Poslednji krug pakla

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

Stajali smo i čekali da se Mario pojavi. Bio je lep sunčan dan, rano popodne, Mune, Relja, Debeli i ja sastajemo se poslednji put, a da to ni ne znamo. Imali smo probu u Mesnoj zajednici kod Šest kaplara, na pozajmljenim instrumentima, u pozajmljenoj prostoriji, u sumanutoj postavi: gitara, dva basa i bubnjevi. Posle više od čuku vremena blejanja, pojavljuju se Mara, Marke i Đile Nikolić koji sa sobom nosi walkman, tadašnje čudo moderne tehnologije.

Posle salvi izrečenih psovki i pogrda koje smo podelili sa upravo pridošlim prijateljima na račun bede koja nas je snašla, prišao mi je Đile i predložio da preslušam to što ima na traci. Stavio sam slušalice na glavu. Bili su to demo-snimci Šina s kućnog četvorokanalca i zvučali su opako. Znao sam za Antona od ranije, preko Butika, čuo sam da se vratio iz Askare, Darko je bio moje godište, pa braća Pajević. A onda je krenulo ludilo...

Teško da mogu da vam opišem taj udar. Počinje s gitarskim uvodom koji imitira zvuk policijske sirene, zatim dolazi bas koji u koncentričnim krugovima melje sve pred sobom, pa bubnjevi koji se uzdižu kao svetionik za zvučna prostranstva u koja uleće crni vokal i počinje da peva o nemirima. "Šta je ovo, jebote?", pitam. "To su Basement 5." Ploču je Đile snimio od Manze, a Koja ima dub verziju.

Pošto sam od uređaja imao samo Tosku 20, sišô sam do Rudija da mu maznem radio-kasetofon. On je već skupio tri banke i nije mu bilo preterano stalo. Otiš’o sam do Liona, gde je Đile stanovao, uheftao ovo čudovište u njegove uređaje i nekako presnimio, zatim se vratio kući i metar dana ih nisam vadio iz kasetofona. Zatim sam spravu hteo-ne hteo vratio Rudiju koji se odselio iz Mutapove. Kasetu sam nosio po žurkama, kod prijatelja i uopšte gde god sam mogao da je čujem. Ploču je već tada bilo nemoguće nabaviti. U pitanju je bilo opskurno izdanje kompanije Antilles koju su Island Records osnovali za neprofitabilne poduhvate.

Što sam se više upetljavao, stvari su postajale sve zanimljivije. Dennis Morris, crnac iz Brikstona, bio je mezimac Chris BlackweIla, gazde Island Records. Kao zvanični dizajner kompanije, kreirao je omote za gomilu Islandovih izdanja. U svojstvu ličnog prijatelja John Lydona stvorio je čuveni logotip grupe PIL, kao i suluda rešenja njihovih prvenaca (First Issue kao tipičan britanski tabloid, Metal-box u metalnoj kutiji za pakovanje filmske trake...). Pošto iseljenički rastafarijanski mentalitet crne komune nije odreagovao na pojavu socijalnog bunta u Engleskoj (tipa - to je belačka stvar), naš šizmatik odlučio je da okupi ekipu starih ortaka iz kraja, crnih kao što je i on - J. R. na gitari i Leo na basu, i uz pomoć belog (PIL) bubnjara Richard Dudanskog kaže šta ima i o crnim i o belim, i svima zajedno.

U produkciji Martina Hannetta, u avgustu 1980, snimaju devet pesama koje izbacuju krajem godine pod misterioznim naslovom 1965-1980. Po mojoj skromnoj pretpostavci, 1965. je godina dolaska Dennisa Morrisa s roditeljima u Englesku, usred iseljeničkog talasa koji je zapljusnuo Britaniju sredinom šezdesetih, po priznanju nezavisnosti Jamajke. Ploča sumira petnaestogodišnje iskustvo života na Ostrvu, u crnačkim četvrtima Brikstona i Totenhama, pajtanju s belom sirotinjom i zajedničkom borbom za opštu emancipaciju obespravljenih. Zvuči vam passé? Ne bih rekao. Naslovi: Riot, No Ball Games, Hard Work, Immigration, Last White Christmas, Heavy Traffic, Union Games, Toon Soon, Omega Man... od devet pesama nijedna ljubavna. Da vam prepričam o čemu se radi? Ne pada mi na pamet. A sama muzika? Nikad crna gitara od Hendrixa na ovamo nije tako zvučala. Crni propovednički glas koji vam ne da da posumnjate u bilo koju izgovorenu reč, bas i bubnjevi koji nijedan krug ne odsviraju isto.

Probali su da ih opišu kao sintezu punka i reggaea, ali to je sve neka leva priča. Tog leta 1982. kad mi je Đile stavio slušalice na glavu, niko nije tako zvučao, ni pre ni posle. Zaboravite na Bad Brains, Body Count ili Living Colour, sve je to prekasno i previše logično. Basement 5 su imali beka za bubnjevima i pevali o opštim stvarima iz ugla svakog od nas, na način koji niko nikad posle njih nije dostigao. Pošto sam skinuo slušalice, predložio sam grupi da se raziđemo jer više nije imalo smisla. Svi su to prihvatili s olakšanjem. Mario se, naravno, nije pojavio.

U godinama koje su sledile odradio sam Dug Domovini u jednoj karauli iznad Soče, s koje se četvrtkom noću hvatala lokalna radio stanica iz Udina, koja je između 9 i 11 uveče puštala punk. Dva metra pre skidanja skoknuo sam jedini put do Beograda za vikend i vratio se s kasetom koju smo krmar iz Doboja i ja vrteli do iznemoglosti, noću kad bi zavičajci spavali, uz pornose na Berlusconijevim kanalima Italia Uno, Rete Quattro i Canale 5, ili u potpunom mraku. Po povratku, tavorio sam po fakultetima, putovao non-stop, radio sam svašta. Ploče sam prestao da kupujem, gramofon je bio u kvaru. I onda, leta 1990, odlučim da zaradim kintu i kupim uređaje. Pre toga Thorsten, moj Švaba iz Hamburga, pozove me na tulum kod njega. U gajbi u industrijskoj četvrti Bahrenfeld sviraće njegovi ortaci, muški i ženski alter sastavi iz Nemačke, ima i bilijar i pivo na točenje. Seo sam u voz i otišao.

Odlučio sam da kupim sve što sam propustio u proteklih osam godina. Pitam Susanne gde ima dobra prodavnica ploča. Ona mi kaže: "Ima 'Zardoz' na Altoni, ima još dve, ali ova ti je najbliža." Otišao sam. Počeo sam da kopam po pregradama, prvo A pa B... i imam šta da vidim: ploča mog života B5 1965... bilo ih je tri, kupio sam dve neotpakovane, za burazera i za sebe. Tip na kasi mi je rekao nešto na nemačkom, iznenađen. Kažem "ne razumem" na engleskom, a on će: "Oh izvini, ovo je fenomenalno, stoji nam već mesecima i niko ni da pipne." Da, da, mislim sve u sebi, šta će to vama, dosta vam je jedna, dve idu za Beograd, tamo gde je posvećenost naizgled sporednim stvarima uvek bila zamena za lošu stvarnost. Thorsten me je posle vratio kući do Mutapove, kolima, naravno. Pare sam zaradio radeći u Rupi, i kupio uređaje. O B5 ne znam mnogo, rasturili su se ubrzo posle dub verzije prve ploče. Ali ta jedna dovoljna je za večnost. A naša stvarnost? Pa ona je taman takva da Basement 5 posle 17 godina zvuče aktuelnije nego ikad.

* Tekst je objavljen u jedanaestom broju magazina XZ oktobra 1997. Autor je slikar iz Beograda.