Poslednje putovanje u Jerusalim

„Osana sinu Davidovom!“ Taj je krik odjekivao za Isusom kada je ulazio kroz istočnu kapiju Jerusalima, dok su pred njegove noge padale grančice palmi. Oni koji su ga dočekivali s tolikim oduševljenjem, hrleći iz grada i okolnih mesta da ga pozdrave, bili su sledbenici proroka galilejskog. Pozdravljali su oslobodioca Izraela koji će uskoro biti krunisan za kralja. Dvanaestorica apostola koji su ga pratili još uvek su delili tu zabludu, uprkos izričitom proročanstvu Isusovom. Samo je On, pozdravljani Mesija, znao da ide da postrada i da će njegovi učenici prodreti u svetilište njegove misli tek nakon smrti njegove. Nudio se smelo, pri punoj svesti i svom voljom. Odatle i ona rezigniranost, onaj blagi spokoj. Dok je prolazio ispod svoda goleme kapije uklesane u mračnoj jerusalimskoj tvrđavi, povici su bivali sve jači i pratili su ga kao glas Sudbine koja se domogla svoga plena: „Osana sinu Davidovom!“

Tim svečanim ulaskom Isus je javno stavio do znanja verskim vlastima Jerusalima da prihvata ulogu Mesije sa svim posledicama koje iz toga proističu. Sutradan se pojavio u hramu, u velikom Dvorištu mnogobožaca, i uputio se prema trgovcima stokom i menjačima novca, čija su zelenaška lica i zveket novca skrnavili izgled svetog mesta, da im kaže ove Isaijine reči: „Pisano je neka moj dom bude dom molitve, a vi od njega pravite pećinu razbojničku.“ Trgovci su se razbežali odnoseći sa sobom svoje tezge i torbe s novcem, uplašeni prorokovim sledbenicima koji su Isusa bili okružili kao čvrst zid, ali još i više njegovim vatrenim pogledom i zapovednim gestom. Sveštenici su bili zaprepašćeni tom srčanošću i zastrašeni tolikom moći.

Tada je došla jedna delegacija sinedriona da od njega zatraži obrazloženje tih reči: „Kojom vlašću ti sve to činiš?“ Na ovo lukavo pitanje Isus je, po svom običaju, odgovorio jednim ništa manje neugodnim pitanjem za njegove protivnike: „Odakle dolazi Jovanovo krštenje, da li s neba ili od ljudi?“ Da su fariseji odgovorili da dolazi s neba, Isus bi im mogao reći: Zašto onda niste poverovali? Da su pak odgovorili da dolazi od ljudi, izazvali bi bes okupljenog naroda koji je Jovana Krstitelja smatrao prorokom. Zato su odgovorili: „Mi o tome ništa ne znamo.“ „Onda vam ni ja“, kaza im Isus, „neću kazati kojom vlašću sve ovo činim.“ Ali kad je izbegao udarac, prešao je u napad i dodao: „Zaista vam kažem da će ovi menjači i ove lake žene pre vas ući u carstvo božje.“ Zatim ih je, u paraboli, uporedio sa zlim vinogradarom koji ubija gospodarevog sina kako bi nasledio vinograd, a za sebe je kazao da je „kamen ugaoni koji će ih smrviti“. Mi vidimo da je tim rečima i takvim postupcima Isus sebi, na svom poslednjem putovanju u jevrejsku prestonicu, presekao svaku odstupnicu. Već odavno se iz njegovih usta čula potvrda dve velike tačke optužnice zbog kojih će i postradati: pretio je hramu i tvrdio da je Mesija. Njegovi poslednji napadi su razjarili njegove protivnike. Od tada je njegova smrt, o kojoj su vlasti već donele odluku, bila samo pitanje vremena. Čim je stigao, najuticajniji članovi sinedriona, fariseji i sadukeji, ujedinjeni zajedničkom mržnjom, složili su se da treba pogubiti „onog koji zavodi narod“. Jedino su oklevali da ga uhapse na javnom mestu jer su se pribojavali narodnog otpora. Već su se u više navrata vraćali vojnici koje su slali do njega, osvojeni njegovim rečima ili zaplašeni gomilom koja se oko njega tiskala. Mnogo puta su zapovednici vojne straže kod hrama videli kako on nestaje na neshvatljiv način. Tako je i car Domicijan opčinjeno stajao, kao da ga je mag koga je hteo da pogubi hipnotisao i zaslepio, i gledao kako Apolonije Tijanski nestaje usred suda, okružen gomilom čuvara! Borba između Isusa i sveštenika se nastavljala iz dana u dan, oni su bili ispunjeni sve većom mržnjom, a on sve većom srčanošću, upornošću, izuzetnim zanosom i sigurnošću u pogledu konačnog ishoda, kobnog raspleta. To je bio Isusov poslednji napad protiv sila ovoga sveta. On je tu pokazao izuzetnu energiju, svu mušku snagu nalik oklopu koji je pokrivao njegovu uzvišenu nežnost, koja bi se mogla nazvati Večno Žensko njegove duše. Ta velika borba je okončana strašnim kletvama protiv krivotvoritelja vere: „Nerazumni i slepi, vi plaćate dažbine a zaboravljate pravdu, milost i vernost! Vi podsećate na okrečene grobove koji spolja izgledaju lepo, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i smrada svakojakoga!“

Pošto je tako za sve vekove žigosao versko licemerje i laž vlasti svešteničke, Isus je smatrao da je njegova borba okončana. Praćen učenicima, izašao je iz Jerusalima i zaputio se na Maslinovu goru. S vrha gore video se Irodov hram u svem sjaju njegovom, s njegovim terasama, prostranim tremovima, belim mermernim pločama opervaženim jaspisom i porfirom, svetlucanje njegovog krova, prekrivenog zlatnim i srebrnim pločama. Predosećajući veliku katastrofu, obeshrabreni učenici su pokazivali učitelju sjaj zdanja koje je učitelj zauvek napuštao. U njihovom glasu je bilo prizvuka sete i žaljenja, jer sve do poslednjeg momenta nadali su se da će tu stolovati kao sudije Izraela, oko Mesije kao krunisanog kralja prvosveštenika. Tada se Isus okrenuo i odmerivši hram pogledom, reče im: „Ne vidite li sve ovo? Zaista vam kažem: neće ostati ovdje ni kamen na kamenu.“¹ On je merio trajanje Jehovinog hrama moralnom vrednošću onih koji su ga držali. Njemu je bilo jasno da fanatizam, netrpeljivost i mržnja nisu dovoljni kao oružje u borbi s ovnovima i sekirama rimskog cezara. Pogledom posvećenika, koji je postao prodorniji zbog one vidovitosti koju donosi blizina smrti, on je gledao jevrejsku oholost, politiku kraljeva i čitavu jevrejsku istoriju koja fatalno stremi katastrofi. Trijumf nije bio u tome, on je u misli proroka, u onoj univerzalnoj religiji, u hramu nevidljivom, o kojem je on jedini imao predstavu u tom času. Što se tiče pak drevne Sionske kule i hrama od kamena, on je već video kako anđeo razorenja stoji pred njihovim kapijama sa bakljom u ruci.

Isus je znao da se njegov kraj približio, ali nije želeo da ga sinedrion iznenadi, pa se sklonio u Vitaniju. Voleo je Maslinovu goru iznad svega, pa je dolazio tamo svakoga dana da razgovara sa svojim učenicima. A sa te visine pružao se veličanstven pogled na surove gore Judeje i Moava koje se ljubičasto presijavaju, u daljini se video deo Mrtvoga mora kao komad olovnog ogledala iz kojega se dižu sumporna isparenja. U podnožju brda prostirao se Jerusalim sa Sionskom kulom i hramom. Još i danas, kada se spušta sumrak na mračne doline Hinoma i Jozafata, Davidov i Hristov grad, koji čuvaju sinovi Ismailovi, velelepno se diže iz tih surovih dolja. Na njegovim kupolama i minaretima odražava se smiraj sunca i čini se da on čeka anđele pravednike. Tu je Isus poslednji put govorio učenicima o budućnosti religije koju je stvorio, o budućnosti čovečanstva, ostavljajući im u nasleđe svoje zemaljsko i božansko obećanje, najdublje povezano sa njegovim ezoteričkim učenjem.

Sasvim je jasno da su nam pisci sinoptičkih jevanđelja preneli Isusov apokaliptički govor samo u zbrkanom obliku, tako da se on teško može dešifrovati. Njegov smisao postaje jasan tek u Jovanovom jevanđelju. Da je Isus zaista verovao da će se vratiti na oblacima, nekoliko godina nakon svoje smrti, kako to prihvata naturalistička egzegeza, da je mislio da će se kraj sveta i poslednji sud dogoditi na takav način kako to ističe ortodoksna teologija, on bi bio samo prosvetljeni zanesenjak, osrednji vidovnjak, a ne mudrac i uzvišeni posvećenik koji otkriva svaku reč svoga učenja, koji govori o svakom svom životnom koraku. Ovde je više nego drugde očevidno da njegove reči treba razumeti kao alegoriju, prema transcendentnoj simbolici proroka. Jovanovo jevanđelje, koje nam među jevanđeljima najbolje prenosi ezoterički smisao Isusovog učenja, nameće nam takvu interpretaciju koja, uostalom, odgovara Isusovom geniju parabole, kada nam prenosi ove njegove reči: „Imam još mnogo da vam kažem, ali vi to ne možete nositi... Rekao sam vam ono što je slično tome, ali će doći vreme kada ću vam otvoreno govoriti u ime Oca mojega!“

Isusovo svečano obećanje apostolima odnosi se na četiri predmeta, na četiri sfere planetarnog i kosmičkog života: individualni psihički život; nacionalni život Izrailja; evoluciju i cilj ljudskog roda na zemlji; njegovu božansku evoluciju i cilj. Pogledajmo jedan po jedan predmet tih obećanja, te četiri sfere u kojima je blistala misao Hristova pre njegovog mučeničkog kraja, kao sunce na zalasku koje svojom slavom ispunjava svu zemaljsku atmosferu do zenita pre nego što zasja u drugim svetovima.

1. Prvi sud označava sudbinu duše posle smrti. Ona je određena njenom intimnom prirodom i postupcima u životu. Ranije sam izložio to učenje govoreći o susretu između Isusa i Nikodima. Na Maslinovoj gori on je o tome kazao apostolima: „Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da dan onaj ne naiđe na vas iznenada.“² I još: „Zato i vi budite spremni, jer u koji čas ne mislite doći će Sin Čovječji.“³

2. Drugo razorenje hrama i kraj Izrailja: „Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo... Tada će vas predati na muke, i pobiće vas... Zaista vam kažem: Ovaj naraštaj neće proći dok se sve ovo ne zbude.“⁴

3. Zemaljski cilj čovečanstva koji nije smešten u određenu epohu, ali koji mora da bude ostvaren nizom dostignuća koja slede jedno za drugim. Taj cilj je ostvarenje ljudske zajednice u Hristu ili u čoveku božanskom na zemlji; to jest uspostavljanje Istine, Pravde i Ljubavi u ljudskom društvu, iz čega sledi i mir među narodima. Isaija je već bio predvideo to daleko vreme i ponudio veličanstvenu viziju koja započinje ovim rečima: „A ja znam djela njihova i misli njihove i doći će vrijeme, te ću sabrati sve narode i jezike, i doći će i vidjeće slavu moju. I postaviću znak na njih!“⁵ Upotpunjavajući to proročanstvo Isus je svojim učenicima objašnjavao taj znak. To će biti potpuno otkrivanje tajni i dolazak Duha svetoga koga on zove Utešiteljem jer je „Duh Istine koji će vas voditi svim istinama“. „I ja ću umoliti Oca i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha Istine, koga svijet ne može primiti jer ga ne vidi, niti ga poznaje: a vi ga poznajete jer sa vama prebiva, i u vama će biti!“⁶ Apostoli će imati to otkrovenje pre svih, a ljudski rod kasnije, kada se u svemu ispune vremena i vekovi. Ali kad god se to dogodi u jednoj svesti ili u jednoj ljudskoj skupini, to prožima sve do dna: „Jer kao što munja izlazi od istoka i sine do zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovječijeg.“⁷ I tako kada blesne osnovna i duhovna istina, ona osvetli sve druge i sve svetove.

4. Poslednji sud označava kraj kosmičke evolucije čovečanstva i njegov ulazak u jedno konačno duhovno stanje. To je ono što je u persijskom ezoterizmu nazvano pobedom Ormuzda nad Arimanom ili Duha nad materijom. Indijski ezoterizam to naziva potpunim usisavanjem materije od strane Duha ili krajem jednog Braminog dana. Posle hiljada i miliona vekova doći će jedno doba kada će kroz niz rođenja i novih rođenja, inkarnacija i regeneracija sve individue koje čine čovečanstvo konačno ući u jedno duhovno stanje, ili biti uništene kao svesne duše od strane zla, to jest od sopstvenih strasti, što je simbolizovano ognjem gehene i škripom zuba: „I tada će se pokazati znak Sina Čovječijega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina Čovječijega gdje dolazi na oblacima nebeskim [...] I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim, i sabraće izabrane svoje od četiri vjetra...“⁸ Sin Čovečji kao opšti naziv ovde označava čovečanstvo s njegovim savršenim predstavnicima, što će reći manji broj onih koji su se uzdigli do ranga sina božjega. Njegov znak je Jagnje i Krst, što znači Ljubav i Život večni. Oblak je slika Misterija koje su postale prozirne, kao što se se suptilna materija preobražava duhom, jer fluidna supstanca više nije gusti i teški veo, nije više smetnja, nego jedan izraz istine, nije više varljiva spoljašnjost nego sama duhovna istina, onaj unutrašnji i intimni svet koji se odmah i neposredno manifestuje. Anđeli koji okupljaju izabrane su proslavljeni duhovi. Truba koja ječi simbolizuje živu reč Duha, koji pokazuje duše onakvima kakve jesu i koji razara sve varljive spoljašnje izglede materije.

Tako je Isus, predosećajući čas svoje smrti, pokazao i razvio pred zbunjenim apostolima najsvetlije perspektive koje su, od davnina, bile deo učenja o tajnama, ali kojima je svaki osnivač religije u svom vremenu pridavao boju i oblik sopstvene ličnosti. Da bi te istine urezao u njihov duh, da bi olakšao njihovo širenje, on ih je sveo na slike koje se nameću snažno i koje deluju zavodljivo. Slika koja se nameće kao otkrovenje i simbol koji govori bili su univerzalni jezik drevnih posvećenika. Oni su posedovali moć opštenja, snagu koncentracije i trajanja koji manjkaju apstraktnom izrazu. Služeći se time, Isus je jednostavno sledio primer Mojsija i proroka. On je znao da Ideja ne može biti shvaćena odmah, ali je nastojao da je zapiše vatrenim slovima u bezazlene duše svojih učenika, ostavljajući vekovima koji dolaze zadatak da otkriju moć koja se skriva u njegovim rečima. On se osećao jedno sa svim zemaljskim prorocima koji su živeli pre njega, koji su kao i on glasnici večnog Života i večne Reči. S tim osećanjem jedinstva i solidarnosti sa neizmenljivom istinom, pred tim beskrajnim horizontom jedne uzvišene ozarenosti koja se može sagledati samo u zenitu Prvih uzroka, on se usuđivao da svojim potištenim učenicima kaže ove bratske reči: „I nebo i zemlja će proći, ali će moja reč ostati!“

Tako su proticala jutra i večeri na Maslinovoj gori. Jednoga dana, u jednom izlivu naklonosti tako svojstvene njegovoj vatrenoj i prijemčivoj prirodi, koja ga je naglo vraćala iz najuzvišenijih predela duha u zemaljsku patnju, koju je doživljavao kao svoju, zaplakao je nad Jerusalimom, nad svetim gradom i nad svojim narodom čiju je strašnu sudbinu naslućivao.

Za to vreme, i njegova se sudbina približavala džinovskim koracima. Sinedrion je već bio odlučio o njegovoj sudbini i pripremao mu smrt, Juda iz Kariota je već bio obećao da će izdati svoga učitelja. Tu groznu izdaju nije potakla žeđ za novcem, već ambicija i ranjeno samoljublje. Juda, koji je bio tip hladnokrvnog egoiste, oličenje apsolutnog pozitivizma, nesposoban i za najmanji idealizam, postao je Hristov učenik samo iz prizemne računice. On je računao na brzi zemaljski trijumf učiteljev i na korist koja iz toga može proizaći. Nije ništa shvatio od onih dubokih učiteljevih reči: „Oni koji žele da dobiju izgubiće u životu, a oni koji gube dobijaju!“ Ispunjen beskrajnom milošću, Isus ga je primio za učenika u nadi da će promeniti njegovu prirodu. Kada je Juda video da stvari dobijaju loš obrt, da je Isus izgubljen, njegovi učenici kompromitovani, a on sam prikraćen u svim svojim nadama, njegovo se razočaranje pretvorilo u bes. Nesrećnik je potkazao onoga koji je, u njegovim očima, bio lažni Mesija i za koga je verovao da je i njega lično obmanuo. Svojim svevidećim pogledom Isus je opazio šta se zbiva u tom nevernom apostolu. Odlučio je da se više ne uklanja sudbini čija se neprobojna mreža sve gušće, iz dana u dan, plela oko njega. To je bilo uoči Pashe. Zapovedio je svojim učenicima da pripreme obed kod jednog prijatelja u gradu. Predosećao je da će biti poslednji i zato je hteo da bude posebno svečan.

Tu smo pred poslednjim činom mesijanske drame. Da bismo razumeli dušu i delo Isusovo na njihovom izvoru, bilo je potrebno da osvetlimo iznutra dva prva čina njegovoga života – njegovu inicijaciju i njegovo javno delanje. Uporedo s tim, odvijala se i njegova unutrašnja drama njegove svesti. Poslednji čin njegovoga života, ili drama stradanja, bio je logična posledica dvaju prethodnih činova. To je svima poznato i razumljivo samo po sebi. Jer svojstvo i bitna osobina uzvišenog jeste da je ono istovremeno jednostavno, neizmerno i jasno. Drama stradanja je snažno doprinela pojavi hrišćanstva. Ona je izmamila suze svim ljudima koji imaju srce i preobratila milione duša. U svim tim scenama, jevanđelja se oglašavaju neuporedivom lepotom. Sam Jovan silazi sa svojih visina. Njegovo podrobno kazivanje nameće se kao zapanjujuća istina koju saopštava očevidac. Svako može u sebi da živi tu božansku dramu, ali niko ne može da je ponovi. Da bih priveo kraju svoj posao, usredsrediću zrake ezoteričke tradicije na tri suštinska zbivanja kojima se okončava život božanskog Učitelja: Tajnu večeru, suđenje Mesiji i vaskrsenje. Ako se baci svetlost na te tri tačke ona će obasjati ceo prethodni njegov put i čitavu buduću istoriju hrišćanstva.

Dvanaestorica, i Učitelj kao trinaesti među njima, okupili su se u jednoj visokoj dvorani jednog doma u Jerusalimu. Isusov domaćin, nepoznati prijatelj, ukrasio je dvoranu ćilimima veoma bogatih šara. Po istočnjačkom običaju, učenici i Učitelj su sedeli po trojica na četiri široka divana koji su se nalazili oko stola. Kad su doneli pashalno jagnje, napunili bokale vinom i uneli skupocenu kupu, zlatni pehar koji je doneo nepoznati prijatelj, Isus, koji je sedeo između Jovana i Petra, reče: „Veoma zaželjeh da ovu Pashu jedem s vama prije nego postradam. Jer vam kažem da je više neću jesti dok se ne ispuni u carstvu Božijem.“⁹ Nakon tih reči lica su se smračila i vazduh je postao težak. Učenik koga je Isus voleo i koji je jedini odgonetao sve, nagnuo je lagano svoju glavu prema krilu Učiteljevom. Po jevrejskom običaju za vreme obeda Pashe ljudi su ćutke jeli gorke trave kao začin. Tada je Isus uzeo hleb i, zablagodarivši, razlomio ga je i ponudio učenicima govoreći: „Ovo je tijelo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen.“¹⁰ Pružio im je nakon obeda i čaše i kazao im je: „Ova je čaša Novi zavjet u krvi mojoj, koja se za vas izliva.“¹¹

To je bila Tajna večera u svoj svojoj jednostavnosti. Ona sadrži mnogo više od onoga što se kaže i razume u uobičajenom smislu. Taj mistični i simbolički čin nije samo zaključak i rezime celokupnog Hristovog učenja već je posvećivanje i podmlađivanje jednog veoma starog simbola inicijacije. Kod posvećenika u Egiptu kao i u Haldeji, jednako kao i kod esenskih proroka, bratska večera – agape –označavala je prvi stepen inicijacije. Pričešćivanje hlebom, plodom žita poljskoga, značilo je spoznavanje tajni života zemaljskoga, ali istovremeno i deljenje zemaljskih dobara, dakle, savršeni savez među okupljenom braćom. Na višem stepenu nalazi se pričešćivanje vinom, krvlju vinove loze koju prožima sunce, a to je značilo deobu nebeskih dobara, učešće u duhovnim tajnama i božanskim znanjima. Prenoseći ove simbole apostolima, Isus ih je proširio. Jer je, preko njih, proširio bratstvo posvećenika, ranije ograničeno na nekolicinu izabranih, na čitavo čovečanstvo. On je tome dodao najdublju tajnu, najveću moć koja postoji – moć svoje žrtve. On je od nje načinio nevidljivi lanac ljubavi, neraskidivu vezu između sebe i svojih učenika. To će njegovoj proslavljenoj duši dati moć nad njihovim srcima i nad srcima svih ljudi. Tu čašu istine koja je došla iz dubine proročkih vekova, taj zlatni pehar inicijacije koji mu je, među esenima, pružio starac nazivajući ga prorokom, taj pehar nebeske ljubavi koji su mu Sinovi Božji pružili u zanosu njegove najviše ekstaze – pehar u kojem je sada gledao odsjaj sopstvene krvi – on je tu čašu pružao svojim voljenim učenicima s neiskazanom nežnošću uzvišenog oproštaja.

Vide li apostoli, i shvataju li tu izbaviteljsku misao koja grli svetove? Ona blista u dubokom i bolnom pogledu kojim Učitelj ide od voljenog učenika do onog koji će ga izdati. Ne, oni još nisu shvatali, gušili su se kao u mučnom snu, u vazduhu se osećalo nekakvo teško, crvenkasto isparenje, a oni su se pitali odakle dolazi čudna svetlost koja obavija glavu Isusovu. Najzad, kad je Isus kazao da će provesti noć u molitvi u Maslinovoj gori i ustao da pođe rekavši im: „Pođite!“, više nisu sumnjali šta će se dogoditi.

1 Mt 24, 2.
2 Lk 21, 34.
3 Mt 24, 44.
4 Mt 24, 7. 9. 34.
5 Is 66, 18–19.
6 Jn 14, 16–17.
7 Mt 24, 27.
8 Mt 24, 30–31.
9 Lk 22, 15–16.
10 Lk 22, 19.
11 Lk 22, 20.