Porodične tragedije koje nisu sprečene

Korišćenje brojki i poređenja ne ukazuju na to da je jednogodišnjom primenom Zakona o sprečavanju nasilja u porodici postignut cilj; naprotiv, u porodičnom nasilju je od početka ove godine do polovine maja usmrćeno 18 žena i šest muškaraca, što je dvostruko više nego u istom periodu 2017. Tri osobe su sebi oduzele život nakon višegodišnjeg podnošenja porodičnog nasilja.

Ministarka pravde Nela Kuburović ocenjuje da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici tokom dosadašnje primene ispunio osnovni cilj,  "uspostavljanje multisektorske saradnje i dobre koordinacije policije, tužilaštva i sudova", kao i da se postupanjem po slovu Zakona delovalo preventivno. 

Bilo bi nesuvislo govoriti o uspehu, ali je, kako ističu predstavnici institucija i nevladinih organizacija, napredak postignut u prevenciji, budući da su nadležni organi, policija i tužilaštva, razmotrili i obradili više od 30.000 slučajeva nasilja u porodici. „To nisu samo novi slučajevi već se tužilaštva i sudovi bave i ranije prijavljenim slučajevima. Imajući u vidu da je izrečeno više od 12.000 hitnih mera to znači da se po Zakonu preventivno reagovalo i da je u tim slučajevima sprečeno da dođe do samog nasilja ili do eskalacije”, ocenila je ministarka pravde. 

Bolja saradnja državnih organa i veći broj ubijenih žena

Uspela je, dakle, operacija poboljšanja saradnje onih koji, po opisu posla, treba da sarađuju, veći je broj prijava protiv nasilnika, kao i broj ubijenih žena. Policija je izrekla 13.808 mera protiv nasilnika, a jedan policajac kažnjen je otkazom zbog pogrešne procene rizika po osobu ugroženu porodičnim nasiljem. Prošlo je nešto manje od godinu dana primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, dovoljno za procenu da li je on savršen kakvim je predstavljen još u radnoj verziji, ili se zbog nerada, nemara, nedovoljne osposobljenosti, ne primenjuje kako se očekivalo.

Žene, koje su uglavnom žrtve nasilja, zaključak je koji sugerišu zvaničnici, ohrabrile su se da nasilnike prijavljuju, ali je njihovo potpuno socijalno zbrinjavanje (žrtava) još daleko; uglavnom su majke i često nemaju nikakav izvor prihoda. U tužilaštvima i struci uopšte, ističu da je zaprećena kazna za porodično nasilje isuviše niska, budući da je za najpoznatije i najrasprotranjenije krivično delo iz materije o kojoj je reč, pojednostavljeno, kad muž pretuče ženu, zaprećena kazna od tri meseca do tri godine zatvora. A to su slučajevi koji se najčešće javljaju, čak 80 odsto krivičnih dela iz nasilja u porodici. Stoga je neophodno i okruženje u kojem žrtve imaju nepodeljenu podršku okoline, a institucije potpunu saradnju.

Ima specifičnosti u delima nasilnika koja završe tragično, tolstojevski rečeno, "svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način", ali se kao lajt motiv te nesprečene tragedije, pojavljuju nedostaci u socijalnom sistemu države, od kojih je najvidljivije slobodno kretanje potencijalnih - obično se ispostavi i istinskih - ubica. Čak i onih koji su osuđivani za nasilje nad istom ženom, najčešće bračnom ili vanbračnom partnerkom. Preostaje još da konstatujemo i horor - detalje kakvi su neobična okrutnost ubica, te umišljaj i bezobzirnost na patnje dece koja su prisustvovala ne malom broju ubistava.

Smrt u prisustvu vlasti

Tragedije su mogle da se spreče, ali je u nekim slučajevima laiku istinski začuđujuća patologija krvnika; posednji slučajevi, ubistvo Jelene Grbić (38) iz Kosijerića u prisustvu dece, kao i bezumno batinanje trudne Tanje M (oboje iz Požarevca) ukazuju na to da se Zakon, koliko god za srbijanske prilike bio revolucionaran, mora unekoliko menjati, te da bi do promena trebalo da dođe i u centrima za socijalni rad i ostalim institucijama koje je, najkraće rečeno, situacija nadrasla. Nema prepreka da se utvrdi je li Zakon poštovan, odnosno primenjivan, ili ljudi zaduženi za to nisu dobro radili svoj posao. 

Gde je popustio sistem zaštite i kako je bilo moguće da Jelena Grbić bude ubijena istražiće, nadajmo se, policija i tužilaštvo, ali kako je bio moguć tragičan ishod kad postoje institucije koje treba da reaguju na samu naznaku opasnosti, a nekmoli ozbiljnije pretnje po bezbednost porodice. A Jelenu Grbić ubio je, prerezavši joj vrat, nevenčani suprug Ivan Radovanović, koji je - tu priča dobija "insititucionalnu" težinu, več bio u zatvoru zbog istog krivičnog dela, počinjenog nad istom osobom. On je, naime, zbog toga što je suprugu pretukao već bio u zavoru devet meseci, a nakon izlaska sa robije u februaru ove godine, ponovo je učinio isto. Za ponovljeno krivično delo osuđen je na godinu dana, a ženu sa kojom je imao troje dece ubio je čekajući da bude pozvan u zatvor. 

Taj prazan hod institucija u slučaju Jelene Grbić okončan je tragedijom i nije jedini, jer se, prema podacima Autonomnog ženskog centra, svaka treća žena koja je docnije ubijena, obraćala za pomoć nekoj od institucija.

Presuđuju li predrasude

Stav Mreže protiv nasilja u AŽC je da bi se, prema broju primenjenih mera protiv nasilnika, moglo zaključiti da se zakon primenjuje, ali je evidencija neprecizna jer se prikazuje broj mera umesto broja lica kojima su mere izrečene. Preporuka Mreže je da se formira baza podataka o prijavljenim slučajevima, te da se više policijskih službenika osposobi da razume prava i potrebe žrtava. I dalje ima slučajeva u kojima se, prema iskustvima Mreže, postupa u skladu sa predrasudama i stavovima, a ne u skladu sa zakonom. 

Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici i Sigurne kuće, ističe da je od početka godine usmrćeno je 20 žena (ubraja u žrtve i žene čija smrt nije do kraja istražena), a u istom periodu prošle godine njih osam. Ona kaže da je stanje alarmantno, jer je i jedna ubijena žena previše. 

"Ovo nije dovoljno. Svako nasilje koje se pojavi i prijavi mora da bude kažnjivo svuda i da u osudi budu jedinstveni i MUP i tužilaštvo i lokalna samouprava. Teško je predvideti mere koje bi definitivno sprečile zločin. Izgleda da onaj ko odluči da uradi tako nešto, to i uradi, bez obzira na sankcije", ocenjuje Vesna Stanojević.

Prolazi prva godina primene Zakona, broj žrtava je povećan, naslnici su na slobodi, ili se žrtve boje da ih prijave; nedovoljno je osposobljenih državnih nameštenika koji bi se dosledno i posvećeno starali o primeni zakonskih odredbi. U slučajevima porodičnog nasilja, iskustvo govori, ubica ostvaruje svoju nameru bez obzira na zaprećenu kaznu. Da, ali samo ako je na slobodi.