Poslednja čast

Dobro se o tomu smatraj

i proberi se, velim ti, čoveče,

za ovi prohodljivi vek,

kako je svašto nepostojano u njemu:

više sa zlom prohodljivo

negoli s dobrom.

I početak i dočetak

plačljiv mu je.

Dobro se osvesti sad gde si:

među rajom i paklom, na sredi stojiš! ...

Ne spavaj u nesvesti

i u dubokom zabunu svome!

Na oprezu se svakad drži,

te od srdca uzdahni,

pak raspruži svoja ti leteća preko sveta

umljiva krila,

i svuda, celopametljivo

proletanjem vilajetskim

svačiji život promotri,

da proznaš poslove čovečaske,

svoje im volje ovdašnje.

Pak sećanjem se zgledni

i na tvoje ti iz mladosti prve poslove,

jesu li za koju poštenu

hvalu dičnu pristali ...

Sadanje, ako bi koliko dugo

mnogo to zlopatenje bilo,

hele opet, opet, kad god, ima mu kraj.

Ako ne drugo, a ono smrt je svakom pokoj.

I tako ovde više je beda

nego slatkih se uzgleda,

ima mnogo: tuga, bolest, nelagoda,

sakatluk, griža, briga, zima, vrućina,

peča, umor, sirotinja,

glad, žeđa, golotinja, bosotinja,

kavge, bojevi, ukor, sramež, muka.

Ponajposle — neznana smrt,

mirna, zla li.

Mrtvim pak u grobu

smrdljivo rastrunjenje.

To je svima poslednja izdata čast.