Fridine fijeste (1)
Fridda 01 S

Photo: www.bbc.com

Porodična priča

Frida Kalo je bila učenica u Nacionalnoj pripremnoj školi kada je prvi put srela mog oca, Dijega Riveru. Dijego se tada upravo vratio s desetogodišnjeg boravka u Evropi i slikao je svoje prve murale, koji su se nalazili u amfiteatru škole, nekadašnjem Jezuitskom koledžu San Ildefonso.

Hose Klemente Orosko, David Alfaro Sikeiros i Rufino Tamajo su radili na zidnim slikama u starom manastiru škole. Svi slikari, uključujući i Dijega, bili su predmet verbalnih i fizičkih napada učenika, kojima se nisu dopadale slike te su na svaki način pokušavali da ih unište.

Dijego je odabrao nekoliko najlepših žena iz umetničkih i intelektualnih krugova Meksiko Sitija da bi pozirale kao modeli za njegovu alegoriju o Postanju. Jedna od njih je bila Lupe Marin (moja majka), koja je nedavno došla u Meksiko Siti iz Gvadalahare, glavnog grada savezne države Halisko. Lupe i Frida su se tako upoznale preko Dijega.

Kada je dovršio mural u amfiteatru, Dijego je svoje skele prebacio u sedište novoosnovanog Sekretarijata za javno obrazovanje, kako bi započeo rad na novoj slici. Izgubio je kontakt s Fridom, ali je i dalje viđao Lupe, kojom se oženio 1932. godine. Ja sam rođena sledeće godine, a moja sestra Rut tri godine kasnije.

Tokom tih godina Frida je nastavila svoje školovanje u Nacionalnoj pripremnoj školi, gde se veoma zbližila s Alehandrom Gomezom Arijasom, sjajnim studentskim vođom. S njim je bila u vezi 1925. kada joj se život promenio zbog saobraćajne nesreće, prisilivši je da u samoći provede jednu tešku godinu u krevetu i da zauvek ostane hendikepirana.

Dok je Alehandro putovao Evropom, Frida je počela da slika kako bi prekratila vreme. Prvi njeni portreti prijatelja i poznanika potiču iz tog perioda, kao i posebno uspešan portret odsutnog Alehandra. Sasvim je bilo prirodno da prvi autoportret naslika u stilu Sandra Botičelija, čije je „Proleće“ bila njena najdraža slika.

Frida je ubrzo odlučila da s nauke pređe na umetnost. Uzela je pod ruku nekoliko slikarskih platana i otišla da se vidi s Dijegom. Želela je da čuje kakvo mišljenje majstor slikarstva ima o njenoj umetnosti, nadajući se da će je uzeti za asistenta kod oslikavanja murala na kojem je tada radio.

Frida Kalo i Dijego RiveraDijego ju je posavetovao da nastavi sa slikanjem; takođe joj je rekao da se može nadati uspešnoj umetničkoj karijeri. Pri kraju Fridinog razgovora s Dijegom, u atelje je ušla Lupe Marin, noseći na poslužavniku ručak za svog muža. Bila je besna kada ih je zatekla zajedno i počela je da baca tanjire, a Dijego, zatečen i nervozno se smejući, reagovao je i smirio ove ljutite žene, koje su se, očevidno, svađale zbog njega.

Dve godine nakon ovog događaja, Dijego je iznenada primio zvaničan poziv da prisustvuje proslavi koja je trebalo da se održi u Sovjetskom Savezu povodom desetogodišnjice Oktobarske revolucije. Takođe su ga zamolili da naslika ogroman mural u Palati Crvene armije u Moskvi. Kada je Dijego otišao iz Meksika nije imao pojma kada će se vratiti. Ostavio je moju majku da o njoj brine bivši momak, pesnik Horhe Kuesta. Kada se Dijego vratio (brže nego što se očekivalo) nije se iznenadio kada je ustanovio da su Lupe i Horhe bili strasno i srećno zaljubljeni, te su se moji roditelji razveli. Frida i Alehandro Gomez Arijas su se u međuvremenu takođe rastali. Na podsticaj svog prijatelja Hermana del Kampa, Frida se priključila Komunističkoj partiji i sprijateljila s Tinom Modoti, koja je već bila poznata kao fotograf i politički aktivista. Upravo u Tininoj kući su se Dijego i Frida treći put sreli. Kako im Lupe nije stajala na putu, oni su se verili i konačno venčali 26. avgusta 1929, u selu Kojoakan u predgrađu Meksiko Sitija.

Do tada je moja majka bila srećno udata za Horhea Kuestu, i, sve u svemu, zaboravila je na rivalstvo sa svim Dijegovim obožavateljkama. U stvari, imala je običaj da se viđa s Dijegovim ljubavnicama i da se na njega žali. I dogodilo se tako da se Lupe, kada je Tina ponudila da organizuje prijem za Dijegovo i Fridino venčanje u svojoj kući, ponudila da spremi neka od Dijegovih omiljenih jela. Tinino dvorište je bilo bogato ukrašeno visećim lampama i trakama, pretvoreno u svečano mesto sa svim dražima meksičkog sela. Ansambl marijača je neprestano svirao, a gosti su pijuckali tekilu, grickali svinjsku koricu s avokadom dok su čekali da se mladenci pojave. Napetost je nastupila kada Lupe nije više mogla da kontroliše svoju ljubomoru, pa su osećaji nadvladali lepo ponašanje. Lupe je počela da se razmeće svojom lepotom nasuprot Fridinim telesnim manama.

Zadigla je mladinu haljinu da bi svi videli posledice dečje paralize, od koje je Frida bolovala kao dete, i povikala: „Noge su ti sasušene, ali moje – samo ih pogledaj!“ Frida je na to reagovala snažno gurnuvši Dijega; izgubila je ravnotežu i otkotrljala se na zemlju. Dijego je morao da ih razdvoji kako bi sprečio krvoproliće.

Posle venčanja, Riverovi su se preselili u veliku kuću u četvrti Huarez u Meksiko Sitiju, koja je bila okrenuta ka širokoj aveniji Paseo de la Reforma. U tim prvim danima svog braka delili su kuću s Davidom Alfarom Sikeirosom i njegovom ženom, Blankom Luz, kao i drugim parovima umetnicima. Svi su učestvovali u plaćanju kirije.

Ručno ofarbane drvene police u trpezarijiDvajt Morou je u to vreme bio američki ambasador u Meksiku. On je hteo da unapredi odnose između dve zemlje nakon Revolucije koja je harala Meksikom od 1910. do 1917. godine. Imajući to na umu, naručio je ogroman mural posvećen istoriji države Morelos, u kojoj su mnogi istaknuti političari, uključujući i njega, imali svoje vikendice. Uz pomoć guvernera države, Morou je zamolio Dijega da prihvati narudžbu. Murale je trebalo oslikati na zidovima stare palate, koja je pripadala Ernanu Kortesu u Kuernavaki, glavnom gradu Morelosa.

Moja sestra Rut i ja smo otišle da ga tamo posetimo. Jasno se sećam koliko je Frida bila puna zebnje što će kuvati i održavati kuću za Dijega, kada u stvari ništa nije znala o vođenju domaćinstva. Još manje je imala predstavu o tome kako da vodi računa o kuhinji u tropskom pojasu, gde su mravi, bubašvabe i mnogi drugi insekti dolazili i odlazili po svojoj volji i u većini slučajeva se tu osećali kao kod kuće.

Ipak, svi smo preživeli.

Oceni 5