Film "Silent Night" (2021)
Silent Night

Photo: IMDb

Poslednji Božić na Zemlji

Silent Night

2021.

scenario i režija: Camille Griffin

uloge: Keira Knightley, Matthew Goode, Roman Griffin Davis, Hardy Griffin Davis, Gilby Griffin Davis, Annabelle Wallis, Rufus Jones, Davida McKenzie, Lucy Punch, Kirby Howell-Baptiste, Sope Dirisu, Lily-Rose Depp

Praznici znaju biti frustrirajući, a motor za to su naša očekivanja. »Mir i dobro« za Božić, novogodišnje odluke, »okretanje novog lista« i slične fraze koje su uglavnom besmislene jer se u principu stvari u životu ne menjaju, a još manje se mogu menjati samo vlastitom odlukom. Nema neke velike razlike čak i ako su nam (kao i svima) ti praznici poslednji u životu jer je forma odavno odnela prevagu nad sadržajem.

Istini za volju, nešto se buke diglo oko filma Don’t Look Up Adama McKaya koji nije striktno praznični, ali se pojavio u pretpraznično doba da nas zabavi (ili smori) satirom na temu frontalnog sudara komete s našom planetom i političarima koji su spremni da sve žrtvuju zbog pohlepe, nesposobnosti i nedostatka empatije. Silent Night u režiji Camille Griffin i jeste i nije puno različit film od toga, a najveća sličnost je u polaznoj tački neizbežne apokalipse koja će pobiti sve živo, i to baš na božićno jutro. Manifestacija te apokalipse je ipak nešto suptilnija: umesto udara asteroida, imamo oblak otrovnog gasa, pa je shodno tome i ton suptilniji i žanrovski ključ unekoliko drugačiji.

Film zapravo počinje kao klasična »dramedija« o okupljanju starog društva, a informacije o katastrofi se pojavljuju diskretno i »na kašičicu« dozirano sve do polovine filma. Primera radi, deci nije zabranjeno (iako im niti nije preporučeno) da psuju, što pomalo odstupa od prazničnih tradicija. Mesto radnje je bogataški letnjikovac na selu negde u Engleskoj, inače u vlasništvu majke naše protagonistkinje i domaćice. Nju, imenom Nell, igra Keira Knightley čija je potpisna usiljena srdačnost ovde očita maska. Pod svojevrsnom maskom je i njen muž Simon (Goode), dok deca baš i nisu. Mlađi blizanci Hardy i Thomas ne kapiraju baš najbolje šta se dešava, dok najstariji Art (Roman Griffin Davis, inače rediteljkin sin, a nama poznat po naslovnoj ulozi u filmu JoJo Rabbit Taike Waititija) nešto oseća ali to (još) ne može izraziti.

Gosti pristižu iz sličnog buržoaskog ešalona. Prvi su Sandra (Wallis) i Tony (Jones) sa svojom nesnosno razmaženom kćerkom Kitty (McKenzie), a sa njima izbija i prva frka: domaćini su zaboravili Kittyin omiljeni puding. Sandra je jedna od onih žena koje moraju dominirati konverzacijom, a Tony je sušta suprotnost - »kuvana noga« i dosadnjaković. Sledeći par koji dolazi na okupljanje su lezbejke, Bella (Punch) i Alex (Howell-Baptiste), a njih dve imaju potpuno različitu ideju kako provesti poslednju noć u životu. Konačno se pojavljuje i James (Dirisu), nekada glavni frajer u razredu u koji su svi išli, a sada cenjeni doktor, skupa sa svojom dosta mlađom i rano-trudnom američkom verenicom Sophie (Lily-Rose Depp, kćerka Johnnyja Deppa i Vanesse Paradis).

Iako se »fasada« praznične rutine začinjene »Big Chill« i podtonovima cinično-crnih britanskih komedija još i drži do polovine filma, a pritom se diskretno u formi prolaznih informacija, Silent Night u drugoj polovini skreće u smeru moralke. Pokretač radnje za to su tablete nazvane »Exit« koje onome ko ih uzme omogućava dostojanstven kraj umesto agonije. Moralka se manifestuje na dva načina. Prvi od njih je to da je Vlada obezbedila pilule samo za ljude sa stalnom adresom, dok su oni manje srećni poput beskućnika i ilegalaca osuđeni na agoniju, što u prevodu znači da u raslojenom društvu ne možemo biti jednaki ni u smrti. Drugi je dosta konvencionalnija dilema »šta ako«. Šta ako su naučnici i vladajući pogrešili? Šta ako postoji šansa za preživljavanje? Može li onda neko odlučiti za nekog drugog, za svoje maloletno (rođeno) ili pak nerođeno dete koje nosi u trbuhu?

Iz druge polovine filma, jednom kada je gas »pušten« da u elegantno-dramatičnim kadrovima lebdi preko pustih ulica, šuma i potoka, nije tako teško iščitati paralele s korona-situacijom, makar u smislu katastrofe, pa se film može tumačiti kao manifest »antikoronaštva«, anarhije i nepoverenja prema dobrim namerama i elementarnim kompetencijama vladajućih, pa čak i kao konzervativna, antivakserska parabola. To bi, međutim, bilo pogrešno jer je ovde reč o slučajnoj poduradrnosti možda začinjenoj »tajmingom« puštanja filma u distribuciju. Silent Night nije »korona-film«, napisan je pre pandemije, a snimljen u njenoj ranoj, lokalizovanoj fazi.

Zapravo, u svom spoju koncepata smaka sveta i okupljanja starog društva zapravo više liči na neprijatnu komediju It’s a Disaster (2012) i na nezavisnu horor-dramu The Inviration (2015), premda ne dostiže ni verbalnu igrivost prvog, ni inteligentne uvide i emocionalnu razornost drugog, možda upravo zbog toga što se Camille Griffin jako i upadljivo trudi. Filmova o smaku sveta je bilo onoliko i zapravo je dosta teško tu reći ništa novo, a poseban izazov je završiti ih, a da ne skrenu u naivni heroizam, plakatnost, cinični defetizam, a čak i ostavljanje kraja otvorenim možemo smatrati kukavičkim činom u svrhu izbegavanja stava. Iako je ideja Camille Griffin dobra, a koncepti s kojima se igra intrigantni, razrada je pomalo trapava i površna.

Ipak, i pored toga Silent Night nudi nešto u čemu se može uživati. Recimo, u tome kako se glumci snalaze s ovalš napisanim likovima i oplemenjuju ih svojim improvizacijama, ili u elegantnoj fotografiji Sama Rantona, ili u kalibriranom izboru božićnih hitova u kontrastu s originalnom muzikom nešto mračnijeg registra na »soundtracku«, što se može čitati kao fina ironija. U krajnjoj liniji, i u temama za razmišljanje koje se u filmu otvaraju, bez pretenzije da se zatvore i da se o njima donese vrednosni sud.

Oceni 5