Portret ubice u mladosti

Sreli smo se u gradskom tesnacu,

gde se svako svakom unosi u facu,

pa se strašno grče na mračnome placu

A beše lep taj čovek mlad, strašno baš lep,

k’o nad minskim poljem, crnih lala sad

Od vreline kad mu dođe, i upadne u podobije,

tad može sve da zbriše, da popali sve i pobije

O ukoljicama je razbijao stereotipe,

nož moralnog kompasa,

niz struje je puštao drugačije,

taj neokortikalni hermesovski dasa

Bio je faca, steroid-stas, Marlijev friz,

zbog kog su klinke doživljavale fras,

a njihove mame tralalala šiz

Ah oči, taj šar, boje agave i kanabisa,

Taj porinuti očaj što zija iz modrog ambisa,

lepo lice nove pravice,

u rezonantnoj kutiji horde naštimovane žice

Život je projekat masovnog samouništenja,

pozornica na kojoj se „bezbolkom“ sića skenja...

I „urađen“ k’o anđeo, podiže lestvicu dobra

Otac je rekao: On je moj Džingis Kan,

božja kobra, Tamerlan...

Uh kako me ispunjava taj gnev!

Kad peca čakljom, macolom kleše, keserom teše

Luča i neman za ovaj zeman

Morski, bre, starac, živodarac,

car i glodar, gospodar...

A tek dvadeset ima, samo da znaš!

Zlatnoga doba prilika, slika i neprilika,

Demijurgova skica, Velijarova krtica...

Kao da povlači gudalo viole,

spirao je nežno oštricu u vodi

(dok su još damari na devojčinim nogama drhtali )

Pa se bezdanim očima u crni mesec zagledao,

A Glas mu onaj ozgo šapnu: Bodi, bodi, bodi!

Po gradini satir nešto vešto kosi,

u koritu reka kamen čela nosi,

vitalna se moć pronosi...

Vikaru smrtne Ljubavi

potočići suza bljeskaju na licu,

k’o srebrna rosa u devojčinoj kosi