Rečnik zaljubljenika u Indiju: Hampi (7)
Hampi Indija

Photo: wikipedia.org

Poslednje veliko hinduističko kraljevstvo

Hampi je daleko, u središtu Karnatake, više od četiristo kilometara od Goe ili od Hajderabada. Bez sumnje je naj-pametnije avionom stići do Bangalora, a odatle kolima, sa zaustavljanjem u Beluru, u Halebidu, u Šravanabelagoli: sve u svemu, četiri dana. Jedna zaista lepa šetnja.

Kolima se može stići i sa severa, iz Aurangabada i iz Bidžapura; može se videti kako se pejzaž lagano menja, kako se pojavljuje jug. Sve vlažnije i sve niže zemljište pod pšenicom i pamukom pretvara se u pirinčana polja i zasade banana. Posle dugih nizova monotonih visoravni pojavljuju se ogoljenija brda, raštrkan kamenjar. Spava se u Hospetu, nedaleko od mesta.

Hampi je ogroman. Nekada je bio jedan od najvećih gradova sveta, a ostale su samo, ili gotovo samo ruševine, koje se sporo iskopavaju (ovde se treba vraćati svakih pet godina). Neobičan grad koji se igra skrivalice s razuđenim planinama i rekom Tungabadrom. Ruševine su okružene zasadima banana, vrtovima, palmama, bambusima, golim kamenjarom i zelenim tlom.

Jedan persijski posetilac, Abdur Razak, pisao je u XV stoleću da nijedno ljudsko oko nije moglo videti, i nijedno uho čuti za išta slično Hampiju na kugli zemaljskoj. A to je rekao jedan Persijanac.

Hampi je završna tačka istorije. Nekada je bio prestonica poslednjeg velikog hinduističkog kraljevstva, kraljevstva Vidžajanagare. Sam pomen njegovog imena još uvek može naterati suze na oči ponekim Indijcima. Moćno kraljevstvo koje je trajalo više od dva veka i koje se na momente širilo sve do Kalkute. Sveto kraljevstvo gde je i sam Rama, sedmi Višnuov avatar, ostvario poduhvate koje je narodno pamćenje umelo da sačuva od zaborava. To je jedan borben i složen istorijat, kao što je i istorijat svih kraljevstava s usponima i padovima, s ubijenim kraljem-detetom, očaranim posetiocima. Na kraju, posle stotinu pobeda nad muslimanskim osvajačima, ali i nad drugim hinduističkim prinčevima, došao je konačan poraz kod Talikote 1565. godine. Petorica najznačajnijih sultana Dekanskog sultanata i pojedini njihovi podanici okupili su se pod jednu komandu. Iskoristili su vreme da izliju artiljeriju kakve nije bilo i da je dotle prevuku. Bilo je pobijeno trista hiljada ljudi iz Vidžajanagare.

Istog dana počele su pljačke i požari. Bio je to kraj Hampija, grada koji je bio podjednako nastanjen kao Rim u vreme Carstva, podjednako napredan kao Bagdad, ako ne i napredniji, zahvaljujući pamuku, začinima, dragom kamenju, kraj grada čije se bogatstvo smatralo jednom od retkih božjih milosti.

Bio je to crni dan. Nestalo je poslednje veliko hinduističko kraljevstvo. Opljačkano i uništeno. Druga manja kraljevstva vezivaće se još vek ili dva prevashodno za Udajpur, ali je Vidžajangara bila poslednje veliko kraljevstvo. Ubrzo će stići engleski brodovi.

Bio je to kraj radosti, napretka, uživanja, barem onakvih kakva će se naći u pričama preživelih. Po onome što se moglo čuti i pročitati, čitav grad je delovao kao stvoren za život, trgovinu i ples. Sve do kamenih stubića na hramovima koji kada se kucnu na pojedinim mestima, još uvek stvaraju muziku, neobične note, odjeke unakaženih svetkovina.

Ako je suditi samo prema legendi, ubijena je sreća koju su činili vreva i preduzetništvo. Spaljene su haljine plesačica, a njihove kose prekrili su crni velovi. Mesto su zauzeli sablja i oplakivanje. Nismo pali ovako nisko da bismo se zabavljali. Po ko zna koji put u krvavoj istoriji Indije (inače su sve istorije krvave) islam zadaje snažan i bolan udarac. Ovo nasilje osvajačke religije kome je bilo draže da ukida nego da ubeđuje, a kome su se prinčevi Vidžajanagare dugo opirali pre nego što je Hampi bio uništen, oseća se na svakoj stranici starih hronika (sistematski je uništavano stanovništvo čitavih gradova dok se islam susretao s najgostoljubivijom i najmanje dogmatskom mitologijom tadašnjeg sveta). Ipak, islam je pre 1565. bio dobro prihvaćen u Hampiju, nijedna vrata pred njim nisu bila zaključana, kao što i dalje svedoče mnoge građevine podignute u stilu koji se naziva indomuslimanski. Ali, evo, s tim je gotovo. Treba uništavati. Zločinački gnev satire bazare, palate, bazene, plesne dvorane i sveće.

Ništa nije tužnije od mržnje prema uživanju. I to je – kao i u Manduu, ali u sasvim drugačijoj razmeri – težak osećaj melanholije koji se na trenutke oseti u vrelom vazduhu dok se, pešice, biciklom, kolima, obilaze ovi naizgled beskonačni ostaci. Hampi je najprostranije polje ruševina na svetu: više od 2.600 hektara. Jedino će majansko naselje Tikal, u Gvatemali, ako se nastavi njegovo iskopavanje, moći jednog dana da se poredi s njim.

Zemlja je po ko zna koji put srušena i satrvena u ime neba, što je samo reč za mržnju i pohlepu. Kao za kaznu što je samo zemlja. S druge strane, uništitelji su bili, malo je reći, nesposobni da stvore isto bogatstvo, isti sklad u svojoj kući. Drugim rečima: ono u čemu nisam uspeo u svojoj kući neće postojati ni kod drugih. Ne priznajem da su drugi u stanju da ostvare sreću ako to meni ne polazi za rukom. To žestoko poričem.

Prihvatiti tuđu umetnost življenja nije svojstveno svim narodima, ili u svakom slučaju svim vođama koje narodi biraju sebi. Znati kako je prihvatiti, kako je prepoznati, ponekad i odlučiti da ona bude nadahnuće, već to čini umetnost življenja.

*

Hampiju treba prići oprezno, jer poseta dugo traje i traži zadržavanja. Treba znati – ali vodiči to kažu, a na licu mesta mogu se naći odlični pratioci – da se grad tradicionalno deli na dva dela, na sveti grad (hramovi) i kraljevski grad (palate). Neophodna su dva dana da bi se izbeglo protrčavanje.

Uvek na mene ostavi snažan utisak kada se dolazi iz pravca Hospeta, kroz meandre jednog grada koji kao da želi da se sakrije i da se otvara malo- pomalo; snažan utisak ostavlja i veličina Ganešinih statua koje mesto nadziru izdaleka i pored kojih volim da posedim pola sata: konačno jedan Ganeša veličine slona! A onaj sivi kamen liči na kožu životinje.

U dolasku ne treba propustiti, pre nego što se otpočne pravi obilazak, skretanje koje vodi do gotovo kolosalne statue Narasimhe, čoveka-lava, četvrtog Višnuovog avatara: sedam metara visoke. Narasimhu je bog-održavatelj poslao da oslobodi svet užasnog stvorenja, đavolskog koliko je đavolsko i njegovo ime (Hiranijakašipu), za koga se govorilo da ga ne mogu ubiti ni čovek ni životinja (zato čovek-lav) ni danju ni noću.

Skulptura je ogromna, tamnosiva. Bog sedi, a od svih oluja štiti ga baldahin sačinjen od kobri, koje su često simbol večnosti. Ponekad se smatra metamorfozom planete Mars, ali nikada nisam shvatio zašto. U svakom slučaju, on je zaštitnik porodice. Pouzdano. Video sam ga poslednji put u januaru 2000. godine. Kad smo se približili, jedna uplašena veverica hitro je uletela u njegovu mračnu gubicu da se sakrije.

*

U Hampiju sam odmah uočio kontrast koji suprotstavlja prirodan nered među stenjem i red među ljudskim kamenjem. Ovo ljudsko je isklesano i svuda poređano u zidove prema rasporedu koji podseća na pretkolumbovske tehnike, one u Maču Pikčuu, na primer, ili u temeljnim zidovima Kuska.

Ovde je, na pojedinim mestima, kamenje isklesano u pravougaonom obliku, dugačko je i na momente vidim kako prikazuje zmijolike oblike na zidovima: skrivene nage1 u arhitekturi. Opšti utisak koji se još i danas promalja, uprkos užasnom teretu prošlosti, jeste utisak radosti i zadovoljstva življenja. To se naročito oseća u hramu Vithala, napravljenom za muziku i ples. Svuda su plesačice od kamena i muzičari, stotine osmeha naročito oko natjamandape (plesni salon) gde stubovi različitih prečnika odzvanjaju pod prstima.

Isto se tako zarad užitka za oči i dušu satima možemo igrati sa skulpturama -zagonetkama koje se tu zbog toga i nalaze. U zavisnosti od toga kako rukama prekrivamo ovaj ili onaj deo skulpture vidi se kako žaba postaje slon, pa zatim majmunica sa svojim mladunčetom i tako dalje. Drevna igra pretvaranja gde je sve u svemu (i obrnuto).

Kao i drugde, u Hampiju među skulpturama nalazim prizore iz Mahabharate, posebno onaj koji je u Londonu privukao pažnju Pitera Bruka tokom jedne katakali pred-stave: Bimu kako jede Duhšasanina creva. Odmah pored njih, Draupadi, kao što je i obećala, najzad doteruje kosu pošto ju je natopila krvlju svog ubijenog neprijatelja.

Mahabharata je stari drug na kojeg nailazim tu i tamo. Čak i u Hampiju o tome po ko zna koji put razgovaram s Rahulom, jednim indijskim prijateljem. Dubok smisao poeme koji se naslućuje, ali nikada neće moći jasno da se dokuči i objasni, jeste beskonačno traganje. Ono se nastavlja iz jedne epohe u drugu. To je poema koja svetu preti potpunim uništenjem i koja nam istovremeno, samim svojim postojanjem, govori da se to uništenje do ovoga dana nije dogodilo. Kako napisati poemu pošto je svet nestao? Ko bi se time bavio? Za koji auditorijum?

*

A zatim se, kako to ponekad biva, život nastavlja kada to najmanje očekujemo. I kod ruševina znamo za mode, kao i svugde. Pre dvadeset pet ili trideset godina niko nije govorio o Hampiju, vodiči su jedva pominjali mesto, kao s prezirom. Danas, kada nekoliko seoskih porodica – kao u Manduu, kao u Orči – nastavlja da obrađuje zemlju koja je nekada bila prestonica (pomišljamo na stada ovaca na Rimskom forumu u srednjem veku), vraćaju se posetioci, strani i indijski turisti.

To se najpre odnosi na činjenicu da je veliki hram Virupakša, posvećen Šivi, gde se uzdiže jedan od najviših gopurama u Indiji (60 metra, tipičan za veliki jug) i dalje aktivan, s majmunima, s jednom svetom slonicom, mršavim bramanima i nepristupačnim najsvetijim mestom u hramu. Vernici se tiskaju. Čini se da drugi veliki hram, muzički, hram plesa, nikada nije bio osveštan. To kažu zvanični vodiči, ali lokalni vodič tvrdi suprotno.

Čitav jedan život, barem onaj trgovački – ali to je uvek tako – ponovo se pojavio i razvija se svake godine: s obe strane puta koji vodi do živog hrama sve je više radnji. Na ulazu u naselje šaroliko odevena prodavačica starih stvari sedi na zemlji i prodaje šta može. Nešto malo dalje, u jednoj skromnoj baraci, mogao se 2000. pregledati internet i poslati imejl. Vreme je ponovo počelo da teče. I to do te mere, čini se, da kulturne vlasti Uneska, koje su mesto uvrstile u kulturnu baštinu čovečanstva, razmišljaju da ga otud sklone: previše je hipika, kanabisa, nelegalno izgrađenih kafića i hotela.

U međuvremenu, nastavljaju se radovi na iskopavanju. Nedaleko od sudnice u kraljevskom gradu, devedesetih godina XX stoleća, obnovljen je i otvoren jedan divan bazen, recimo plivalište u kome stepenište, gat, ima jedinstven geometrijski oblik, elegantan i postojan kakav sam samo tamo video. Divno je takođe i „kraljičino kupatilo“, koje treba zamisliti s muzičarima i plesačicama, kao što su divne i staje sagrađene za samo jedanaest slonova, izabranih i dresiranih za prinčeve, od pet hiljada i pet stotina koliko ih je kraljevstvo posedovalo.

U Hampiju se mnogo hoda, penje i spušta, i čovek se malo-pomalo navikava na jedan mrtav svet koji se ponovo vraća životu, a oko svuda primećuje (to svi kažu) sličnosti s pretkolumbovskim piramidama, s frizovima iz Mitle u Meksiku, s veoma velikim prostorom koji zauzima i koji podseća na Čičen Icu, pa čak i na Teotivakan.

Treba se popeti na brdo iznad hrama Vithala i videti celinu, ili skoro celinu. Grad koji okružuje planine. Kao Palatin u Rimu – ali bez buke automobila – to je idealno mesto za one koji vole da meditiraju o rušenju carstava, a u toku istorije vide samo niz nostalgičnosti. Misao je obuzeta silinom mržnje, očima zakrvavljenim od fanatizma, i za neke nepodnošljivom lepotom.

Neizbežno se mora pomisliti i na poslednji veliki poraz politeizma, tako prijatne različitosti sveta. Jedinstvenost odnosi pobedu nad njim i uništava ga. Ona sa sobom donosi apsolutnu moć. Veliki gubitak, bez sumnje. Tako su evropski ljubitelji umetnosti XIX stoleća razmišljali po grčkim šumama o nestanku najada.

Naravno, Hampi je u doba moći imao i prosjake i potlačene, ljude koji su dolazili pomalo odasvud da bi pokupili mrvice sa stola. Neki tragovi takvih ljudi mogu se videti i danas u onim grupama više-manje natovarenih Evropljana koji se vuku od jedne do druge radnje i koji bacaju senku na Unesko. Ništa ozbiljno, nekoliko olupina među ruševinama, u suštini, što da ne? Oni makar na svoj nepristojan – ali opet prilično dopadljiv način – slave uspomenu na jedan način življenja, onaj koji zamišljamo.

Moja je poslednja poseta u svakom slučaju poslužila nečemu: ispravio sam latinski lokalnom vodiču koji je umesto da kaže sanctum sanctorum, najsvetije mesto u hramu, govorio sanctum sanatorium.

(1) Mitsko biće hinduizma. Na sanskritu naga znači zmija.

Oceni 5