Poslednja ruka pred yu-fajront

Desetogodišnjicu smrti maršala Tita obeležile su rasprave tipa „da li je on bio on ili je bio neko drugi“. Zaboravilo se na Šekspira i Umberta Eka, koji su potvrdili da bi ruža mirisala i kad bi se drugačije zvala, a smrdljevak nikako! Tačku na tu raspravu stavio sam odlukom da me to ič ne zanima, pa čak i ako je Tito zapravo bio rođena sestra Josipa Broza, poginulog u Španiji. Ovim sam oslobodio sopstveni život za nadolazeći cunami Istorije. Borbu sa talasima uvežbavao sam na klozetskoj dasci. Sve je bilo suprotno od onog u filmu „Dan velikih valova“.

Početak je delovao idilično, kao u pesmi Arsena Dedića („Meni je uvijek najdraži početak!“): prvi januar 1990. godine označio je start programa reformi saveznog premijera Ante Markovića - denominirana je jugoslovenska valuta - dinar tako da je 10.000 dinara postalo 1 novi dinar, a građani su prvi put posle drugog svetskog rata mogli slobodno kupovati stranu valutu u bankama, po kursu 7 dinara za marku. Inflacija je svedena sa 2.000 na 13%. „Črvenu“ nisu više primale ni lažne Rumunke u beogradskom „Picinom parku“ kod Ekonomskog fakulteta. Tako je i njihova roba dobila na vrednosti, postali smo ozbiljna zemlja. „Riba je ribi grizla ribu“ samo kod logopeda, u cilju uvežbavanja izgovora.

Ova denominacija ličila je na opasnu akciju deminiranja, koje smo gledali u partizanskim filmovima, ne sluteći da će nam se uskoro ukazati prilika za jugoslovenska „polja smrti“. Najpre smo se kolektivno obradovali, mi naivni subjekti raspoređeni od Triglava do Đevđelije u neravnomerno razvijenim republikama SFRJ. Bio sam toliko naivan da sam pristao na ponudu moje školske drugarice Marije Peternel da s njenim društvom odem tog leta na more u Italiju. Bili smo jednu sedmicu u Lido di Jezolu, nedaleko od Venecije, uživali u svemu što more pruža, a pomalo počeli da osećamo i zametak ljudskog dostojanstva, u trenucima kad bi na menjačnicama ugledali natpis da primaju dinare. Kurs je bio isti kao i kod nas, Marković Ante portas! Pred vratima Evrope! Tu smo i ostali, kao šugavi psi koje ne primaju u kuću.

Sećam se raznih zgoda s tog letovanja, ali jedna je imala veze s nacijama: u restoranu u koji smo najčešće svraćali na piće, pice i ostale jestive paste, a ne kao naše – samo za zubnu higijenu, vlasniku smo se dopali, pa nam je često slao besplatno piće. Pred povratak kući i celu flašu vina! A sve zbog toga što je malo govorio našinski (kombinaciju hrvatskog, srpskog, slovenačkog) i oduševio se kad je saznao da za stolom stalno sedimo jedna Slovenka, Dalmatinac i ja Srbin. Dovodili smo i druge iz naše grupe, jednog vajara iz Beograda i jednu malu Makedonku, čiji je tata u to vreme bio direktor BIP-a. Za neupućene, to je pivara u glavnom gradu, a ne zvuk ptice trkačice koja je, ipak, dolijala i završila na ražnju strašnog Kojota. Snimak tog događaja dobili smo iz Haškog tribunala mnogo kasnije, kad je već sve bilo jasno i prekasno da nas animira. Kompletan film već je bio snimljen, sa nama, a bez nas.

Ali pre tog leta devedesete, kada sam trošio marke na Trgu svetog Marka u Veneciji, bilo je raznih drugih zloslutnih zgoda. Istog dana kada je još uvek zajednička jugoslovenska televizija prenosila pravoslavnu božićnju liturgiju, krivi toranj u Pizi je zatvoren za turiste, prvi put posle osam stotina godina postojanja. Kažu da mu je bila neophodna restauracija, toliko se opasno nakrivio. Bio je to nekakav znak koji mi nismo umeli da pročitamo: - Nakrivio se, pa šta, nije naš! I da padne, pao je Italijanima, a ne nama.

Ubrzo nas je stvarnost demantovala: 22. januara, na XIV kongresu Saveza komunista Jugoslavije, najpre je delegacija slovenačkih, a za njima i hrvatskih komunista, napustila zasedanje. Onda je jedan makedonski junoša u džemperu izašao i turpio ga da je reč „o neprincipijelnoj koaliciji“. Zapravo, Vasil Tupurkovski je bio u pravu, ali je s druge strane sedela naša neprincipijelna koalicija komunista – nacionalista. „Drveno gvožđe“ na delu, mada sam mnogo kasnije od filozofa Ferida Muhića saznao da u Maleziji raste nekakvo „gvozdeno drvo“, čvrsto kao čelik, koje potone kad ga baciš u vodu. Od tog materijala bila je sazdana i SFRJ, samo što to nismo znali kad je porinuta da plovi tokovima demokratije.

Ništa to mene nije taklo, jer sam bio roker, zaluđen pop-kulturom koja me uveravala isto što i Betoven u „Odi radosti“, koju je komponovao na tekst Fridriha Šilera: „Svi će ljudi biti braća!“ Nisam, onako naivan, ni slutio da je tu neophodno dodati poslovicu: „Ako smo mi braća, kese nam nisu sestre!“ A upravo to se dogodilo, zbog onoga u kesi nije poštovan ni zavet druga Tita, rođene sestre tragičnog Josipa Broza. Fine linije na mermeru, jugoslovenske republičke granice, odjednom su popucale kao u filmovima o Indijani Džonsu. Svi su pritisnuli pogrešnu dugmad koja je aktivirala šifru „Ode mast u propast“. Najgore je bilo onima koji nisu podnosili svinjetinu.

Bez mnogo udubljivanja sam konstatovao i osnivanje Srpskog slobodarskog pokreta u Batajnici, dan posle komunističkog razlaza u „Sava centru“. Posle su ovi „slobodari“ postali radikali, a „liba je libi glizla lep“, dok sve nije otišlo u krasni ... Krasnodar Rora, tako se zvao onaj fudbaler zagrebačkog „Dinama“ u vreme kada sam bio dete i sakupljao sličice fudbalera, a one su se, prosto neverovatno, dobijale uz lizalicu. Ne znam kakve sad to ima veze, ali mora da ima.

Taj januar 1990. baš je bio krcat događajima: dan za danom, neko sranje ili svečanost. Red ovog, red onog, pa je već 24. siječnja u Prištini izašlo na ulice 40 hiljada studenata (otkud toliko, uvek sam se pitao?) zahtevajući ukidanje vanrednog stanja i prekid sudskog procesa Azemu Vlasiju, Titovom omladincu par excellance.

Nedelju dana kasnije, sasvim u duhu akademizma, uzvratili su beogradski studenti, koji su u demonstracijama pred Skupštinom SFRJ uzvikivali „Ne damo Kosovo!“, „Idemo na Kosovo!“ i „Hoćemo oružje!“. Tako je to, kad čovek pretera s učenjem, „preuči“ što bi rekli po narodski, padne mu mrak na oči i dođe mu da ubija. Mada, ima jedan drugi način za skidanje mraka, o njemu je pisao Sigmund Frojd, a do u detalje ga razradio psihoanalitičar i komunista Vilhelm Rajh. Eh, gde ga ne poslušasmo, bolje je da čovek vodi ljubav, nego da ga vode na klanicu. Još gore, sami smo potrčali, kao bikovi kroz ona vrata na koridu, misleći da ih čeka pašnjak sa isključivo četvorolisnom detelinom.

Kad sve ovo analiziram, ne mogu da verujem da sam te godine uopšte razmišljao o moru, akamoli otišao? Budala bio, budala ostao. Ali i „budala se sama javlja“, pa da ispričam ovu priču do kraja, ako je to ikako moguće. Ako nije, nastaviće je drugi, mudriji od mene.

Februar je potvrdio mačju devizu: „Ili jebi il se sjebi!“ Na Kosmetu se ginulo u nekoliko gradova, jer je JNA izašla na ulice. To nije sprečilo demokratiju da se razvija, kao kore za pitu, uvek spremne na razne sadržaje. U Beogradu je 3. februara osnovana, a zapravo obnovljenja predratna Demokratska stranka. Za predsednika je izabran profesor Dragoljub Mićunović, koji će kasnije doživeti da ga najure i pokajnički prime nazad. Sve su to sukobi koncepcija, ali ko jednom okusi vlast, uvek se vraća na njen izvor, ma koliko bio zagađen. Niko zbog toga ne treba da bude zgađen, politika uvek prima sve valute, pa i one koje su izbačene iz opticaja. Ima li neko da mi pozajmi onu „črvenu“?

Što se tiče svetskih događaja, oni su bili antipod ovim našim. Dakle, plafon! Jer, Nelsona Mandelu je belačka vlada u Južnoj Africi, posle 27 godina robije, pustila tog februara na slobodu. Simbolično, to je označilo urušavanje režima aparthejda, crnci i belci odazvali se se na onaj dvosmisleni poziv „Odi, radosti!“

Samo što je Mandela zamakao iz bajboka, velike sile su zajedničkom pameću objavile plan o ujedinjenu Nemačke. SSSR, SAD, Velika Britanija i Francuska, uz saglasnost Savezne Republike Nemačke i DDR-a (ako razložim skraćenicu delovaće kao štos) nisu uvažile mišljenje jednog francuskog intelektualca, koji je tvrdio: „Toliko volim Nemačku, da se radujem što postoje dve!“

Naši unutrašnji bratski neprijatelji takođe nisu mirovali: Sabor Hrvatske usvojio je amandmane na Ustav Republike, čime je ozakonio višestranački sistem, a sutradan je, 17. februara, u Kninu osnovana Srpska demokratska stranka. Da ne bude sva pažnja okrenuta na zapad, pobrinulo se Predsedništvo SFRJ, koje je tri dana kasnije aktiviralo jedinice JNA na Kosovu, da bi 21. februara vratilo i policijski čas. Aforizam „Na satu policajca svi su časovi policijski“ nikome nije bio nimalo smešan. Stideo sam se što sam ga napisao!

Krajem tog meseca Slovenija je uzvratila Srbiji privrednim kontramerama, ali i onako je malo ko od nas nosio slovenačke gaće. Ako smo ih ponekad i viđali, bilo je to na Slovenkama, u trenucima rešavanja zen-zagonetke: „Ako smo mi braća, kese nam nisu sestre“. Trebalo je shvatiti da ova poruka nije vezana samo za novac, nego i za libido.

Ipak, jedna stvar nas je uplašila, mi u Srbiji i mnogi u Bosni i Hercegovini, naježili smo se od dvodnevnog Prvog općeg sabora Hrvatske demokratske zajednice u Zagrebu. Tu su se mogle čuti i mudrosti tipa da „NDH nije bila samo ustaška tvorevina, nego i izraz vijekovnih težnji hrvatskog naroda“. General Franjo Tuđman predvodio je taj kolegijum mudraca.

Proleće nije obećavalo ništa dobro, pa su najjači narodi prednjačili u pripremama za napad, da ne bi bili napadnuti. Staro pravilo uličnih tuča kaže da pobeđuje onaj koji udari prvi, a to su najbolje zapamtili fini Slovenci. Bila je to osveta za razuzdanost njihovih devojaka i žena. A mi smo se, nespremni, kezili i uzdali u JNA, „četvrtu armiju na svetu po snazi“, kako su nas lagali propagandisti zaduženi da logika ne uđe u kasarne i ne napravi pometnju.

Mart je započeo mitingom Srba na Petrovoj gori, odakle je neoustaškom hrvatskom rukovodstvu zaprećeno da pazi šta radi, a marljivi Slovenci su iz imena Republike izbrisali ono gadno „socijalistička“. Počeo je, kao stari gubavac, da se raspada i Sovjetski Savez, pa je Litvanija proglasila nezavisnost. U Beogradu su se ujedinili Srpski slobodarski pokret Vojislava Šešelja i frakcija Srpske narodne obnove Vuka Draškovića. Bilo je to 14. marta, a kumovima je zajednička kesa izgorela nekoliko meseci kasnije.

Na prvi dan proleća izvedena je pokazna vežba na Kosmetu pod neobičnim nazivom „trovanje albanske dece“. Nekakav specijalni gas napadao je samo male Albance, a Srbima i ostalima nije mogao ništa. To su zabeležile naše jugoslovenske televizije, a one iz zapadnih republika su prosledile snimke u beli svet, koji nam je kuvao crnu kašu. Crno nije uvek loše, taman posla, jer je istog tog performans-dana Namibija dobila nezavisnost.

Na izmaku marta, meseca kome je rimski bog Mars darovao ime, sastali su se srpski rukovodioci iz raznih jugoslovenskih zemalja i zaključili da se Jugoslavija nezaustavljivo raspada, da je konfederacija neprihvatljiva i da, logično, ni Bosna i Hercegovina neće moći da se održi kao država. A mediji su ćutali o jednom, a čegrtali o drugom, trudeći se da zauzmu svako svoju stranu. Studio B je pokušao da pokrene televizijski program, ali je u tome zaustavljen. Kritički glasovi nisu bili poželjni.

April u Beogradu otpočeo je, ne kišom kao kod Zdravka Čolića, već postavljanjem ležećih policajaca oko tridesetak osnovnih škola. Niko u tome nije video simboliku, tako da niko još nije ni zalegao. Naprotiv, hrvatski pravi policajci napustili su Kosovo, sledeći put slovenačkih kolega. Združeni odred razdruživao se sa Saveznim SUP-om. Ta juha nije bila njihova.

Taj mesec obeležili su prvi višestranački izbori u Jugoslaviji, a najnapredniji su i ovaj put bili Slovenci. Već 8. aprila održan je prvi izborni krug, a koalicija DEMOS dobila je više od polovine glasova, čak 54%. Milan Kučan, rođen u Srbiji, dokazao je da to ne mora da bude maler i postao prvi predsednik Slovenije. Mada, neki tvrde da je kao dete s roditeljima proteran u Srbiju, a da se ispilio u deželi. To i onako nije od suštinske važnosti za njegovo „kučanstvo“.

Hrvati su sledili Slovence i u prvom krugu njihovih višestranačkih izbora za Sabor, ubedljivo je poveo HDZ. Više od četrdeset procenata glasova potvrđeno je i u narednom, drugom krugu, što je Franji Tuđmanu omogućilo da formira vladu i zasedne kao prvi predsednik Hrvatske na tron sličan Titovom, samo manji i tešnji. „Tesno mu ga skroji nane, al mu lepo stoji!“ Boga se ne boji! A Srbi, uvek veći komunisti od Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina, Mao Cedunga, Tita i njegove sestre – koja je u stvari bila on, Josip Broz – zajedno, listom su glasali za Savez komunista Hrvatske preimenovan u Stranku demokratskih promjena. Tako je Ivica Račan stigao do 26 procenata u drugom krugu, a Srpska demokratska stranka osvojila je jedva dva posto, a time i pet poslanika u Saboru.

Ovde prekidam nizanje istorijskih činjenica i njihovo komentarisanje, da bih objasnio odluku da letujem u Italiji, umesto u Dalmaciji ili Istri, kao godinama ranije. Naime i na prezime, prvomajske praznike proveo sam u jednom malom mestu kod Splita. Na putu od Solina, gde je progonitelj hrišćana Dioklecijan gajio kupus, prema Kninu, ima jedno utvrđenje iz koga su hrabri alkari prkosili Turcima. U tom Sinju živela je devojka kod koje sam povremeno odlazio, a ona dolazila u Niš. Nevažno za istoriju, ali planirali smo da živimo zajedno. Ispostavilo se da je to bila utopija, kao ona o kojoj je pisao Tomas Mor.

Uglavnom, taj Prvi maj uglavio se 1990. godine između dva hrvatska izborna kruga. Pobeda „tuđmanovštine“ već se slavila, a u vazduhu se osećala napetost. U pomenutom Solinu, duž magistrale, video sam ogroman natpis „Hrvatska u mom srcu“ koji me podsetio na pesmu Džonija Štulića „Poljska u mome srcu“. Ali, dok sam se sa „Azrom“ bezrezervno slagao, podržavajući sindikat „Solidarnošć“ bez obzira na „zategnutošć u Evropi“, u prevodu na hrvatski ova parola je delovala zloslutno. Moju strepnju potvrdio je razgovor koji sam slučajno čuo, u jednoj sinjskoj prodavnici mješovite robe. Tamo me uvela Mare da kupimo kasete na rasprodaji. Prevrtali smo po kartonskoj kutiji i za smešno male pare kupili Nika Kejva i „Lajbah“- obrade „Bitlsa“ i „Rolingstonsa“. Ostalo su bile sve same gluposti.

A prodavac je razgovarao s mušterijom: - Jesi l čuja da su na njemačkom radiju javili kako je u Hrvatskoj pobidila najdesnija stranka u Evropi?

Ovaj drugi se silno obradovao: - A Gospe ti, baš su tako rekli? E, to je puno lipo čut, sad si me baš razveselija.

Marina je ćutala, baš kao i ja. Platili smo i izašli. Onda mi se ona obratila, zabrinutim glasom:  - Ovo su ti sve same budale, nemaju ni osnovnu školu. Vidiš čime se oni hvale! Ali većina ne misli tako, moja škvadra se smije i kaže da će Tuđman pasti za koji misec. Neće znati vladati s polupismenima, vidićeš!

Voleo bih da sam mogao da poverujem, ali narednih dana čudno su me gledali dok sam kupovao „Politiku“. Neobično prijatno iznenađenje bilo je u kafiću „Toro“, gde smo jedne večeri ispijali crno vino. Aktivisti „Hrvatske demokratske zajednice“ koji su te noći lepili plakate, svratili su na pivo. Pošto nije bilo praznih stolova, zamolili su da sednu na trenutak s nama. Dozvolili smo im i dok smo razgovarali, nije im smetao moj ekavski. Na odlasku su se srdačno zahvalili i ponudili nam piće, ali sam ja pristojno odbio: - Popićemo posle drugog kruga, kad definitivno pobedite!

To ih je oraspoložilo, otišli su zadovoljni.  A mene je još jednom prošla jeza. Sa njihovih kič-plakata svetlela je sijalica koja znakom HDZ razgoni mrak iz Hrvatske. Meni se činilo da ga ona zapravo proizvodi, kao nekakva mala crna rupa istorije. Pardon, povijesti i njenih „bespuća zbiljnosti“, kako je napisao Njofra.

U vozu Split – Beograd bio sam u kupeu opet s nekim HDZ-ovcem, koji je u jednom trenutku zatražio od mene „NIN“, koji sam upravo odložio. Zamolio sam za njegov „Glasnik HDZ-a“ i uživao u „Hrvatskom riečniku“. Bože, kakvih je gluposti tamo bilo! Televizija je bila dalekovidnica, film – slikopis i slično. Hrvati su učili svoj novi jezik, po „korienskom pravopisu“. Nisam ništa komentarisao, ali sam se najednom setio prethodnog leta, 1989. godine. Tada sam u crkvi Sv. Antuna iznad pulske Arene, kupio „Glas koncila“ i čitao ga takođe u vozu. Intervju s Franjom Tuđmanom i njegova tvrdnja da u Jasenovcu nije stradalo više od 40 hiljada ljudi i to uglavnom Hrvata antifašista, uverilo me da je reč o veoma opasnom čoveku. Ludaku koji svojom poremećenošću indukuje narod, poput Hitlera.

Definitivno sam odlučio da više ne dolazim u Dalmaciju, dok su ludaci na vlasti. Nisam uviđao da su i srpski socijalisti lažni. Zato sam odlučio da to leto provedem kod kuće, a u poslednji čas odlučio da ipak odem u Italiju. Mare je letovala sa sestrom, a te jeseni bila kod mene u Nišu. Uprkos svemu, bila je hrabrija i čak odlučila da živi sa mnom u Srbiji. Ali, Jugoslavija je nastavila da proizvodi više istorije nego što njeni stanovnici mogu da svare.

Kod kuće sam s roditeljima odgledao „Pesmu Evrovizije“ iz Zagreba i navijao za Tajči. Zauzela je sedmo mesto, a pobedio je Toto Kutunjo, s aktuelnom pesmom o Ujedinjenoj Evropi. Ironično, jer mi se živeli u državi koja je pucala po šavovima.

Pobeda HDZ u drugom krugu, na naš Đurđevdan, donela im je sa 42% glasova čak 205 zastupnika u Saboru, od ukupno 351. Takav izborni sistem napravili su hrvatski komunisti, tobože da bi lakše pobedili. Nacional-socijalizam stigao je do nas u različitim varijantama. I sve su smrdele do neba. Da ne preterujem, potvrdila je fudbalska utakmica nedelju dana kasnije, na Maksimiru: Dinamo – Crvena zvezda. Zbog sukoba navijača, meč nije ni odigran, povređeno je više policajaca nego gledalaca, a u borbi za Neovisnu Hrvatsku „proslavio“ se mladac Zvonimir Boban, koji je u skoku šutnuo policajca. Ispostavilo se da je jadnik bio Musliman, tako da je Bobanova solidarnost s „Bed Blu Bojsima“ protiv „Delija“ zapravo bila farsa. Ali, i u vodvilju koji nam je ostavila u nasledstvo Titova rođena sestra, koja se predstavljala kao Josip Broz, takođe se gine. Bilo u borbi, bilo denunciranjem uvežbanim 1936.– 1937. u moskovskom Hotelu „Luks“. Pola veka kasnije, tu „luks“ sijalicu imao je Titov general Franjo Tuđman u rukama, da elektrošokovima uvede Hrvatsku u ludilo. 

Tog maja, dva dana posle neodigrane tekme na Maksimiru, Borisav Jović izabran je za predsednika Predsedništva SFRJ. To je bilo nešto kao stečajni upravnik, mada je finale pripalo Stjepanu Mesiću. A planeta je napredovala, pa je Svetska zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa spiska mentalnih bolesti. Ove naše nisu bile evidentirane, pa su se nastavljale. U Sarajevu je osnovana Stranka demokratske akcije, a u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je upadom „pravovernih“ prekinuta predstava „Sveti Sava“.

Monika Seleš, još uvek s jugoslovenskim pasošem, osvojila je početkom juna u Parizu „Rolan Garos“ pobedivši Štefi Graf, što je bila prva „Gren Slem“ titula naše „Male Mo“. Ali krajem meseca, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u fudbalu, Jugoslavija je izgubila od Argentine na penale rezultatom 2:3. Neki veruju da bi SFRJ opstala, da smo tada pobedili. Pošto nismo, Šešelj se odvojio od Srpskog pokreta obnove i osnovao Srpski četnički pokret.

A ja sam odlučio da se malo odmorim od postdiplomskih studija na psihologiji i da odem na more u Italiju. Za to mi je bilo dovoljno pet stotina maraka, koje sam zaradio radeći honorarno kao novinar u „Grafitu“  i urednik u „Naučnom podmlatku“ – stručnom časopisu Univerziteta u Nišu. Uprkos svemu što sada deluje jasno kao dan, potajno sam verovao u srećan izlaz iz krize. Ipak, bilo je prekasno, hepiend je ustupio mesto hendikepu, a republički predsednici bacili su „poslednju ruku pred fajront“.

* Sa dozvolom glavnog urednika Dejana N. Kostića tekst prenosimo iz magazina “Pressing” broj 63