Poslednja šuma sveta, iza koje više nema ničega

U časovima kad se jedna stvar objavljuje u punoj svojoj stvarnosti, ja nestajem. Moć jedne stvari je nemoć mene. Uvek kad sam poništen, u stanju nesreće, ja vidim stvari, otkrivam ih sa iznenađenjem, kao da ih pre toga nikad nisam video. Nesreća, moje poništavanje (ili želja da se poništim i, tako, poništim i nesreću) otvara oči za stvari. Nesreća je na strani stvari, ona je put prema stvarima.

Ona je uvod u njihove orgije, u njihovu raskalašnost. Ništa ne može da bude tako uvredljivo bestidno, ponižavajuće besramno kao stvari koje se objavljuju u svojoj apsolutnoj formi. Ima jedna perverzija u tome „otkrivanju“, u tom razgolićavanju stvari, koje, pokazujući nam se u svojoj svedenosti, u tuposti svoga bića, svoje smrti, kao da hoće da nam se narugaju, ruganjem da nas kazne za ono vreme kad smo ih previđali, kad smo ih (makar i nesvesni toga) poništavali. Ponekad, tako, i pre časova ovog besramnog orgijanja stvari oko mene, dok još „imam“ sebe dovoljnog da stvari ne bi poludele, stupile u ovu igru koja me baca na najniže dno bića, ja naslutim te njihove buduće orgije, tu njihovu spremnost da budu apsolutne i da me zbrišu. Uvek je to strah od iste pobune stvari, istog trijumfa apsolutne forme kao trijumfa ništavila, tog prostora u kome sam zbrisan, tog vremena u kome ne postojim.

Ništavilo kao ne-ja pripada stvarima. Ono pripada svetu konačnosti i, ma koliko naša uobrazilja vidi njega kao nešto beskonačno, ono se izražava upravo konačnošću. Treba izazvati konačnost u svetu forme oko nas da bi se izazvalo ništavilo; treba kao u nekakvoj paradoksalnoj igri, težiti maksimalnom obliku da bi se doseglo ništavilo. Ima li časova kada je to stvar naše volje? Dešava li se da mi to zaista hoćemo? Sezan, na primer, u prirodi oko Eksa? Ovo me je zaokupljalo, taj problem voljnog, željenog ništavila, pred nekim slikama Sezanovim naslikanim u poljima šumama oko Eks-an-Provansa. Zaista, šta je ovaj čovek tu tražio? Kuda se to upućivao u fijakeru? Čujem, i sad, kopita onog vampirskog konja u kasu koji je vukao Sezanov fijaker u pravcu ništavila; vidim, čini mi se, tog čudnog tajanstvenog putnika čije srce čuva jednu veliku tajnu.

Da li je išao na sastanak sa sobom, osporenim i osporavanim u gradu, kod kuće, ili je tražio ono što će da ospori taj grad, što će da mu pokaže da grad ne važi svuda, da ima svoje granice, opkoljen svime onim što ga poriče kao što more poriče usamljeno ostrvo? Ovo će da ostane Sezanova tajna, misterija rađanja kubizma. Ali dah ništavila je tu, on se oseća. Ne mogu da se nađem u nekom od ovih trenutaka Sezanovog susreta sa prirodom oko Eksa a da ne naslutim dimenziju smrti. Ne verujem u Sezanovu čistu ljubav za pejzaž. U nekim njegovim pejzažima Eksa slutio sam i jednu drugu volju, jednog drugog Sezana, koji u pejzažu kao da je upravo bio ugrožen, opkoljen njime kao nečim što postoji bez njega, što ga ne sadržava i tako ga poriče, što je moralo da mu se javlja, pre svega, kao forma tog „bez njega“, tog odsustva koje ima svoju „formu“, upravo tu formu bujnog rastinja, jedne flore koja nas ne pamti, koja je ravnodušna prema nama, koja je nešto drugo, ono „drugo“ koje nas okružuje kao noć, kao okean u kome smo izgubljeni u očekivanju da budemo potopljeni.

Ova flora raste na Sezanov račun: svako drvo, svaka biljka tu je jedno poricanje Sezana. Između mene i jednog drveta nema sporazuma o istovremenom važenju. Srećni ljubavnici jednog Fragonara nisu videli šumu oko sebe. Šuma mi se otkriva tek kroz moje nestajanje. Treba, ako sam Fragonarov junak na razigranoj ljuljašci života, opijenosti sobom, da smirim tu ljuljašku, da smirim svaki let sebe, zaista da se zaustavim, da se ukočim, sav u sebe da potonem, skoro da se svedem na ništa, na nulu, da bi jedno drvo moglo da „postane“. Ako je tu drvo, nisam ja. Ako sam tu ja, nije drvo.

Ljubav za prirodno u nekim Sezanovim trenucima, jeste mračna ljubav; to je ljubav za ono što me ne sadrži, što me poništava, zajedno sa jednim drugim svetom kome sam pripadao, iz koga sam došao; to je ljubav kao mržnja na jedan svet koji odbijam, pre svega odbijajući jednoga sebe u tom svetu, ona je u funkciji te mržnje. Svest ne može da poriče jedan svet a da se ne okrene i protiv sebe kao uslova da taj svet i dalje postoji. Sezanovom prihvatanju prirode prethodi Eks, nesporazumi kojima je bio izdašno obdaren, njegova lična nesreća, možda i jedna izuzetno slaba volja koja je strašni dokaz svoje slabosti uvek nalazila u nemoći da promeni poredak kome pripada. Odlazak u prirodu, obraćanje njoj, moglo je da bude izazivanje smrti čitavog ovog sveta, ali i svoje sopstvene smrti. Uteha koju je Sezanu pružala vegetacija (što buja na svega nekoliko koraka od njegove kuće) jeste uteha smrti, uteha ništavila, možda izvesna bitno infantilna uteha tim podržavanjem egzistencije jednoga sveta superiornog prema meni ali ne manje i prema svemu onome što mi se činilo, dok sam bio izvan ovog dejstva ništavila (tog sveta „bez mene“), kao neuništivo, jedino moguće.

Videti drvo, izazvati u sebi moćnu senzaciju nekog drveta usred šume, to je ne videti jednu kuću; to je ne videti svoju palanku, svoju jadnu istoriju. To znači, ovim pogledom koji uskrsava drvo iz zaborava, uništiti čitav jedan dramatični svet patnje koji mu prethodi, to znači narugati se tom svetu, prisustvovati njegovom razvlašćivanju, njegovom propadanju. Forma jednog drveta, sa krošnjom koja se nadnosi nad neki potok, u časovima svog ostvarivanja u mojoj, u Sezanovoj svesti, uvek je forma umiranja jednog drugog sveta kao druge forme. Ova forma je, u svom rođenju, umiranje te druge forme i svega što ona znači. Energija njenog rađanja nalazi se u agoniji te druge forme. Kad je Sezan odlazio u šumu, on nije odlazio da vidi samo tu šumu, već da ne vidi jedan svet koji ga je poricao. On je odlazio da vidi agoniju tog sveta.

U izvesnom smislu, to je saučesništvo u stvaranju ništavila kao jednog antisveta. To je mračna radost: saznanje da je uz mene ništavilo, da ne mogu biti do kraja poreknut u svom gradu, da pripadam jednom svetu širem od tog grada, jednoj istoriji u kojoj je moja gradska istorija tek samo jedan njen deo: svakog trenutka mogu da izađem iz grada, mogu da postanem Sezan. U časovima kad grad hoće da me porekne, ja nisam samo ja već sam i ta šuma, zemlja, prvi kamen na putu. Ako sam pre agresije bio izvan sveta, jedno usamljeno Ja, u trenutku najave agresije „proizvodim“ se u svet, vraćam se čitavom mrtvom i živom čovečanstvu, sposoban za ovaj povratak zahvaljujući pritisku nesreće. Vrata sveta, dotle zatvorena, otvaraju se preda mnom: svet me poništava, ali poništavanjem, koje u jednom magnovenom trenutku, ima u sebi nečeg od spasenja, nečeg od ove, sezanovske osvete.

Sezan hoće apsolutno drvo, apsolutni kamen. Zbog toga on hoće „čistu“ formu. On svodi oblike, utvrđuje im granice da bi mu se oni javili kao neuništivi. On traži postojanost tog sveta kao jednog prevashodnog ne-sveta kome se obraća za podršku, u kome vidi bolnu budućnost obračuna. Da bi ga podržao, on hoće da ga učini što prostijim. Zahtev za simplifikacijom uvek je ustanak protiv patnje kao kolebanja, tog kolebanja kroz koje se patnja produžava. Sezanov Eks ovde umire u nepokolebljivosti kamena, u upornosti s kojom šuma ostaje šuma. On gori vatrom čiji plamenovi imaju oblik šume, drveća. Sezan kao da nije slikao jedan pejzaž nego Eks u požaru. Ova priroda je požar koji uništava jedan svet; jedna strašna, šekspirovska šuma koja je, u pretećem poretku, u nerazdvojivoj svojoj koheziji krenula na Eks, sa mračnom namerom da ga uništi; ta šuma je sve što će da ostane, sve što je još ostalo, poslednja šuma sveta, iza koje više nema ničega. Sve je ovde na granici sveta. Potrebno je da učinimo samo još jedan korak pa da, prolazeći kroz šumu, uđemo u samo ništavilo koje nas čeka.

Danas, 2. januar 1963. godine