Pantologija novije srpske pelengirike
Aatols 02 S

Photo: www.biography.com

Poseta kod Lava Tolstoja

Ruski prirodnjak Žan-Žak-Ruso, poznat sa svojih dela koja su prevedena i na francuski ("Novo Lojze", "Ljudska nejednakost", "Brdske uspomene" itd.) napisao je u ranoj mladosti dva francuska pisma turskome Sultanu u kojima ga moli da mu ovaj podari poštanske marke za njegovu zbirku.

Istražujući izvore za sonete Žoze Marija de Heredije došao sam na ideju da Rafael, koji se spominje u jednom od njih, nije slikar Rafael već arhanđeo Rafael. Ali, da bih se potpunije dokumentovao trebalo je da ispitam ne samo rafaelizam nego i pre-rafaelizam. U poznatim stihovima vođe prerafaelitskog pokreta Rosetija veli se:

"The blessed damozel leaned out

From the golden bar of heaven".

(Ranjena Damozela nagnula se preko zlatnog bara neba). Ovde se, očigledno, zamišlja. i na nebu da postoje kafane (odnosno barovi)[1].

Kafu i kafane doneli su Turci (koji su i sa našim narodom ratovali, po dolasku svom na Balkansko poluostrvo: ako se ne varam mesto borbe bilo je Kosovo) i aluzija se, prema tome tiče turskoga neba. Vladar turskog neba mora biti Sultan pa je trebalo prelistati sve izvore o Sultanu. Na taj se način došlo i do rada na pismima Sultanu od Rusa Žana-Žaka-Rusa.

Teškoća je bila (ili, kako se to vulgarno veli – čvor) u tome što su pisma nestala!

Veštak u rukopisima Gospodin Le Papije dade mi ideju da odem Tolstoju, kao najvećem Rusu, i potražim obaveštenja o manjem Rusu.

Obično kod Tolstoja idu ljudi da ga pitaju o životu, smrti, religiji i sličnim sitnicama, o kojima, uostalom postoji i nekoliko soneta pisca "Trofeja" koji ih iscrpno razmatra.

Stari Majstor (kako bi rekao Fromanten, čijim se spisima služio i Žoze-Marija za jedan slikarski sonet) bio je u toliko više tronut kad sam mu izložio strogo naučni cilj svoje posete.

Karenjin (nazovimo ga tako po njegovom lepom romanu) nosi veliku, belu bradu. Ja mu izjavim u ime Srbije čiji sam poklisar (a ne pokisar kao što tvrde zli jezici) za sve što se tiče kulture, da je dobar pisac a osobito da mi se svidi njegov "Knez Srebrni", mada, što rekao srpski narod (ja ovu poslovicu uvek citiram pour la couleur locale moje konverzacije):

Nije blago ni srebro ni zlato

Već je blago što je srcu drago.

– To je drugi Tolstoj, odgovori mi stari Krajcer. To je Aleksej Tolstoj.

– Ipak je Tolstoj, pa ostaje u porodici rekoh ja sa malicioznim osmehom. Posle ove pošalice (ja sam vanredno duhovit!) Otac Sergije se dugo smejao a ja sam se jedva uzdržavao da ne padnem na patos. Isti je patos od dasaka i nedavno pran. Ribala ga je grofica Sonja i još neki kneževi. A ja sam taj patos riban grofovskim rukama gazio svojim književnim nogama.

Tako to često biva. Život liči na bele lađice koje plivaju po moru.

Najzad ja pogledah u sat i rekoh: već 5 sati!

Preplašen, Tolstoj me upita da me ne uznemiruje i ako je potrebno da napusti svoju kuću.

Ja mu rekoh, ako dođe do potrebe, da ću mu reći a sad da mi on ne smeta, naprotiv da ću sam izaći u šetnju. Istina, po mome povratku iz šetnje Tolstoj mi je počeo bivati dosadan. On mi je smetao u pisanju moje teze. On je to primetio i tada je definitivno napustio svoj dom. Takozvano "begstvo Tolstojevo" u stvari se svodi na to, da mi je Tolstoj, bojeći se da je na smetnji, ostavio svoj stan, uzeo štap i otišao. No o tome drugi put. U ovaj mah važno je, da sam ja izašao u šetnju. Čim sam malo uzeo vazduha pogledah u knjigu u koju se upisuju posetioci Jasne Poljane, i videh, sitnim, sićušnim pismenima: Oktav Mirbo, Anri Bergson, Rabindranat Tagor, Pšibiševski, George, Kipling, Butru, Roden, Rilke, Dautendej, Hauptman, Ibanjes, Danuncio, Selma Lagerlef.

Između ostalih spazih u jednom uglu i potpis mog dragog prijatelja generala Vašingtona Kukureku: to je crnac sa Haitija koji, kao ja u ime Jugoslavije, tako on u ime Haitija u svakoj kulturnoj manifestaciji zastupa kulturne interese svoje zemlje: i na kongresima zubnih tehničara, i pesnika, i glumaca, i istoričara i dramatičara, i inžinjera, i odgajivača svilenih buba, i entomologista i vojnih pisaca. Njegovo je pravo ime: Bonaparta-Isus-Paster-Vašington Kukureku. Crnci imaju mnogo imena.

Pogledavši sve ove sitne potpise ljudi koji se u Tolstojevom Domu ne smedoše pokazati u krupnijim dimenzijama, ja nasuh mastilo u stilograf i krupnim, muškim rukopisom, preko svih tih imena napisah odlučno i masno: M. Ibrovac.

Tice su cvrkutale a ovaj moj podvig ispuni mi dušu divnim skladom. Sva je priroda osećala da se dogodilo nešto veliko. Ja prizvah Krajcera i potapšah ga po obrazu. On, silno tronut, kleče pred mene i poljubi me u cipelu. Ja se blago sagoh, pomilovah ga po kosi i dopustih mu da me celiva u ruku.

M. Ibrovac

[1] Tumačenje ovoga mesta prema g. Siniši Timotijeviću, Izdavač.

*Iz knjige “Pantologija novije srpske pelengirike”

Oceni 5