Trauma plus
Portis 02 S

Photo: Pinterest

Portishead: S ove strane depresije

Muzika grupe Portishead izaziva lavinu kontradiktornih osećanja, ali u podtekstu svega - spoznajete sebe. (Ne)- očekivani uspeh njihovog debi albuma Dummy s dva miliona prodatih primeraka, izazvao je veliko interesovanje štampe s kojom Portishead ne vole preterano da komuniciraju. U stvari, Beth Gibbons je ta koja nikako ne daje intervjue i tvrdi da "intervjue treba izdržati, a ne uživati u njima", dok Geoff Barrow, mozak benda, voli fotografisanje. U stilu najvećih punk bendova odbijali su da se pojave u popularizovanim emisijama poput „Top Of The Pops" ili manifestacijama poput godišnjih dodela britanskih nagrada, uz komentar Barrowa : "Svi gledaju te programe i ne želim da imam udela u tome. Pustite East 17 da cupkaju sa svojim igračima i kišobranima... „. Ko su zapravo ovi buntovnici bez razloga?

Bend čine zvanično četiri člana: Geoff Barrow, Beth Gibbons, Adrian Utley i Dave McDonald, od kojih jedino Barrow i Gibbonsova imaju potpisan ugovor sa izdavačkom kućom Go! Beat. Ali to nije klasičan četvoročlani rock bend s „dve gitare i bubnjevima". To je bend koji u svojoj muzici kombinuje najneobičnije breakbeatove, aritmično skrečovanje i mnoštvo semplova u tradiciji najboljeg bristolskog trip-hopa, a u sve to je inkorporirana najprefinjenija soul muzika šezdesetih godina i onaj „suspense" špijunskih i science-fiction filmova iz istog perioda.

Početak priče o ovom bendu vezan je za Geoff Barrowa, a dešava se gde drugde nego u mestu Portishead (inače, informacija za perfekcioniste da je pravilan izgovor ovog mesta na poslednjem slogu, dakle: PortisHEAD). Pre nego što je otkrio vibe nove britanske klupske scene, koja se progresivno razvijala u Bristolu, Barrow je svirao, kako sam kaže, u „smešnim i groznim rock bendovima". Pošto je napustio školu grafičkog dizajna rešio je da se u potpunosti posveti muzici. Tražio je posao tejp-operatera po raznim bristolskim studijima dok mu Andy Allan nije ponudio posao, pod uslovom da zajedničkim snagama izgrade studio u kome će raditi.

To je bio Bristol's Coach House, studio u kojem su samo godinu dana kasnije Massive Attack snimili svoj prvenac Blue Lines. I sam Barrow je imao udela u pravljenju tog albuma kao tejp-operater, mada skromno kaže kako je bolji bio u pravljenju čaja nego u svom matičnom poslu. Ipak, čini se da je uspeo da privuče pažnju The Wild Bunch ekipe, pa mu je Cameron McVey (producent, inače muž Neneh Cherry) nabavio sampler i obezbedio termin u studiju, kako bi on pomogao pri realizaciji drugog albuma Neneh Cherry Homebrew.

Rezultat je bila verovatno najlepša numera s tog albuma Somedays, u kojoj je Barrow semplovao klavirsku deonicu iz Betovenove Mesečeve Sonate. Ta pesma je u neku ruku bila vesnik novog zvuka kojim će se Barrow kasnije pozabaviti na sopstvenom projektu, ali isuviše transparentna za pojmove onog zvuka kakav Portishead sad poseduju. Pre formiranja benda Barrow je sarađivao i s Trickyjem na pesmi Nothing's Clear, a kasnije je uradio i mnoge nezaboravne remikse za izvođače kao što su Paul Weller (Wild Wood) i Depeche Mode (ln Your Room). U ovoj fazi je već bio spreman da oformi bend, a onda se pojavila Ona - nedodirljiva diva, crna udovica Beth Gibbons. Nju je izabrao za glavni vokal svog benda jer je po njegovim rečima zračila prirodnim talentom i kao pevačica i kao tekstopisac. Beth Gibbons je u svom vokalnom izvođenju sublimirala sve ono najbolje od Janis Joplin, Shirley Bassey, Billie Holiday, Edith Piaf i u sve to protkala "prljavi" vokal Polly Harvey. Do tada je pevala po lokalnim klubovima obrade jazz i soul standarda.

Odlaskom u Bristol u potpunosti joj se promenio pogled na svet, pa joj više nije jedini cilj u životu bio da se "dobro uda i ima decu". Prva pesma koju su zajednički snimili ujedno je i najstarija numera sa albuma Dummy - lt Could Be Sweet, koja datira još iz 1991. godine. Ta pesma nekako čak i ispada iz koncepta celog albuma svojim usporenim jazz ritmom i laganom klavirskom pozadinom, nimalo nalik na sample/scratch izlete u kojima Barrow toliko uživa. Negde u tom momentu u priču ulaze i preostala dva člana postave: Dave McDonald je postao tonski snimatelj benda, zadužen za uređivanje samplova i dobijanje starinskog pucketavog zvuka kakav poseduju ploče na vašoj prašnjavoj polici.

Početak saradnje s Barrowom je potpuno izmenio njegovu dotadašnju viziju ovog posla: „Morao sam da zaboravim sve što sam do tada naučio o finim čistim zvucima". Dolaskom Adrian Utleyja u bend, koji je godinama svirao kao jazz muzičar, uveden je onaj senzualni zvuk dimljive gitare, koji je postao njihov za-štitni znak. S njim su snimili presudnu Sour Times i ponudili je raznim izdavačkim kućama, ali je Go! Discs (podružnica Go! Beat etikete) nudila najbolje uslove. Za tu kuću su u to vreme snimala i dva velika imena britanske muzičke scene Paul Weller i The Beautiful South, ali je direktor kompanije Tony Crean rešio da se oproba s novim opskurnim bendom za koji se zakleo da će se probiti u roku od godinu dana. Po njemu, njihova muzika je bila negde na potezu između James Bond tema i hip-hopa.

I zaista, ova asocijacija na James Bonda nije sasvim slučajna jer pored atmosfere spy-filmova koja se oseća u njihovoj muzici, svi članovi benda su veliki filmofili, tako da su se i sami oprobali na velikom platnu u sopstvenoj produkciji; To Kill A Dead Man je kratak crno-beli film u režiji Alexander Hemminga, pravi film-noir, koji je svoju premijeru doživeo 2. juna1994. Apsurdnog naziva i veoma zamršenog scenarija, ovo je film u kojem „glume" sva četiri člana benda, gde već standardnu temu špijunaže prati izvanredni desetominutni soundtrack. Ovaj film je veoma bitan za karijeru grupe Portishead jer je upravo od njegovih sekvenci sastavljen video-clip za numeru Sour Times, a njegov artwork je upotrebljen za naslovne strane albuma Dummy, kao i za omote svih njihovih singlova.

To je bilo to: Portishead su konačno pronašli svoj stil za kojim je Barrow toliko dugo tragao. Prvi singl Numb ujedno je i prva numera kojom je Barrow u potpunosti bio zadovoljan, jer je posedovala sve potrebne elemente - disharmonične beatove, melanholičnu atmosferu traumatičnog detinjstva i božanski glas ojađene i neshvaćene Beth, koja (u spotu) sedi na kamičku i lamentira nad svojom sudbinom pevajući „This Loneliness just won't leave me alone". Premda muzička štampa nikad nije bila složnija po pitanju izbora albuma godine, nagrade koja je po drugi put otplovila bristolskim kanalom - publika kao da i dalje nije reagovala na vapaje ucveljene Beth Gibbons. I isto onako kako je BBC Radio 1 odbio da emituje numeru Sour Times okarakterisavši je kao „suviše uvrnutu", tako je oberučke prihvatio G/oryBox, koja je sadržavala čaroban sample iz Isaac Hayesove numere lsaac Moods i koja tek u završnom delu otkriva pravu, dijaboličnu prirodu ove grupe.

Dalja eksploatacija ove pesme usledila je iduće godine, kad je iskorišćena u filmu Bernarda Bertoluccija Stealing Beauty. Stihovi „Give me a reason to love you" i „ I just wanna be a woman" prirasli su mnogima za srce i predstavili široj publici fragilnu Beth, koja se sasvim mirno borila za svoje mesto u nečijem srcu. Postavlja se pitanje: u čemu je tajna Beth Gibbons, žene za koju je i sam Barrow izjavio da je jedina osoba kojoj nikad ne bi smeo da se zameri, a kojoj je najveća tinejdžerska trauma bila da li će stići svoj domaći zadatak da završi na vreme?

Njeni tekstovi su najtananija lirika koja se po lepoti može meriti s velikanom engleske poezije William Blakeom, stihovi koji govore o svim onim malim ljudskim slabostima i fobijama s kojima se mnogi mogu poistovetiti. Glas? Da, Beth poseduje čaroban vokal koji se teško može povezati s njenom belom puti. Ali, način na koji ona to peva ključ je koji otvara ovu tajnu, jer ona doslovno preživljava svaki stih koji je sastavila. Barrow tvrdi da je za uspeh albuma Dummy bar devedeset odsto zaslužna upravo ona, mada McDonald izjavljuje da su Barrowova vizija i vera omogućili da ovaj album postane remek-delo.

Čijom god zaslugom, Dummy je osvojio i „Mercury" nagradu za album godine. Sve je to kod Barrowa, nepopravljivog pesimiste, stvorilo samo dodatnu tenziju: „Ljudi su mi govorili: mora da je teško snimiti nastavak za Dummy". Zaista, uspeh njihovog debija je bio mač s dve oštrice. Barrow je poslednje tri godine najviše vremena proveo u studiju pokušavajući da osmisli nov zvuk kojim će pokušati da opravda reputaciju prethodne ploče. A onda su počele da kolaju glasine o raspadu benda, jer je Barrow upao u kreativnu krizu iz koje je mislio da se nikad neće izvući: „Suviše sam analizirao sve što sam radio i ništa mi nije zvučalo dovoljno dobro da se pojavi na drugom albumu. Jednostavno, nisam mogao da se suočim sa svojim poslom".

Povrh svega, Portishead su uticali na stvaranje mnogo novih trip-hop bendova, koji su (ne)vešto kopirali njihov zvuk i mahom skidali njihove semplove. „Shvatili smo da treba da pravimo sopstvene semplove i na taj način se ti zvuci neće pojavljivati na tuđim pločama." To je, međutim, produžilo agoniju stvaranja novog albuma, koji je objavljen s godinu dana zakašnjenja i sa četiri puta više potrošenog novca od planiranog budžeta. Ali, vredelo je čekati! Nazvan jednostavno Portishead, album je u tradiciji mnogih bendova (recimo Blur i Metallica) koji su istoimenim nazivima ploča označavali neke radikalne promene u svom zvuku. A da li je i ovde takva promena u pitanju ili je ovo još jedan od perfidnih trikova ovog bristolskog četverca? Verovatno je i jedno i drugo u nekoj meri tačno. Sam Barrow objašnjava: „Ne znam kako će ljudi doživeti ovaj album. Ne znam čak ni da li i jedna pesma zvuči kao singl. Glavno je da smo uspeli da napravimo album i da idemo dalje". Jedno je evidentno - metamorfoza koju je Gibbonsova doživela na ovom albumu. Ona pravi takve vokalne kombinacije kao da je i sama postala jedan od supersoničnih Barrowovih semplova. Sve to ona je sa ostalim članovima benda i tridesetočlanim orkestrom dokazala na promotivnom koncertu u legendarnoj „Roseland Ballroom" dvorani u Njujorku 24. jula ove godine. I u poslednjoj predmilenijumskoj dekadi, kad se mnogi mediokritetski muzičari izdaju za umetnike, neki recikliraju, a neki kreiraju, Portishead, koji paradoksalno ne pripadaju britpop pravcu, slobodno se mogu izdvojiti kao nešto najbolje što ostrvska muzika danas može da ponudi...

* Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „Bolja prošlost: Čuvanje muzičke istorije“ koji sprovodi XXZ magazin, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije​

*Tekst je objavljen u oktobru 1997. godine u XZ magazinu broj 11

Oceni 5