Porodični sladoled

„Hoćeš li…“, mrmljam okrenut ka ogledalu. Razvlačim usne preko slogova, pravim grimase da bi lice povratilo mladalački oblik. „Glupo je“, zavrtim glavom. „Želiš…“, pokušam ponovo, „Još gore!“. Onda viknem „Ja želim…!“ Da, to je dobro, pomislim.

Ulaziš u kupatilo, tobože nekim poslom. „Pomeri se!“, kažeš i ja se pomaknem udesno. Polovina tvog lica je na jednoj, polovina mog na drugoj strani. Protiv svoje volje počnem da ih upoređujem. To me obeshrabri. Pustim toplu vodu, preko ogledala se navuče magla. Obrišeš ga levim dlanom. Približiš se staklenoj površini onako kako ja ne bih smeo.

„Opet se zapušio slivnik“, kažeš i ostaviš vodu da teče. Preliva se preko ivice lavaboa, kao vodopad. Zagnjurim ruku u sapunjavu tečnost i izvučem sluzavo klupko. Cev zaklokoće.

„Gladan sam“, kažeš.

Rovito jaje, polovina avokada i komadić integralnog hleba. Krupno, smeđe oko posmatra me s tanjira. Uronim prste u zeleno meso, izvadim ga i pustim da se skotrlja. Mačka skoči s fotelje i pojuri za košticom.

Vratim se u kupatilo. Gledam te s leđa, pokušavaš da ispraviš čuperak. „Ostavi ga“, kažem. Praviš se da me ne čuješ. Poljubim te u vrat, gledam kako se dlačice kostreše. „Doručak je na stolu“, šapnem. Onda izađeš. Krenem za tobom. Nasred predsoblja se predomislim. Odem u spavaću sobu i uradim deset sklekova. Izađem s manjim sisama i većim samopouzdanjem.

Već sediš za stolom. Sunčeva svetlost ti pada na potiljak i sliva se do donjeg dela leđa. Priđem ti i spustim dlan usred svetlosnog snopa. Toplo je. Onda kleknem pored stolice. Koleno mi krcne.

„Opet te bole kolena?“, pitaš.

„Malo…“, odgovorim smeteno i dohvatim krupnu, belu mrvu koja se tu srećom zatekla. Gnječim je između palca i kažiprsta, dok se ne pretvori u beli prah. Iz plastične kutije uzimaš jednu, potom i drugu pilulu. „Daj mi vode“, kažeš. Ustanem, koleno mi opet krcne.

„Trebalo bi to da proveriš“, savetuješ zabrinuto.

Čašu napunim do vrha, preliva se. Sve popiješ. Opet se spustim na pod pored stolice. Ovog puta se ništa ne čuje. Zadovoljan sam zbog toga.

„Šta bi ti radio da ja umrem?“, pitaš me nakon kraće tišine.

„Pojeo bih ceo porodični sladoled!“, kažem prvo što mi padne na pamet.

„Ceo?!“, pitaš i počneš da se kikoćeš.

„Pa, da“, odgovorim, „Ti si moja porodica“.

Smejemo se.

„I ništa više?“, pitaš pošto smeh utihne.

„I držao bih te za ruku celu noć“, odgovorim.

„Ali već sam mrtav“.

„Pre toga“, kažem.

„Ne bi te pustili“, kažeš.

„Ko sme da me ne pusti“, kažem i poljubim te u koleno.

Onda ustaneš. „Moram da idem“, i pođeš k vratima.

Krenem za tobom. Dođeš do izlaza i zaustaviš se. Gledam te s leđa, plitko dišeš. Okreneš se i zagrliš me. Telo ti je još toplo od sunca. „Hoću“, šapneš mi u desno uvo i stisneš me još jače.

„A ako stvarno umreš“, kažem kad popustiš stisak, „Obući ću onu užasnu košulju koju si mi kupio u Budimpešti“.

„Obećaj“, kažeš i poljubiš me u obraz.

„Obećavam“.