Film "Glas" (2019)
Glas 2

Photo: Maxima Film/IMDb

Portret neprijatne hrvatske stvarnosti

The Voice / Glas

2019.

režija: Ognjen Sviličić

scenario: Ognjen Sviličić, Marijana Verhoef

uloge: Franko Jakovčević, Belma Salkunić, Petra Krolo, Karla Brbić, Barbara Vicković, Goran Bogdan, Mia Petričević, Josip Lukić

Problem konzervativne rekonkviste u većini postkomunističkih zemalja teško je čak i adresirati jer se dotična pojava ponaša kao vrlo sofisticirani virus koji mutira čim pomislimo da smo pronašli pristup koji tu štetu neutralizuje. Takvo stanje stvari se itekako vidi u Hrvatskoj čija je novija istorija još komplikovanija od one u, recimo, Mađarskoj ili Poljskoj, pa sudar konezervativnosti i moderniteta izgleda još paradoksalnije. Taj sraz studira Ognjen Sviličić u svom najnovijem filmu Glas koji je nakon svetske premijere u Busanu i evropske u Varšavi došao u domaće kino dvorane, dok će se publika u Srbiji strpeti do Festa.

Sviličić, inače plodniji kao scenarista nego kao reditelj, ovde bira kombinovani pristup koji balansira između studije slučaja i didaktičnosti, gradeći ga oko sukoba u koji upada „novi momak” u katoličkom internatu sa novom sredinom oličenom u vršnjacima i autoritetima. Momak se zove Goran (Jakovčević), do tada je živeo sa svojom samohranom majkom (Vicković) u Splitu i recimo da dolazi sa reputacijom buntovnog, što samo po sebi nije ništa neobično za tinejdžere. Takvom životu je došao kraj jer majka odlazi da radi na kruzeru, a Goran zapravo nema kamo da ode – otac nije u priči, a to nisu sasvim ni rođaci.

Prvi susret sa domom se čini ugodnim: osoblje je ugodno, opremljenost izvrsna, a drugari su prijateljski nastrojeni. Direktorka doma Danijela (Salkunić) demonstrira „meku moć” i uspostavlja autoritet bez podizanja glasa, ali je ipak jasno da govori s visoka, naročito u trenucima kada se napola šali. Osim drugarskog prozivanja i spuštanja, čini se da nije problem ni to što se Goran, za razliku od svih ostalih, ne moli pred ručak. Uostalom, ta molitva je jedina stvar koja isprva deluje rigidno jer se u domu i momci i cure oblače kako hoće, vise na telefonima, piju, žuraju, konzumiraju pornografiju i sve u tom stilu.

Goranov problem je, čini se, što nije uspeo da se savlada u ključnom trenutku. Njemu je, naime, dodeljena uloga Josipa u priči o rođenju Isusovom, a on je već na prvoj probi izjavio za tekst da je glup i nelogičan (kako je to Marija devica, a trudna?), čime je povredio kolektivna verska osećanja, kako svojih drugova, tako i uprave. Goran će, međutim, čvrsto ostati na ateističkim pozicijama i neće popustiti pritisku rulje, suptilnom koji uključuje Bibliju za decu u svrhu lektire ili manje suptilnom koji uključuje batine, autoriteta u domu oličenog u direktorki i ostatku osoblja, autoriteta sa strane (pojavljuje se i blagoglagoljivi župnik), pa čak ni svojoj familiji – majka ionako nema vremena za njegove šarade, a ujak i ujna (Goran Bogdan i Mia Petričević kao namig prema filmovima Agape i Ne gledaj mi u pijat sa kojima bi Glas mogao da deli zajednički univerzum hrvatske realnosti) mu jedino savetuju da se komformira i ne izdvaja iz gomile.

Ono što je centralna misterija filma koju Sviličić nema nameru da do kraja razreši je Goranova motivacija za takvo ponašanje, a ta se nedorečenost može smatrati i jednim od retkih problema u filmu. Naime, Goran sve vreme ostaje enigma od lika (mladi Jakovčević je očito instruitan da glumi u mikro-registru, sa večito istim izrazom lica), njegova pobuna nijednom nije artikulisana i sve se komotno može otpisati kao inat koji je sam sebi svrha, tinejdžerski bunt ili prosto reakcija na iritaciju opšte prakse. Sviličić kroz likove svih ostalih postavlja klišeizirana pitanja koja teško da bi neko u tom obliku zaista postavio, ali zato kroz Goranov znakovito ćuti.

Čini se da je posve namerno pravi primer studije ostavljen u pozadini i dat u detaljima koji se isprva čine kao da tu ne pripadaju, poput LED lampicama osvetljene kapelice u domu koja je epitom kiča ili govorancijama koje direktorka čita ili tera druge da čitaju, a koje su primeri klasične i nimalo sofisticirane indoktrinacije. Jedan od njih se odnosi na sukob između „hodača za život”, odnosno ekipe protiv abourtusa, i levičarskih demonstranata u kojem su, jasno, simpatije direktorke na strani religioznih fanatika kojima ustavne slobode ne znače ništa. Drugi je, pak, imputiran pokojnom papi u kojem on upozorava na „zlo s Istoka, Zapada i Juga”, odnosno afričke i arapske izbeglice. U tim trenucima Sviličićev film efektno pokazuje stepen normalizacije koji su zaumne, fundamentalističke ideje doživele i dokle su se infiltrirale u društvo da egzistiraju uporedo sa izletima na more, Vojkom V, pornićima pred spavanje i brzim internetom.

Sviličić u filmu uspeva da se referira i na druge situacije i stvari, recimo sasvim intuitivno stavljajući mladog reditelja Josipa Lukića u epizodnu ulogu i oslanjajući se na usluge Lukićevog direktora fotografije Marinka Marinkića koji na sebi svojstven način od užarenih dalmatinskih pejzaža i hladnijih, racionalnijih enterijera stvara kulisu za sukob svetova. Intuitivna odluka da se uglavnom osloni na glumačke usluge neprofesionalaca se pokazala dobrom, naročito u smislu balansa između individualnog i grupnog mentaliteta. Glas je tako kompleksan i slojevit portret hrvatske neprijatne stvarnosti koji ne bi bilo loše pogledati još koji put i koji se može pokazati vrlo poučnim na neočekivanim mestima.

 

Oceni 5