Pouke iz prošlog milenijuma
Comp 01 S

Photo: The Verge

Pornografsko kraljevstvo politike

Brak razuma i košmara koji je dominirao dvadesetim vekom doveo je do rađanja jednog sve manje definisanog sveta. Diljem pejzaža komunikacija kreću se aveti zlokobne tehnologije i snova koji se mogu kupiti novcem. Termonuklearno naoružanje i reklame za gazirane sokove koegzistiraju u preterano osvetljenom kraljevstvu kojim vladaju reklamiranje i pseudodogađaji, nauka i pornografija. Našim životima caruju dva najznačajnija lajtmotiva dvadesetog veka – seks i paranoja.

Hteli – ne hteli, sve više moramo da revidiramo svoje koncepte prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Baš kao što je prošlost, u društvenom i psihološkom smislu, postala žrtvom Hirošime i atomskog doba, tako i budućnost polako prestaje da postoji jer je proždire svaštojed zvani sadašnjost. Mi smo budućnost pripojili sadašnjosti kao samo jednu od mnoštva mogućnosti koje nam se otvaraju. Mogućnosti se oko nas umnožavaju, a mi živimo u gotovo infantilnom svetu gde se svaka potražnja, svaka mogućnost, bilo da je u vezi s načinom života, putovanjem, seksualnim ulogama i identitetima, može istog trena zadovoljiti.

Povrh toga, rekao bih da se tokom prethodnih decenija ravnoteža između fikcije i stvarnosti značajno pomerila. Sve više su njihove uloge zamenjene. Živimo u svetu kojim vladaju fikcije svih vrsta – masovna proizvodnja, reklamiranje, politika koja se vodi kao ogranak reklamiranja, prisvajanje svake originalne reakcije na neko iskustvo od strane televizije. Mi živimo na stranicama ogromnog romana. Sve je manje i manje neophodno da pisac izmišlja fiktivni sadržaj svog romana. Fikcija je već oko nas. Zadatak pisca jeste da izmisli realnost.

U prošlosti smo uvek pretpostavljali da spoljni svet oko nas predstavlja stvarnost, koliko god da je ona zbrkana ili nesigurna, a da unutrašnji svet našeg uma – naši snovi, nadanja, ambicije – predstavlja domen fantazije i imaginacije. Čini mi se da su te uloge zamenjene. Najrazboritiji i najefikasniji metod postupanja u svetu oko nas jeste da se pretpostavi kako je posredi sušta fikcija – nasuprot tome, ono zrnce realnosti koje nam je preostalo nalazi se u našim glavama. Frojdova klasična distinkcija između latentnog i manifestnog sadržaja snova, između očiglednog i stvarnog, danas se mora primeniti na spoljni svet takozvane realnosti.

Kada se uzmu u obzir te transformacije, koji je to onda glavni zadatak s kojim se pisac suočava? Da li on i dalje može koristiti tehnike i perspektive klasičnog romana iz devetnaestog veka, koje uključuju linearnu naraciju, odmerenu hronologiju, velmože koji na impresivan način vladaju svojim posedom u izdašnim prostornim i vremenskim okvirima? Da li su njegove teme uzroci za formiranje ličnosti i karaktera uronjeni duboko u prošlost, ležerno proučavanje korenova, ispitivanje najsuptilnijih nijansi društvenog ponašanja i ličnih odnosa? Da li pisac i dalje ima moralno ovlašćenje da izmišlja samodovoljni i u sebe zatvoreni svet, da gospodari nad svojim likovima kao islednik koji zna sve odgovore unapred? Može li da izostavi sve što ne želi da razume, uključujući i svoje motive, predrasude i poremećaje svoje psihe?

Lično osećam da su se uloga pisca i njegova ovlašćenja da dela promenili iz korena. Osećam da, u izvesnom smislu, pisac ništa više ne zna. On nema moralni stav. On čitaocima nudi sadržaj sopstvene glave, niz mogućnosti i maštovitih rešenja. On ima ulogu naučnika, bilo na safariju ili u svojoj laboratoriji, koji se suočava s nepoznatom teritorijom ili subjektom. Sve što mu preostaje jeste da iznađe različite hipoteze i oproba njihovo važenje u susretu s činjenicama.

Sudar je takva knjiga, metafora dovedena do krajnosti da bi se njome opisala krajnost, kutija puna očajničkih mera koje se koriste samo u ekstremnoj krizi. Sudar se, naravno, ne bavi nekom imaginarnom katastrofom, koliko god ona bila neizbežna, već kataklizmom pandemijskih razmera koja svake godine ubije stotine hiljada, a osakati milione ljudi. Da li u automobilskom sudaru mi na zlokoban način naslućujemo košmarni brak seksa i tehnologije? Da li je savremena tehnologija kadra da dirne u poremećaje naše psihe na načine o kojima do sada nismo mogli ni da sanjamo? Da li nam to zauzdavanje naše prirođene perverznosti na bilo koji zamislivi način može biti od koristi? Da li se iza svega krije izopačena logika moćnija od one koju razum nalaže?

Kroz čitav tok romana Sudar, ja sam automobil koristio ne samo kao seksualnu sliku već kao potpunu metaforu čovekovog života u društvu današnjice. Budući takav, ovaj roman ima političku ulogu koja je sasvim nezavisna od njegovog seksualnog sadržaja, ali ja i dalje volim da mislim kako je Sudar prvi pornografski roman zasnovan na tehnologiji. Na neki način, pornografija je najpolitičkiji od svih književnih žanrova i bavi se načinima na koje iskorišćavamo i izrabljujemo jedni druge, na najneposredniji i najbezočniji način.

Nepotrebno je reći da je krajnja uloga romana Sudar da opomene, da bude upozorenje protiv tog brutalnog, erotičnog i previše osvetljenog kraljevstva koje nas sve jače i jače mami s margina tehnološkog pejzaža.

Oceni 5