Poslednji luksuz

U osiromašenom ambijentu u Ulici Amlen, g. Prust je sebi, to jest, bilo bi tačnije reći, svom delu, priuštio poslednji luksuz. Takva zamisao mogla se izroditi jedino u umu tako velikog gospodina, a u isto vreme, čim je to poželeo, bio je neverovatno siguran da će u tome i uspeti.

Želju je već duže vreme gajio, a ticala se istovremeno muzičkog dela koje je na njega ostavilo snažan utisak kad ga je čuo i muzičara za koje je smatrao da jedini mogu gotovo savršeno da ga izvedu. Što se dela tiče, bila je reč o Kvartetu Sezara Franka, a što se tiče muzičara, o članovima kvarteta „Pule“.

G. Prust je od majke nasledio veliku ljubav prema muzici; sačuvao je, rekla sam, sve partiture gospođe Prust. U vreme „kamelije“ vrlo često je odlazio na koncerte. Uostalom, zanimale su ga sve umetnosti. Kao što mi je pričao o katedralama, o Vermeru ili o Renoaru i Degau, divio se inače obojici svojih savremenika, ponekad bi mi pričao o Djagiljevljevom plesnom ansamblu „Ruski balet“, a često je preda mnom pominjao i Debisija, Forea, pa i Ravela. Svi poznavaoci njegovog dela znaju koliki je značaj u delu pridao izmišljenom liku kompozitora Venteja, u kom je spojio svoja saznanja o mrtvim kompozitorima kao što su Betoven, Mocart ili Frank, sa saznanjima o živim kompozitorima kao što je Debisi i sa analizom drugih kompozitora koje je bio u prilici da upozna, kao što su Fore i Vensan Dendi.

Što se tiče kvarteta „Pule“, već sam ispričala koliko su ga na Foreovom koncertu četiri muzičara oduševila, te koliko mu je bilo stalo da se s njima upozna, naročito s violinistom Masijem, čija mu je interpretacija posebno privukla pažnju.

Pošto sam Masiju, ni manje ni više nego usred rata i usred noći, morala da odnesem pismo, posle je više puta bio na Bulevaru Osman, tj. triput, ako se dobro sećam. Razgovarali su o muzici, jer je g. Prust sigurno želeo da prikupi potrebne podatke kako bi što verodostojnije predstavio Ventejevu muziku. Odlično se sećam kad je jedne večeri mladi violinista pozvonio na vrata u vojnoj uniformi, verovatno negde pred kraj rata, a g. Prust ga je pitao:

– Jeste li gladni?

A onda se ka meni okrenuo:

– Selesta, a da mu ispržite krompir?

Ispržila sam mu krompir i on je sve pojeo uz jabukovaču ili šampanjac, ne sećam se više, i uz razgovor s g. Prustom. Ali tada je uvek dolazio sam. Osim jednog njegovog kolege i Rejnalda Hana, druge muzičara nikad nisam videla kod g. Prusta, izuzev one večeri o kojoj ću vam pričati. To veče je po svemu bilo jedinstveno. Pričalo se da je početkom 1914. g. Prust na Bulevar Osman „pozvao“ neki drugi kvartet, kvartet „Kape“. Mogu da garantujem da tada toga nije bilo, a začudila bih se i da je bilo ranije, jer bi mi g. Prust sigurno to ispričao, ako ništa drugo, onda zbog priče s kvartetom „Pule“.

Kako god bilo, u stanu u Ulici Amlen ponovo mu se javila želja da čuje Kvartet Sezara Franka, koji je slušao još u mladosti, tokom devedesetih, i koji je na njega ostavio snažan utisak.

Moguće je da je tad radio na rukopisu Zatočenice, gde se Ventejeva muzika ponovo pojavljuje i dostiže vrhunac. Ne mogu to da tvrdim pošto je zavisno od trenutka stalno šetao po delu. Međutim, podudarnost je isuviše velika.

U svakom slučaju, želja je neko vreme sazrevala. Razmišljao je, pričao sa mnom o tome i govorio mi kako je verovatno najjednostavnije da kvartet „Pule“ dođe kod njega. Čak mislim da se poverio i Masiju, bilo da ga je pozvao da dođe, bilo da mu je pisao.

To ga je mučilo sve dok mi jednog dana nije rekao:

– Selesta, mislim da bi trebalo da se odlučim i da pitam g. Pulea da li bi sa svojim ansamblom došao kod mene. Napisaću mu pismo, a Odilon će ga odneti.

Pismo je odneseno. Gaston Pule je prihvatio. Samo, nije moglo odmah. Morali su da budu sigurni da će sve biti savršeno. Jedne večeri je na zahtev g. Prusta došao i njihov violončelista Luj Ruisan da se posavetuju. Isto tako, g. Prust je Odilona jedne večeri zamolio, i to kasno, da ga odveze do Gastona Pulea. Upao je kod njega bez najave, ali se kući vratio oduševljen. Rekao mi je:

– G. Pule je već bio legao. Vrata mi je otvorio u pidžami, pa smo se obojica jedan drugom izvinili. Bio je vrlo ljubazan. Odredili smo datum koncerta.

Dodao je:

– Ovo je veliki trošak, Selesta, ali šta da se radi. Neki ljudi bi skupo platili da mogu da prisustvuju sličnoj večeri... i da tako u intimnoj atmosferi slušaju veliko delo i velike muzičare. Palo mi je na pamet da bih mogao da pozovem nekoliko gostiju, ali onda bih morao i njima da posvetim pažnju pa više ne bih mogao da slušam ili ne bih slušao onako kako treba. Pošto ovo činim zbog sopstvene potrebe, možda je bolje da ne bude nikog drugog.

Zatim su stigla uputstva za pripreme.

Pre nego što nastavim, moram nešto da razjasnim. S jedne strane, načula sam priču kako je g. Prust možda više puta kod sebe doveo kvartet „Pule“. To je potpuno netačno. Samo su jednom bili. S druge strane, pričalo se da su bili na Bulevaru Osman, u sobi g. Prusta. To je takođe potpuno netačno, kao i štošta što su oko te priče izmislili i dodali, a što ću jedno po jedno ispraviti. Ne znam ko je to posvedočio. Ukoliko je to bio Masi, s obzirom na to da je dolazio i na Bulevar Osman, možda je pomešao dva ambijenta, pa je plutane ploče video tamo gde ih nije bilo. U svakom slučaju, izričito tvrdim da je koncert priređen u Ulici Amlen 1920. godine. Ali ne u sobi g. Prusta. Još jednom da ponovim, to je bio jedan jedini put...

Pred očima mi je ceo ambijent zato što sam baš ja sve pripremila za koncert, i to po isuviše preciznim uputstvima g. Prusta da bi mi se išta u sećanju pomešalo. Još čujem njegov glas:

– Draga Selesta, nastojaćete da salon uredite za tu priliku. Nipošto nemojte zaboraviti da prekrijete kamin. Gospodin Pule je to posebno istakao. Rekao mi je da zvuk ne sme da
se rasipa.

Tačno se sećam kako sam rasporedila stolice, a iz budoara pored njegove sobe u salon prenela sofu za odmor, presvučenu kestenjastim somotom i s tapiserijom po sredini, kako bi za vreme koncerta na nju mogao da se opruži, dok je za muzičare sve bilo postavljeno tačno na sredini prostorije. Nema šta, svega se odlično sećam.

Isto tako, izmislili su čitavu malu dramu tvrdeći da je g. Prust sa Odilonom neočekivano otišao po muzičare, i to u ponoć, te da ih je probudio kako bi ih poveo sa sobom, dok su se neki od njih bunili. Koješta, pa datum je već bio dogovoren i sve je bilo spremno za njihov doček. Koliko poznajem g. Prusta, jedino što je mogao da uradi jeste da Odilona pošalje po njih. Ali svakako ne na silu.

Po toj istoj priči, g. Prust se u taksiju gotovo nije video od jorgana, a na podu automobila u činiji se pušio pire od krompira! Stvarno ne shvatam kako se bez provere objavljuju slične besmislice. Prvo, jedini jorgan u kući uvek je stajao u plakaru i izvadili smo ga tek kad je g. Prust bio na samrti. U kolima je uvek nosio kaput postavljen krznom; čak uz to nikad nije uzimao ni ćebe. Što se tiče činije s pireom, to je stvarno smešno. Pa g. Prust pire nije ni jeo. Doduše, rekla sam kako sam Odilonu zbog njegove dijete spremala pire, ali nije ga valjda mučenik jeo u taksiju!...

Istina je da smo otišli po muzičare, te da je trebalo da stignu oko jedan sat posle ponoći i da sam ih uvela u salon, da se g. Prust opružio na sofu, dok su se oni pripremali za nastup i da sam ja brižljivo spustila zavese. Pošto sam zatvorila sva vrata, izašla sam i u predsoblju sedela i čekala za slučaj da g. Prustu nešto zatreba.

Dok su svirali Kvartet, slušao ih je opružen, zatvorenih očiju – znam to zato što sam ga u jednom trenutku videla. Onda je bila pauza tokom koje sam, navodno, poslužila pržen krompir i šampanjac, kao nekad Masiju na Bulevaru Osman. To nije istina – niti sam išta spremila niti poslužila. Posle tog predaha, g. Prust je muzičare zamolio da mu, ukoliko se nisu previše umorili, odsviraju ne ceo Kvartet, već neki određeni deo – ne razumem se dovoljno u muziku da bih umela da kažem koji deo tačno.

Kad je sve bilo gotovo, mnogo im je zahvalio i sišao s njima. Ne sećam se da su muzičare, kako se pričalo, čekala četiri taksija. Sumnjam, pošto je g. Prust krenuo s njima, a i Odilon mu je stajao na usluzi. Tim pre što sam gotovo sigurna da je s njima otišao, verovatno kako bi prikupio još neke podatke. Ne bi me začudilo ni da ih je odveo na večeru u gostionicu „Lip“ na Bulevaru Sen Žermen.

Pre nego što su izašli, platio im je. Pominjale su se razne cifre, od sto pedeset do petsto ondašnjih franaka po muzičaru. Sigurna sam da je bilo više od petsto franaka. U takvim prilikama nije škrtario, naprotiv: uvek je bio veoma darežljiv. Gaston Pule je primio celu sumu. G. Prust od mene nije krio da je u pitanju bila velika suma novca. Ponovio mi je ono što mi je i ranije rekao: da ga je baš skupo koštalo.

– Veliki je to trošak, Selesta, a uz to, kakva pometnja, kakav zamor! Ali tako je moralo. Treba mi to.

Nije dodao: „Za moje delo.“ To se podrazumevalo...

E pa, da završim sa izmišljenim pričama. Naravno, pričalo se i kako je od muzičara tražio da mu ponovo odsviraju ceo Kvartet zato što je prvi put dok je slušao zaspao. Koješta, svakako da je reč o običnoj gluposti vrednoj žaljenja. Rekla sam da je zatvorio oči; često je to radio i kad mu neko dođe u posetu, ali iza zatvorenih kapaka sve je budno i usredsređeno pratio! I sa mnom mu se to stalno događalo, bilo dok bi pričao bilo dok bi me slušao, a nijedna mu reč ne bi promakla.

Želim da raskrinkam sve te laži jedino iz dužnosti da kažem istinu. Ali, pre svega, i zato što mi je mučna pomisao da neko, samo da bi sebe istakao, nije oklevao da, zarad nešto slikovitosti, izvitoperi strast jednog čoveka koji je celog sebe dao, pa čak i život žrtvovao za svoje delo i, moram ponovo da istaknem, koji je jedino težio istini.

Da su drugi, kao ja, bili u prilici da posle sličnih spektakala vide kako sav blista i kako je ispunjen, bili bi sigurni da nipošto nije bio posredi kapric pukog ljubitelja umetnosti i shvatili bi koliko je sve to njemu istinski značilo.

Iznutra je bio skroz preobražen i ozaren, kao kad mi je pričao o maloj površini žutog zida na Vermerovoj slici. Takvim stvarima hranio je životni plamen u sebi, a održavao ga je samo zbog dela koje ga je izjedalo.