Poremećaji u ishrani i dalje su tabu

Kako se na osnovu naslova može zaključiti, naročito onog u srpskom prevodu, čini se da imamo posla sa hranom i odnosom prema hrani, dijetama, telu i, na kraju krajeva, načinom života. Odavno je svima jasno da hranu niko ne posmatra isključivo kao neophodno „gorivo“. Za nju se vezuju emocije, uspomene, raznorazne lične i društvene teorije, o njoj se stalno priča, bilo da se razmenjuju recepti ili se govori o njenim svojstvima koja se kreću od čudotvornih do smrtonosnih i natrag. Tu kakofoniju s vremena na vreme preseče neki glas koji govori da je „sve u balansu“, ali i u tom pokušaju umerenosti čovek lako izgubi ravnotežu jer svako ima svoj doživljaj narečenog balansa. On obično zavisi od ranih iskustava, porodične istorije i ključnih ličnosti koje srećemo u prvih par decenija života.

Gospođa Novak (igra je Mia Wasikowska, inače predsednica žirija takmičarskog programa ovogodišnjeg Sarajevo Film Festivala) predstavlja upravo tu ključnu ličnost u životima nekolicine učenika jedne elitne škole. Nije jasno gde se tačno radnja odigrava, no dok svi govore na engleskom, školu lako možemo smestiti u bilo koji deo sveta jer se u svakom, pa i najsiromašnijem, može naći neka ustanova koja okuplja probrane, bogate, posebne, obavezno izdvojene od ostalih. I dok se film i samom svojom estetikom i fotografijom izdvaja, priča se čini toliko poznatom, bez obzira na to što je visoko estetizovana, do detalja stilizovana da se pretvara u koreografiju.

Svašta se uči u toj školi, zasluge i prestiž se ne dobijaju lako, a svaki savladani predmet predstavlja korak ka savršenstvu i još većem uspehu, stipendiji, boljem društvenom položaju... U takvu sredinu se gospođa Novak savršeno uklapa. Uglađena, uzdržana i svedena u manirima, uliva poverenje i čini se kao stabilna osoba. Baš takva nastavnica dolazi da predaje predmet pd nazivom „Svesno jedenje“, jedan od onih koji služe tome da decu pripreme za život u „stvarnom svetu“.

Svoju (kontra)bajku gospođa Novak započinje pričom o konzumerizmu koji uništava planetu i tome šta sve ljudi, a naročito oni privilegovani, mogu da učine kako bi je spasili. Tako obično počinju sve opasne priče – opštim mestom povodom kojeg bismo se svi složili, kvaziempatičnim iskazom protiv kojeg ako se pobunite, možete biti označeni jedino kao samoživa budala. Kasnije obruč postaje sve uži, zahtevi sve specifičniji, a o spasavanju planete više nema ni slova. Tako časovi koji se naizgled tiču ekologije, biologije i psihologije sve više počinju da liče na okupljanje sledbenika sekte, spremih da izopšte svakog ko se do kraja ne povinuje pravilima i vođi. Kada se slome duh i misao, telo onda i nije toliki izazov – pratiće i radiće sve ono čemu osoba racionalno možda i ne bi pribegavala. „Svesno jedenje“ polako prestaje da bude i „svesno“ i „jedenje“, a kada već dotle dođe, može biti kasno za bilo kakvu intervenciju. Tako nastaju i opstaju poremećaji u ishrani. Unutar porodice, škole, društva – menjaju pojavne oblike i imena, prerušavaju se u priče o zdravlju, lepoti, dugovečnosti, istrajnosti i snazi, borbi protiv konzumerizma, taštine, pohlepe, o bilo čemu što je aktuelno u određenom trenutku. Poremećaj ishrane priča i ličnu i porodičnu i društvenu priču. Upravo tako je i predstavljen u filmu, samo što je tek za nijansu izmešten iz realnosti. Dalo bi se polemisati o takvoj autorskoj odluci, no čini se da pojedinim kritičarima ona služi samo kao izgovor za suštinsko nerazumevanje materije.

Retko kada čitam tuđe kritike pre nego što napišem svoju, ali ovoga puta su me zaintrigirale slabe ocene filma. Oskudne reči hvale bile su rezervisane uglavnom za tehnički i „zanatski“ deo, lepotu fotografije i efektnu upotrebu muzike, no čini se da je obrada teme naišla na nerazumevanje. S jedne strane, visoko vrednovanje tehničih aspekata je ono što se uglavnom i ceni među stručnjacima, a s druge strane, oni su u ovom slučaju stavljani u drugi plan jer je sama suština duboko neprijatna i za gledanje i za tumačenje. Baš iz tog razloga ovaj film smatram izuzetno uspelim. Nešto je probudio, čačnuo je negde gde boli, negde gde se sustižu gađenje, neverica i negiranje problema. Poremećaji u ishrani su i dalje tabu. O njima se ne razgovara osim ako nije reč o ekstremnim slučajevima za koje imamo saosećanja tek kada se desi ono najgore. Svi mi ostali koji mislimo da smo „normalni“ i „u balansu“ ne volimo da vidimo ekstrem koji se krije negde duboko u nama. Iako su slučajevi u ovom filmu dovedeni upravo do ekstrema, čini se da su baš kod ovih „normalnih“ uspeli da pogode u žicu. Dok se čudimo, cokćemo, vrtimo glavom i mislimo kako nama ovako nešto nikad ne bi moglo da se desi, obruč se polako steže i oko nas, kao i oko ljudi koji se nalaze izvan sekte gospođe Novak. Jer nije ona donela nešto novo i neviđeno u datu sredinu. Ona je samo posejala seme koje je naišlo na izuzetno plodno tlo.

Zato nema katarze, jer se poremećaji u ishrani šire kao virus i ulaze na mala vrata, podmuklo i strpljivo. Najlakše savladavaju one koji su odmalena naučeni da nije dovoljno samo što postoje, da svoju vrednost moraju da zasluže, dokažu i opravdaju. Tako je, žene i muškarce koji nisu „alfa“, one po kojima nije krojen ovaj svet. Možda većina kritičara u ovom filmu vidi samo mane i preterivanje baš zato što ne (želi da) vidi sebe i sopstveno iskustvo. Blago njima i jadni oni.