Porodica je tiranija u kojoj vlada najslabiji član

Porodica je tiranija u kojoj vlada njen najslabiji član.

Bernard Šo

„Oni koji ne umeju da se pretvore u glumca u svom životu – ostaju ostrva“, pisao je Miloš Crnjanski, a rečenica je u međuvremenu postala jedna od velikih istina. Važi u svim životnim situacijama, čak i u krugu porodice. Čovek je zlopamtilo, sitničava duša koja ne prašta, a i kad to čini – uglavnom laže. Porodična se ćelija smatra sigurnim prostorom, ali je bezbednost i tamo ograničena – niko ne voli one koji talasaju i negativno utiču na samopouzdanje domaćina.

Takvo ponašanje sigurno potiče iz plemenskih zajednica, iz vremena kad je nemirni pojedinac svojim postupcima mogao da ugrozi celu skupinu. Nikome nije bio potreban onaj koji je želeo da menja stvari – promena je u praistorijska vremena mogla da znači kobnu grešku. Stvari su se vremenom menjale, ali je glava kuće sebi utuvila da je i dalje važna i da niko ne ume bolje.

Zasnovati porodicu i imati porodicu su dve različite stvari, ponajviše zbog ljubavi. Niko nam nije kriv što smo izmislili ljubav i podršku, pa sad ne umemo bez njih. Mogli bismo dakle da kažemo da zasnivanje porodice u današnje vreme ne funkcioniše po starom kalupu, ali je još uvek mnogo onih koji stvari rade „zato što je vreme“ ili „zato što bi tako trebalo“. Posle život provode u flaši i mrze ono što su postali.

Film Mahana (ili The Patriarch) se bavi jednom porodicom, doduše u drugo vreme. Šezdesete su godine XX veka, familija još uvek znači čvrstu kontrolu. Reditelj Lee Tamahori je od toga napravio ozbiljnu dramu, u kojoj neki kritičari vide simboliku koja zapravo priča o stradanju Maora nakon što su na Novi Zeland stigli belci, velike gazde. Starosedeoci su potisnuti na sam rub društva, a možda je najveće poniženje bilo u tome što su morali da pokazuju zahvalnost za ono malo slobode koju su dobili. Sigurno je da se u filmu oseća bes zbog toga, ali i još nešto – nemoć da se pred strašnim čuvarima patrijarhata i porodičnog obraza sačuva elementarna sloboda i pravo na ljubav.

Zbog toga se valjda u mnoge porodice uklapa ono što je Šo mislio o domaćinima – nežnost je ipak, a ne grubost, znak da neko poseduje snagu koja je potrebna za porodicu. Nije rađanje dece ono što od rasplodnih tela pravi ljude, već moć da se tom potomstvu ostavi nešto više od ručka i krova nad glavom – na primer nada, ili kapacitet za ljubav, možda sposobnost da se formiraju veze s drugima.

U centru priče je četrnaestogodišnji Simeon Mahana (Akuhata Keefe), glas razuma, protivotrov za toksičnu muževnost. Dva muška uzora stoje nasuprot njemu i gledaocu služe da bolje razume i njegovo, ali i sopstveno odrastanje ­– deda Tamihana (Temuera Morrison) je glava porodice, domaćin koji ostale članove tretira bez milosti, i otac koji je nežan i pun razumevanja, zbog čega ga vide kao slabića. Odnos s njima Simeona određuje tek donekle, pošto u rukama (ili u glavi) ima moćnu alatku – sposobnost da samostalno misli.

To će ga u početku skupo koštati, ali će se hrabrost na kraju isplatiti. Čak će mu i Tamihana priznati da je u pravu, a u trenutku dok izgovara možda najvažniju rečenicu u filmu. Dok bdi nad njegovom samrtnom posteljom, Simeon sluša kako ga deda hvali što se zauzeo za porodicu, te dodaje da bi i on učinio isto. Tu vidimo razliku između Tamihanove i Simeonove porodice – starac misli da je porodica krvno srodstvo, a dečak da je nešto drugo – skup onih koji se vole i podržavaju. Nije se Simeon zauzeo za neku tamo strinu, već za one koji su se oko njega okupili ne samo zato što su mu rođaci, već i zbog toga što u njemu vide pravo ljudsko biće, koje zaslužuje sve na ovom svetu.

Zbog toga mislim da ovo nije priča o stradanju celog naroda, koji je istina stradao mnogo, već veliki film o tome šta je porodica, ali i šta nikako ne bi smela da bude. Pored toga je i pripovest o nasilju, o vremenima kad se stradalo zbog nečije želje.

Simeon će usput otkriti da se deda oženio babom nakon što ju je silovao, pa nije imala kud. Ona će četrdeset godina kasnije taj slučaj opisati kao nešto što u to vreme nije bilo neobično, a u mnogim delovima sveta nije ni danas – žrtve se na silu udaju za svoje silovatelje, a kako bi se sačuvao obraz istih onih domaćina koji nisu valjali ni pre pedeset, ni pre sto godina – nikad.

Mnogi (čitaj mnoge) su stradali zarad porodičnih svetinja, kao da nikome nije jasno da bi svet bio daleko bolje mesto ukoliko bismo pod roditeljskim krovom učili o poštovanju i poštenju, o ljubavi i podršci, a ne o tome da je život večito nezadovoljstvo. „Ako već postojiš, probaj da uživaš u tome“, rekao je neko (ne mogu da se setim ko), a uživanje je jedino moguće ako u blizini nema nikoga ko bi ti posekao krila tupim makazama.