

U toku 1972. redakcija vojne revije Front obavila je, povodom Titovog jubilarnog 80. rođendana, razgovore sa većim brojem eminentnih ličnosti, pod naslovom „Kazivanja o jednoj generaciji“. Svi koje je redakcija pozvala da učestvuju dali su svoj pristanak. Ostao im je još razgovor sa Kočom. Znajući da Koča ne voli da učestvuje u takvim razgovorima, pukovnik Šime Kronja je sa sobom poveo i Dušana Mandića, koji je znao stenografiju. To je bilo u aprilu 1972. godine. Koča ih je primio u svom stanu, a Lepa Perović ih je ponudila kafom. Kronja je objasnio Koči zašto su došli. Ponudio mu je planove brojeva Fronta. Koča je stavio naočare i počeo pažljivo da čita.

Ovo je ozbiljan posao, hoćete li uspeti? Jeste li dobro razmislili kada ste sve ove ljude ovde predvideli? Da se neko ne naljuti?

Šime uporan, objašnjava i rukama gestikulira.

Zašto toliko mašete rukama? Hoćete i time da postignete nešto?... Ne drugovi, zaista ne mogu. Znam šta hoćete, znam, ali... Ja ne pišem...

Šime: Ne morate pisati. Ispričajte nam....

Opet mašete rukama... Shvatite da imam svoju filozofiju... Naša generacija je učinila dosta, pa bi se trebalo povlačiti. Stalno su reflektori upereni na nekog od nas...

Druže Kočo, vi ste....

Znam, znam šta sam... Uporni ste, ja vas razumem, ali i vi razumite mene. Opet se smeška. Ja sam nadrealista, vi to shvatate?

Gleda na zidni časovnik.

Uzeli ste mi dvadeset minuta od tenisa.

Ali, druže Kočo, želeli bismo...

Znam, znam – ali to je vaš problem...

E, to je baš ono...

Ne, ne.[361]

U januaru 2010. vodio sam telefonski razgovor sa pukovnikom u penziji Šimom Kronjom i on je potvrdio verodostojnost ovog razgovora. Imao je izvesnih problema zbog toga u JNA jer je redakcija Fronta napravila propust i nerado je o tome govorio. I danas, posle toliko godina, Kronji je veoma neprijatna ta epizoda u kojoj se Front sramno poneo prema Koči. Teško je oteti se utisku da je neko od ovoga smišljeno želeo da napravi incident koji je imao dvostruki cilj: da u lošem svetlu prikaže Koču i da oteža položaj srpskog rukovodstva (Nikezić – Latinka Perović) koje je Koča zdušno podržavao. I pored toga što Koča jasno kaže Kronji: „Ja vas razumem, ali i vi razumite mene... Ja sam nadrealista, vi to shvatate?“ Očigledno je da je Kronja imao nalog da to ne shvati. Nema sumnje da je redakcija Fronta uspela da pokrene Titovu sujetu, a to je neko namerno želeo. Od tog događaja, Tito svoj animozitet prema Koči više nije skrivao.

Profesor Pavle Ivić, inače član uredništva te knjige izjavio, da Koča nije ušao u 100 najznačajnijih Srba jer je išao da se pokloni mrtvom Titu

Mislim da je tada Koču Popovića delilo samo nekoliko meseci od njegove čvrste odluke da podnese ostavku na funkciju člana Predsedni-štva SFRJ i da nije želeo da se pridružuje tom hvalospevu i „kađenju“. Njemu je to i ranije bilo tuđe i nastojao je da ostane dosledan sebi i svojim principima. Ali, od toga je stvoren problem, jer se to i želelo. Bilo je osnovno ljudsko pravo Koče Popovića da odluči da li će za jedan list dati izjavu ili neće. Cilj je bio da se na jedan sramni način stvori politički problem. I stvoren je. Stane Dolanc se odmah telefonom javio Latinki Perović i upitao je da li je videla Front, uz negativan komentar. Latinka mu je odgovorila: „Pa, nećemo, valjda, cenzurisati jednog Koču Popovića.“ Time je i otvoreno postavljeno pitanje Kočinog odnosa prema Titu, tj. pitanje spremnosti srpskog partijskog rukovodstva „da raščisti sa Kočom Popovićem”.[362] To je bio i svojevrstan pritisak na rukovodstvo Srbije kome je na čelu bio Marko Nikezić, kao navodno još jedan dokaz da je ono protiv Tita. Interesantno je mišljenje koje je o tome Stane Kavčič izneo u svojim memoarima.[363]

Povodom pisanja Fronta o njemu, Koča je napisao veoma britku i kratku ispravku. Ali, od početka nije bio siguran da će to i objaviti sa obrazloženjem: „Ili u društvu ima snaga koje treba na takve pojave da reaguju, pa će reagovati, ili ih nema, pa je utoliko više nepotrebno da se ja sam branim. Inače prema Zakonu o štampi oni bi morali biti odgovorni, jer ne smeju da objavljuju ništa bez odobrenja i bez autorizacije.“ Inače, jasno je sledeće: ova stvar nije stvar glavnog urednika ni novinara, oni se na to ne bi usudili. To je bila policijska smicalica na višem nivou. Tako bude kad policija vodi politiku ili se politika vodi sa osloncem na policiju. Koča je time bio duboko povređen. Nema sumnje da je u ovom slučaju Šime Kronja bio samo „izvođač radova“, kako bi se na još jednom području oslabilo srpsko rukovodstvo na čelu sa Nikezićem i Latinkom Perović i pokušalo da se obračuna sa Kočom, jer se pripremao jesenji obračun sa srpskim rukovodstvom. Kronja je pokazao da nema nimalo poštovanja prema Koči koji je u boračkim redovima uživao veliki ugled a jedno vreme bio je i njemu komandant. Posle toga je neprimetno sklonjen iz JNA u aparat CK SKJ i i čini mi se da se nikada više nije vratio u JNA. Po svoj prilici, ovde nisu bili čisti ni Dolanc ali ni KOS. Kronja nije smeo da ima sluha za Kočine razloge. To nije bilo prvi put da se Dolanc glumeći čudio nečemu u čemu je iz duboke pozadine i sam učestvovao.

U vreme kada se srpska intelektualna elita bavila time ko spada u 100 najzaslužnijih Srba, Koča je već bio umro. Napisao sam kraće obrazloženje zbog čega bi Koča Popović trebalo da bude među tih 100 Srba i poslao ga Politici. Ono se temeljilo uglavnom na Koči kao vojskovođi. Pismo je objavljeno, ali nije naišlo na odziv ni za ni protiv. Javni sporovi su se vodili uglavnom oko generala Milana Đ. Nedića. Knjiga o 100 najzaslužnijih Srba izašla je bez Koče Popovića. Za sastavljače ove knjige u XX veku, a posebno u drugoj njegovoj polovini, izuzev književnika, naučnika, ponekog pesnika i slikara, drugi nisu postojali. Socijalistički period naše zemlje je za njih, za tu „nacionalno svesnu“ akademsku elitu, bio „siva zona“ koja ne zaslužuje pomena, iako su i oni u njoj stasali, afirmisali se i došli na mesta da biraju i odlučuju o drugima. Povodom ovoga da pomenem i sledeće: „Latinka Perović će zapisati da je negde pročitala da je poč. profesor Pavle Ivić[364] inače član uredništva te knjige izjavio, da Koča nije ušao u 100 najznačajnijih Srba jer je išao da se pokloni mrtvom Titu.“[365] Ovakav Ivićev argument skoro da i ne treba komentarisati. Zamislite ovakav paradoks: Možda će doći vreme da se pravi lista 200 najzaslužnijih Srba pa da među naše najsjajnije naučnike – lingviste i članove SANU normalno budu predloženi Pavle i Milka Ivić što je sasvim realno, a da to neko osporava argumentom: da su bili prijatelji i vrlo često na večerama kod Rodoljuba Čolakovića i Milice Zorić i po toj logici ispadnu sa tog spiska!?

Tito i Kardelj, potomci s boljševičkom osnovom u svojoj revolucionarnoj biografiji, nisu podrazumevali da su promene neophodne nakon NOB-a i posleratne obnove, da bi SKJ trebalo da postane parlamentarna stranka i da se uvede višestranački parlamentarni sistem

Koča je lakše preboleo jêd Vrhovnog štaba pa i Titovu sujetu što je doneo odluku za proboj na Sutjesci, pozivajući ih da odmah krenu za njim, nego što vrhovni komandant nije pohvalio za taj podvig Prvu proletersku brigadu i njenog komandanta Danila Lekića, iako ih je Koča predložio. Koča je tu nepravdu dugo nosio duboko u sebi, ali je ipak nakon desanta na Drvar i uz žestoke borbe, uspešne evakuacije Tita, Vrhovnog štaba, Nacionalnog komiteta AVNOJ-a i inostrane vojne misije, i kada je Prva proleterska obezbeđivala koridor uz Kočino lično nadgledanje za njihov prolazak ka aerodromu odakle će Tito sa njima odleteti za Bari pa na Vis, pitao vrhovnog komandanta šta sad misli o Prvoj proleterskoj. Tito je odgovorio – „Zaista, Prva je i dalje prva!“[366]

Moglo bi se s velikom sigurnošću, na osnovu prikupljenih činjenica, tvrditi da je Koča Tita smatrao sposobnim i skoro nezamenljivim u vođenju surovog rata protiv nemačkog okupatora i drugih (Italije, Mađarske, Bugarske), njihovih saradnika i fašističkih slugu.

Kočine kritike i zamerke Titu kasnijeg su datuma i koincidiraju s vremenom Hruščova i Brežnjeva u SSSR-u, kada je postao sklon popuštanju na njihove pritiske. Zato, ne bez razloga, Marko Nikezić u svom intervjuu za NIN početkom januara 1991. kaže: „...Treba pažljivo proučiti tu 1962. godinu, na koju se stalno vraćam sa današnjom glavom. Tito dolazi iz Moskve i partijskom aktivu Beograda kaže: ’Treba izbiti antisovjetizam iz glava naših kadrova.’“ Znači, antisovjetizam postoji i treba ga izbiti iz glava... Tada počinju sporovi s Kočom jer postoji uverenje u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove da je Tito pod uticajem Rusa, a kod njega da se u njemu formiraju prozapadni stavovi.“ Drugo ozbiljno razmimoilaženje odnosilo se na činjenicu da Tito, uz oslonac na Kardelja, nije osećao potrebu da se promenama i demokratizacijom društva Jugoslavije u značajnijoj meri odmakne od sovjetskog modela društva i jednopartijskog sistema, a privredi omogući da funkcioniše na tržišnim principima.

Tito je imao veliki autoritet u narodu i da je čvrsto stao na čelo neophodnih promena, narod bi to i prihvatio, ali njemu boljševička priroda i bazična uverenja to nisu dopuštala. Propuštena je prilika da se to uradi nakon odlaska Rankovića, ali ne samo otvaranjem procesa ustavnih promena nego suštinski, kako u političkom tako i u ekonomskom sistemu. Tito i Kardelj, potomci s boljševičkom osnovom u svojoj revolucionarnoj biografiji, nisu podrazumevali da su promene neophodne nakon NOB-a i posleratne obnove, da bi SKJ trebalo da postane parlamentarna stranka i da se uvede višestranački parlamentarni sistem u kome bi ona sa svojim programom mogla i morala da se bori za većinu na izborima. Koča je osećao da socijalizam kao velika ideja može da postane trajno prisutan u našem sistemu, ali i u svakom društvu ako je u stanju da nađe rešenje za četiri ključna pitanja. Prvo je uvođenje parlamentarne demokratije; drugo je stvoriti ekonomski sistem u kome postoji tržišna privreda u kojoj vladaju zakoni tržišta sa svim vidovima svojine; treće, instrumentima države obezbediti socijalnu pravdu i sigurnost; i četvrto, demokratizovati partiju koja više neće imati monopolistički položaj. Nema nikakve sumnje da su Tito i Kardelj bežali od takvog koncepta države, sistema i vlasti. Dakle, za tako nešto nije bilo političke volje i bilo je samo pitanje kada će se ovaj stari, rigidni koncept socijalizma srušiti sam od sebe. Koča je sve to znao i osećao, ali je procenjivao da za tako nešto kod nas nema političke volje u samom vrhu Partije.

Svi pokušaji koji su činjeni da se krene tim putem, makar i malim koracima, pretrpeli su neuspeh. Tako je socijalizam do svoje propasti ostao sistem u kome nije postojala opozicija sa kojom bi se sukobio, da je uslov opstanka jednopartijski sistem, dominantna državna svojina i jaka uloga Partije i države u svim domenima života. Vreme je pokazalo da i socijalizam kao velika ideja mora da se usavršava, pa i preispituje svoje osnovne postulate, po svoj prilici, u pravcu moderne socijaldemokratije.

[357] Delove ovog o čemu je Tempo govorio objavio je Boro Krivokapić u knjizi Bes/konačni Tito, (Novosti, Beograd, 2006).

[358] Latinka Perović, Snaga lične odgovornosti, str. 71. Lazar Koliševski kaže: „Titove ’slabosti’ njegovi saradnici su različito tumačili. Stane Dolanc je jednom, prilikom lovačke turneje kod Belja, opušteno i u pripitom stanju, rekao pred svojim lovačkim drugovima, funkcionerima federacije, suštinu ’upotrebe Tita’: ’Treba da shvatite, Tito je samo zastava, a Jugoslavijom komandujemo ja, Bakarić i Kardelj.’ Zbog toga su izgleda birali Josipa Broza ’za doživotnog predsednika’.“ Izvor: Dragan Kljakić, (Sovjetizacija balkanske zone, ispovest Lazara Koliševskog), Radnička štampa, Beograd 1992, str. 210. (nap. aut.)

[359] Milomir Marić, „Lako je bilo biti najpametniji Srbin“, Profil, broj 26.

[360] U svojim Beleškama Koča nema nijedne lepe reči kada je Dolanc u pitanju. Mešetar s velikim ambicijama. Dodao bih: opasan čovek. „On neće drukčije, jer se ovako i sam ’afirmiše’, i što bi se on snebivao oko toga da li će biti malo više ili malo manje ’kađenja’. Počašćen je samim tim što je njemu povereno da kadi!... Pakosno. ’Tako je na osnovu protokola, odnosno po formaciji Dolanc imao – i osetio – sreću da može jednom božanstvu da kaže ’Ti’!“ (nap. aut.) Legat Koče Popovića i Lepe Perović, Koča Popović, „Dnevničke beleške“, 28. i 29. novembar 1978, kutija br. 13.

[361] Prema knjizi Gojka Tešića: Koča Popović, Nadrealizam & postnadrealizam, Prosveta, Beograd, 1985, str. 182 i 183. Redakcija Fronta je na svoj način opisala ovaj razgovor koji nije urodio plodom, ali suština je bila u tome da je rečeno da je Koča odbio da u tome učestvuje jer „nije imao vremena“, što je izazvalo dvojake reakcije, i podršku i ljutnju. Koča je rekao da je to podmukao prepad vojnog lista Front na njega. Činjenica je da Koča nije dao nikakvu izjavu za Front pa je redakcija to prikazala tako da je ispalo da je problem u tome zašto nije dao? Očigledno redakcija nije fer postupila prema Koči, grubo kršeći njegova ljudska prava. (nap. aut.) U kritici Dragoslava Markovića koja se odnosila na politiku koju su vodili Marko Nikezić i Latinka Perović (tzv. liberali), Draža je pomenuo i Koču Popovića koji je svojim držanjem komplikovao naše odnose sa Titom, slično P. Stamboliću (navodeći njegovu izjavu Frontu povodom Titovog 80. rođendana i njegov nedolazak u Rudo na proslavu Prve proleterske – Koča je odbio da ide rekavši: „Ja sam bio tamo kad je trebalo.“). Izvor: L. Perović, Zatvaranje kruga, str. 408. (nap. aut.) Interesantno je da ni Petar Stambolić ni Dragoslav Marković nisu ulazili u suštinu razloga zbog kojih Koča ne odlazi na obeležavanje bitke na Sutjesci, niti razgovaraju o tome ni sa Kočom, ni sa Titom, već Draža o tome razgovara s Plavim i Latinkom. Naravno, Tito može da vodi sa sobom koga hoće, ali ni srpsko rukovodstvo ne može da bude ravnodušno na direktno potcenjivanje Koče i njegovo smeštanje u šator (1973), jer je bio bolešljiv. Mi smo o tome morali da imamo jasan stav, odnosno da se odupremo necivilizacijskom odnosu prema kreatoru tog proboja.

[362] Latinka Perović, Zatvaranje kruga, Svetlost, Sarajevo, 1991, str. 393.

[363] „U političkim kuloarima se mnogo govorilo i o Koči Popoviću, koji je tobože odbio da dâ neki intervju za Dan borca. Isuviše sam dobro znao smisao tih poluistina i njihovu nameru da bih prosto ostao ravnodušan. Osećao sam da traže dlaku u jajetu da bi dokazali da stvari u Srbiji ne idu dobro. Nije bilo teško izračunati da bi kadrovske i političke promene u Srbiji temeljno izmenile i sveukupnu jugoslovensku unutrašnju pa i spoljnu politiku...“ (Stane Kavčič, Dnevnik in promeni, 1972–1987, treće izdanje, str. 32 i 33).

[364] Pavle Ivić (Beograd, 1. decembar 1924 – Beograd, 19. septembar 1999) bio je srpski filolog, lingvista, redovni član SANU.

[365] Latinka Perović, Snaga lične odgovornosti, str. 84.

[366] „Beleška“ – privatni arhiv Koče Popovića. Vredi zabeležiti da je najkritičnijeg dana, 29. maja 1944, posle savetovanja kod vrhovnog komandanta, na komandno mesto brigada 1. divizije – bataljoni su bili izmešani – došao komandant korpusa Koča Popović i pitao: „Da li možete održati ove položaje do noći?“ To je bilo i pitanje i naređenje, jer su se u blizini železničke stanice Potoci nalazili Vrhovni štab i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije sa stranim predstavnicima, to je bio preduslov za planirani manevar. Proleteri su obećali i izdržali. Kad je pala noć, komandant 1. proleterske divizije Vaso Jovanović opet je napravio neverovatan manevar, grupisao snage i po besputici obišao levo krilo neprijatelja i obreo se sa divizijom iza njegovih leđa. Jedino preko položaja 1. proleterske divizije, 1. proleterskog korpusa neprijatelj se nije probio ka Drvaru u vreme Drvarske operacije. To je bila odlučujuća bitka za obezbeđenje Vrhovnog štaba. Izvor: Beleške uz ratovanje, BIGZ, Beograd, 1988, str. 265, f. 133.

Oceni 5