Poslednja stanica Covid-19

Kad su me posle dugog ubeđivanja jednostavno strpali u sanitet i natukli mi masku sa kiseonikom na lice, bio sam poprilično grogi. Pokušavao sam da se setim da li sam boksovao sa Lenoksom Luisom ili sam se sudario s brzim vozom na liniji Prag - Berlin? Ako se pod uticajem kiseonika dodatano koncentrišem, možda se prisetim koječega, još nekog od mojih života? Ili da se jednostavno, kao nespretni šaljivdžija, prepustim raznim zastrašujućim činjenicama tzv. nove realnosti? Sa visokim stepenom verovatnoće bi se na primer moglo tvrditi da deca lekara uglavnom postaju lekari (večiti zarobljenici dihotomije spasilac - nemoćnik), deca direktora postaju ministri, poslanici ili slične mutne mustre, deca muzičara muzičari, dirli-dirli, a deca političara drmatori ili neke druge propalice...

Mada je strela moje plahovite sumnje bila usmerena ka deci preduzimača, izvođača i podizvođača koja su kompenzujući duševne bolove i komplekse očeva postajali inženjeri, obično građevinski ili arhitekte. Od kojih onda neki umisle da su, sačuvaj bože, Glavni inspektor Albert Šper kome je sve bilo dozvoljeno, pa se onda nestvarno izobliče i krenu da čereče trgove i kasape drveće po varošima. Organizovano i sistematski, kao da se tog drveća boje, jer ih asocira na šumu... A od šuma ih hvata jeza, pa i njih masakriraju. Pa onda kojekude, noću, kao da eliminišu političke protivnike, uklanjaju spomenike onima kojima su te šume nekad bile utočište... Da bi se kompletirao zaborav. Ljudi valjda dolaze na kraju, kad se završe stadioni, ne baš kao berlinski Zeppelinfeld koji je primao 340.000 ljudi, već znatno manji, ali sasvim prilježni, multifunkcionalni prostori projektovani za prijem od 60-80.000 gledalaca i sportista ili pak neprilagođenih i sumnjivih lica, zavisi... od nepredvidivih tokova istorije. Sa navijačkim rekvizitima - bakljama, raketama, pištoljima i satarama, ili malim zavežljajima i „deset godina bez prava na prepisku“, odlučivalo se „tamo gde treba“.

Strah i oholost, kao posledica moralnog ludila i smežurane, pale mase. Psihopatsko-sociopatski božuri koji niču po ustanovama za preradu sećanja. Iz bolesničkog akvarijuma stvari se vide na jedinstven i celovit način. Bože, šta li se dogodilo s ravnotežom, kako su tasovi krenuli gore-dole? Kako je došlo do toga da se osetim krivudavim smutljivcem, ošamućenom lutalicom, da postanem kasni lopov, potonji ubica u pokušaju? Na covid – psihijatriji ( odeljenje psihijatrije ubačeno u sistem lečenja obolelih od korona virusa), gde smo spakovani sa nedovoljnom dozom lekova i izvesnom notom prezira, moglo se tako malo, ponestajalo je razloga i smisla. Sistematično i postupno, kao da se radi o ultrainteligentnom entitetu koji nas je u potpunosti preuzeo, bivali smo sve slabiji, sagorevajući, kiseonik je polagano čilio iz nas... nedonoščadi nove stvarnosti. Donirani kreveti nisu bili loši, ličili su na detalje bolničkih soba iz nekog boljeg sveta. Samo što su bili goli, nisu imali jastuke, čaršafe i pokrivače, to su mi doneli od kuće. Onda su u krevet do moga doveli jednog dežmekastog, raščupanog čilca koji je zamućenim pogledom zijao oko sebe. Po krevetu su mu prostrli navlaku za ćebe, i on je odmah zaskočio taj krevet, skoro iz zatrke. Posle nekoliko minuta je izgledalo kao da spava, mada je sve vreme odskakao od kreveta, kotrljajući se kao bukov trupac, delovalo je kao da se rve sa nemanima. Pa je naprečac đipio iz kreveta počevši da traži telefon, mrmljajući nerazumljivo. Telefon starinski, mali, „motorola“ na preklop je našao, ali punjač nije. Napustio je sobu otišavši u potragu za punjačem.

Dijagonalno, s moje desne strane je bio smešten oniži brkica koji je sam sebi merio temperaturu na svakih pola sata. Delovao je pomalo zblanuto, stavljajući toplomer pod mišku kao da se od nečega oprašta... Oklembešenih brkova, građevinski limar po zanimanju. Toplomer je bio elektronski i pištao je na kraju merenja. Samo što taj pisak limar nije čuo, jer je bio nagluv. Onda me je zamolio da osluškujemo zajedno, što smo i činili, s tim što sam samo ja podizao prst govoreći, vadi! I on je vadio taj elektronski toplomer, nekad se smejući, a nekad vrteći glavom. Trebalo je da bude o(t)pušten, ali se stanje pogoršalo zbog neke saturacije, reči nepoznate, a preteće, pa su mu vratili braunile i nastavili da ga ubadaju Fraxiparinom po stomaku. Na poslednjem merenju jedne noći, toplomer je pokazao 35 C. Tačno u ponoć, ispod levog pazuha, ubrzo je zapištao. Limar je unezvereno zakolutao očima, pa smo toplomer morali da prebacimo pod desni pazuh, gde se opet ukazalo onih 35 C. Uozbiljio sam se i rekao: „’aj’ da se za svaki slučaj pozdravimo, izgleda da počinješ da se hladiš... A do svitanja je daleko... Daleko je sunce, druže Brko...“ Pogledao me je sivkastomutnim očima - taj stari rojalista - i rekao:“ Dobro, dobro, samo zezaj, ha, ha, ti lakrdijašu, stići će i tebe docta ignorantia , to tvoje učeno neznanje!“ „Doviđenja druže, doviđenja“ uzvratio sam mu.

Posle bučnog meškoljenja kojim je dokazivao da je još živ, zaspao je na leđima hrčući, uz povremene zastoje i zastrašujuće krkljanje. Takav neodrživ status je bio proizvod nepoštovanja uputstva lekara koji su nas savetovali da spavamo isključivo postrance, na bokovima, nipošto na leđima. Zbog neke vode koja se nakupi, pa se zadržava u plućima, uz opasnosti klacifikacije. „Nisam ja pokvareni bojler da se u meni taloži kamenac“, frknuo je limar i ne mareći za uputstva, prelazio u drugu dimenziju. Izabrao sam najmanju mandarinu i pogodivši ga u čelo izazvao kratak spoj u sistemu, tako da je hrkanje privremeno prestalo. Lice u skafanderu je proturilo ruku kroz poluotvorena vrata i ugasilo svetiljku, pustivši u sobu gustu polutamu koja je delovala kao razblaženi nervni otrov sarin poznat i kao G-otrov ili trilon... Što je bila šifra sasvim dovoljna za spavače moga tipa. Iz noći u noć, iz dana u dan, krevet me je sve više uvlačio u svoju sintetičku nutrinu, uz nesnosnu vrelinu, rastačući me kao humanizovani mikrotalasni kazan. U krevetu sam najčešće bio sklupčan, hranu sam smatrao suvišnom, a telefonske razgovore nepotrebnim.

“Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće; ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i odmazda sudbini”, napisao je Jovan Dučić. U trenucima lakog ushita rastvarao sam se kao zvezdani prah koji onda odsutno prelazi u tamnu materiju, s tragovima glasa kao sa trake pokvarenog magnetofona... Sa koga jedino pucnji nisu brisani. Dani su dahtali potuljeno, sve kraćim, isprekidanim dahom. Podlaktice su mi bile bordoplave, jer su mi kažu teško pronalazili vene. Kroz prozor se videlo besmisleno, crno granje i delići neba iza ćebaste pokrivke razastrte nad užičkom dolinom. Iz mog kreveta se video i hodnik po kome je gore-dole promicao čovek u jarkonarandžastoj pidžami. Ličio je na robijaša iz neke američke ’apsane koji je ostao bez cigareta, pa je šetnjom po hodniku ublažavao nervozu. No OK, bio je to dobroćudni momak iz Prijepolja, visoki, koščati dinarac, koji je odavao utisak lica kome se uvek negde žuri, ali je iz njemu nepoznatih razloga prečesto zaustavljan u pokretu. Svaki čas je preko telefona nekom objašnjavao da će ga koliko sutra pustiti, važno je da je zbrinuo majku, staricu od 75 leta.

Lečenje je bilo uspešno, dobro je sve prebrodila, ali je sada bila sama kod kuće. Eto, mislim da nisam bio neki rđav tip, načelno sam bio empatičan, čak altruista u pokušaju, ali sam na slučaju jednog drugog lika nešto malo pao, odnosno, mogao sam da ga zadavim na licu mesta. Malo-malo, pa se kao šampion sveta u Formuli 1 (F1) šepurio hodnikom sa koturom toalet papira pod miškom. Bio je kao fabrikant papira, stalno se kretao ka toaletu sa tim kvalitetnim rolnama, kroz čije listove ne propadaju prsti... Sveže izbrijan, obraza uglačanih NIVEA balzamom posle brijanja. Kosa brižno zalizana, držanje glave koje krasi bronzane biste bivših zvaničnika... Tamo -’vamo, tamo -’vamo... U satenskoj pidžami skoro pa ispeglanoj na „crtu“, kao da se sprema za prijem u ambasadi brunejskog sultanata, a ne za WC na spratu covid-psihijatrije. Samo je tako špartao hodnikom, dok su se u meni rojile crne mušice usredsređenja i neke suženosti, kao u rogu u kome, u onoj tački na dnu, obitavaju jad i čemer.

Od čičice koji je nepokriven ležao u štofanom odelu, kao da je prilegao na klupu stanične čekaonice, a ne u bolnički krevet do prozora, sa kačketom od istog štofa kao i odelo, maznuo sam nenačet kolut toalet papira. Bio je najćutljiviji čovek na svetu i nije se bunio što mu kese sa infuzijama, umasto na metalne nosače od rostfraja, vešaju na kuke starinskih prozora... Jer je tako bilo nekad, kad se dovijalo i junački trpelo. Nije išao u klonju, pratio sam to, uopšte ga ništa nije teralo, samo je ležao zatvorenih očiju, kačketa spuštenog do nosa, osluškujući. Gotovo da nije ni jeo, pa su stvari izgledale sasvim logično, samo je nešto čekao. Mišljah da je to u uredu, jer ako ne jedeš, onda ne ideš ni u WC, meškoljiš se ili se samo izvališ i nešto čekaš. Mada je, sve u svemu, odlazak u spratni toalet bio vrlo rizična stvar. Pločice na podu su trljale neke žene u pocepanim zaštitnim odelima i stalno nekog psovale. Podovi su postajali sve klizaviji, jer je tih žena na svakih nekoliko dana bilo sve manje, pa sam tako jednu noć tresnuo dole, jednostavno mi se tlo izmaklo pod nogama. Setio sam se zida, koji mi je delovao kao strana na koju mogu da se oslonim. No to je bilo moguće dok si gore i držiš se na nogama. Kad padaneš, penjanje uz zid premazan tzv. masnom farbom teže je od penjanja po Karakorumu. Dah te napušta, a noć nadire sa svojim avetima. Uzaludno se pentraš uz taj zid, kao onaj trik kad se kao bajagi penješ uz strminu, a ono ustvari puziš po ravnoj, kamenitoj podlozi.

E tako sam se ja pola sata pentrao putem popločanim velikom nuždom i kratkim, dubinskim bleskovima u glavi, sve do moga Hindukuša... Na to me je podsećao visoki, nedostižni krevet, za koga su mi posteljinu depremili od kuće. Preko vrhova Kadinjače, gde je jednom „izginuo bataljon ceo.“ Bio sam zadovoljan, zato što je dobro imati kuću. Mada sam bio siguran da bataljon nije izginuo da bi nam u bolnice donosili ćebad i lekove od kuće. Higijeničarki, spremačica i medicinskih sestara je dakle bilo sve manje, mada ih ni pre toga, ruku na srce, nije bilo dovoljno. Po dolasku smo pokušavali da zamišljamo kako izgledaju bez tih šuškavih skafandera, ali nam je to teško polazilo za rukom. A onda su počele da nestaju. Tek ih samo nije bilo kao da krajem hara serijski ubica! Što je na neki način i bilo tačno. Šaptalo se da su ih sve, i higijeničarke i poslužiteljke, medicinske sestre i doktore u različitim stanjima rizika pakovali kojekude, jer niko nije bio izuzet, i nije bilo protekcije. Sem za nosioce tajnih žigova hromozoma i kvalitetnih šuškavih odela u kojima su se vrteli i lebdeli i zanosili ... Kao zvona sudbine. Ili kao Dastin Hofman sa ekipom, u jednom filmu u kome su se nadljudskim naporima borili protiv nekog pomora.

Dakle, kako malopre rekoh, sve više me je živciralo prisustvo zalizanog, mada nekako lažnog čoveka, koji mi je postajao sve sumnjiviji. Samo je defilovao tim prokletim hodnikom kao po crvenom tepihu, sa koturom pod levom miškom, pa sam počeo razmišljati da ga jednostavno ubijem. Jedne noći, teturavo, skinuvši masku s kiseonikom s lica, otišao sam do WC-a, sakrio se u kabinu i počeo da razmotavam ukradeni toalet papir. Papir sam provlačio kroz stisnutu šaku tanjeći ga u vidu uske trake. Potrošio sam tako ceo kotur, praveći trake koje sam onda isprepletao s učkurom iz trenerke, radi čvrstine. U vidu konopca, samo čudnog, jer je presovanog papira bilo mnogo više nego pamučnog kanapa. Omotao sam tu neobičnu „štrangu“ oko pasa i vratio se u sobu. Pored kreveta sam zatekao medicinsku sestru neskriveno lepih očiju i ogromnog medicinskog tehničara koji me je ukorio što nisam ugasio bocu s kiseonikom. A onda su nastavili s pokušajima uspostavljanja kontakta sa dežmekastim čilcem koji se odnekud bio vratio. Odnosno vratili su ga oni, samo bez punjača.

Ćudljivi čovek u vidu zaobljenog bukovog trupca je unezvereno treptao, trpeći unakrsna ispitivanja medicinske sestre i tehničara. Bili su ga zatekli kako go golcijat tumara po prizemlju ulazeći povremeno u žensku sobu. Nije znao da odgovori u kojoj je ustanovi... Koji je mesec, razlozi boravka, ponašanje, prethodne bolesti. „Pa dobro, znaš li bar gde se nalaziš“, podviknuo je medicinski tehničar! „U sobi, nalazim se u sobi“, tiho je odgovorio čovek koji je tražeći punjač završio u prizemlju i potpuno go ušao u žensku sobu šetajući između ležajeva sa srednje teškim slučajevima. U prvoj sobi s desna, u kojoj su se prvih dana uglavnom derali kao da su gluvi, prednjačio je jedan teški bariton. Bariton je pripadao požeškom taksisti, očigledno najboljem poznavaocu domaće i međunarodne politike, antropologije, istorije, sporta, medicine... Galama je povremeno postajala nesnosna, taksista je skoro sve nadvisivao moćnim glasom: „Da je samo duže poživeo, car Dušan bi nadišao Alaksandra Makedonskog, i ko zna gde bi mi sad bili?!“

Članovi debatnog kluba su se malo stišali, razglabajući o hudoj sudbini roda. „Ala ovaj sere“, bilo je jedino što je procedio zaobljeni, raščupani čovek kome su navukli dva različita dela pidžame, naredili mu da legne i levu ruku mu vezali kožnim kaišom za krevet. Kad su bolničari otišli čiča je opet počeo da se koprca. „ Neću da iskopnim k’o žalosni Trivun Spasojev “, reče, misleći na čoveka u sobi na kraju hodnika, koju su šeretski ignoranti prozvali „deportna soba“. ( Čovek se inače nije prezivao Spasojev, Spasoje mu se zvao pokojni otac). Trivun, taj živi proštac, bio je pokriven čaršafom do guše, ošišan do glave i neuhranjen. Sestre su povremeno pokušavale da ga hrane zahvatajući kašičicom iz tanjira, dok su mu zastrašujuća stopala virila ispod pokrivača, a hrana se cedila niz bradu slivajući se na čaršaf. Podsećao je na logoraše iz Treblinke, koji su čekali red za premeštaj, strpljivo ležeći na krevetu najtiše sobe na celoj covid – psihijatriji... Sve dok ga jednog jutra, dotučenog, prekrivene glave i golih, čvornovatih stopala, na bolničkim kolicima nisu otpremili niz hodnik. Jedan brico iz Čajetine je zapevao „ Ovim šorom više proći nećeš...“ što je bilo propraćeno smehom prisutnih u najbučnijoj bolničkoj sobi.

Jedino je koščati mladić u narandžastoj pidžami, Esko, čini mi se da sam čuo kako ga zovu Esko, jedino je on rekao: „ Nemojte tako ljudi, ’ajmo malo poštovanja, i on je bio nečiji otac i muž, pokoj mu duši.“ Govorio je prodornim glasom šumskog radnika što je između ostalog i bio. Sa ocem Radosavom, majkom Havom i dvojicom braće je obrađivao poljoprivredno imanje od koga se porodica izdržavala. Šumske radove su počeli sa parom volova koje su posle prodali i kupili traktor marke John Deere. „Što baš Džon Dir, a ne Belarus“, pakosno je komentarisao požeški taksista? „Zato što je to najbolji traktor na svetu“, odgovorio je mladić u narandžastoj pidžami. Kad mu je otac umro od tuge za najstarijim sinom koji je poginuo u ratu u kome nije učestvovao, ali za koji je bio mobilisan, drugi se brat pokupio, otišao u Holandiju i više se nikad nije vratio. On je ostao sa majkom i Džon Dirom kojim je obrađivao imanje kao da su svi na okupu...“Sam sebi sam se na to zavetovao“, čuo sam kako je rekao jednoj mladoj ženi sa kojom bi povremeno sedeo na klupama u hodniku i razgovarao. Po naglasku mi se činilo da su zemljaci.

(Nastaviće se)