Posrnuće u platonsku požudu

GrigorijeTrapezuntski (1396—1486) i kardinal Visarion (1403—1472)

Moramo priznati da je amor socraticus rođen s hudim predznacima. Zapravo, italijanska inteligencija je pred samo njegovo rođenje, bila uvučena u žustru polemiku. Grigorije Trapezuntski, vizantijski aristotelovac, poveo je napad na Platona u svojoj knjizi In comparationes Aristotelis et Platonis (1455). U njoj je osudio Platonova gledišta koja je ocenio rušilačkim po hrišćansku čestitost, milosrđe i pravoverje. O platonskoj ljubavi piše (knjiga III, poglavlje XVII):

O, koliki je nemar hrišćanske elite! O, kako je pažnja ne svih uticajnih ljudi, nego platoničara, sramno usmerena ka zadnjicama dečaka! (...) Valjani ljudi mogu mnogo toga, kad bi hteli; i leteli bi, možda, kada bi prezreli Platona i ostavili se zadnjica.

Čak je otišao i dalje. U knjizi III, poglavlju XVI, nazvao je sodomiju Platonica Venus:

Ali žalim što je sveti život istočnih monaha, od samoga čitanja Platona, posrnuo u platonsku požudu.

Kardinal Visarion, u svojoj In calumniatorem Platonis libri IV (grčki tekst 1457-1458, latinski prevod štampan u Rimu 1469), naposletku je uzvratio, pišući da je Platon oštro ukorio „sodomiju", te da je Grigorije, naprosto, iskoristio činjenicu što se reč amor, „ljubav", koristi da označi različite pojave. Čak i Biblija govori o ljubavi, ali nam to ne daje za pravo da mislimo na bilo šta čulno ili razbludno. Čedna, nebeska, gotovo „hrišćanska" ljubav; to je ono što Platon preporučuje.

Ostali italijanski pisci su naknadno napadali Grigorija što je za posledicu imalo da javno mnjenje stane na Visarionovu stranu. Takvo je bilo stanje u Italiji kada je Ficino pisao svoj Commentarium.

Marsilio Ficino i Giovanni Cavalcanti (1444?-1509)

Shodno ovom stanju, Ficino je morao da bude svestan mogućih „pogrešnih tumačenja" svoga viđenja ljubavi. Stoga voljno odabira da veruje kako ništa u Platonovim spisima ne ukazuje na ono što je Grigorije govorio. Zato je Ficino odbio da učini ono što su docnije uradili Castiglione i Bembo - da „heteroseksualizuje" platonsku ljubav. Za takvu odluku bilo je i filozofskih i ličnih motiva. Kako je polemika između Grigorija Trapezuntskog i kardinala Visariona pokazala, italijanska inteligencija je s manje ustezanja tumačila ovog drugog. Neoplatonizam je značio jedan novi pristup svetu. Ljudi su ga bili „gladni" i postao je moda, ludorija, isto što je egzistencijalizam napravio u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Zbog toga je vrlo lako bilo odbaciti aristotelovca Grigorija, i Ficino nije bio jedini koji se nije mnogo obazirao na njegove prigovore. Kulturna klima toga doba dovoljna je da objasni takav njegov izbor.

Ipak, postojao je još jedan aspekt njegovog odabira - onaj lični. Iskreno govoreći, Ficino je verovatno bio homoseksualac. To ne znači da ga je zbog toga privukao neoplatonizam. Po mom mišljenju, njegova homoseksualnost nije uticala na njegove filozofske ideje, već više na njegovu volju za životom, za ostvarenjem one vrste ljubavi o kojoj je teoretizovao. Takva odluka nije odražavala „tadašnju kulturnu klimu" - ona je tražila ličnu pobudu.

Ficino je zaneto težio ljubavnom odnosu sa Giovannijem Cavalcantijem, mladićem kome je posvetio Commentarium i koga je u pismima nazivao svojim „jedinim pravim prijateljem" (amicus unicus). Kada je pisao Cavalcantiju, Ficino ga je, kadšto, nerado korio, tražeći od njega da piše duža i češća pisma, kao i da piše prvi. Iz njegove prepiske sa Cavalcantijem čini se da je Ficino bio zaista „zaljubljen" u Giovannija, koji je, pak, bio mnogo manje zagrejan i ponašao se „samo" kao prijatelj, ne kao ljubavnik. Ficino mu prebacuje: Amatorias posco literas, non mercatorias! („Tražim od tebe ljubavna, ne trgovačka pisma!") Iako je prihvatio isti neoplatonski pristup životu kao Ficino, Cavalcanti nije delio gorući plam koji je uspalio srce njegovog zanetog prijatelja.

Premda je po Ficinu (koji mu je dao istaknutu ulogu u Commentarium-u) Giovanni bio pravcati genije, valja primetiti da za njim ništa nije ostalo. Jedan istaknuti proučavalac Ficina izjavio je: „Ako se da suditi po karakteristikama ili dijalozima, gde je reč o njemu, on se svakako može smatrati jednim od najkvalifikovanijh predstavnika platoničarske misli i jednim od najupečatljivijih humanista".  Međutim, među svojim savremenicima (izuzimajući Ficina), Cavalcanti je prošao sasvim nezapažen. Možda je najverovatnije objašnjenje ujedno i najjednostavnije: Ficino ga je precenio. Bio je osvojen njegovom lepotom („Kad kažemo ljubav, pod tim se podrazumeva želja za lepotom")  te je, shodno tome, skovao lažnu umnost ne bi li usaglasio stvarnost svoje odveć zemaljske želje sa fiiozofskim smislom svoje teorije.

Ljubav i želja sasvim su očevidne u Ficinovim pismima. Čak i da je Marsilio želeo da one budu primeri klasičnog latinskog uzvišenog stila, vedrih osećanja, iz njih izbija mnogo muke, osujećene Ijubavi i želje. Na primer, 5. januara 1474, Ficino piše:

Marsilio Ficino pozdravlja Giovannija Cavalcantija. Ruka ne može da vodi pero ako nju samu ne vodi duša. Marsilio sve ovo vreme nije mogao pisati Heroju dok mu se Heroj prethodno nije javio. Samo jedna stvar me rastužuje više no sve drugo - pišeš jer si mi obećao, što znači da to dolazi iz obaveze, a ne iz ljubavi. Tražim od tebe Ijubavna, ne trgovačka pisma, ako i iz obaveze misliš na mene, jer ja, razume se, mislmi na tebe i želim da i ti misliš na mene iz Ijubavi. Pozdrav.

A jednog neznanog dana dodaje:

Mnogi važni ljudi me pitaju: Marsilio, zašto si tako dugo u gradu sam? Zato što želim da se oporavim sam — ja koji nikada sebi ne dopuštam samoću. Znači, još se nije vratio? Još nije. Kod mene nema ničeg tekućeg o čemu bih ti pisao. Pisao sam ti o dešavanjima u gradu. Ti meni piši o onima na selu. Avaj, pogrešio sam, ne želim da mi pišeš nego da mi pričaš. Ako razgovaramo, govorimo o tome, Heroju moj, a kada pišemo, pišemo o raznim stvarima. Ja pišem o sećanju, a Giovanni o zaboravljanju. Ali voleo bih da to nisam rekao. On ne zaboravlja mene, jer ni ja ne zaboravljam njega. Štaviše, došao je da mi udovolji, evo ga gde stiže, pohitajte mu u susret, noge moje srećne, dočekajte ga, ruke radosne!

I ponovo:

Prijatelju, zašto tako dugo uporno ćutimo? Kakva nagrada čeka onoga koji pobedi, kakva šteta onog ko izgubi? Ja mislim da si me u ovoj upornoj ćutnji pobedio, kao što bih ja pobedio nadmećući se pričanjem. Tako će, nakon ovoga, tebi biti data prva uloga u ćutanju, a meni u pričanju. Zar je na trkalištu vazda nužno služiti se mamuzama? Nikada ne bi potrčao svojom voljom? Zašto si tako surov prema meni? Možda izgleda da se grubo šalim s tobom, moj Giovanni. Ali ti postupaš još grublje od toga, odgovori makar i najgrublje ako te je volja, samo odgovori, a ako te nije volja, a ti onda lepo ćuti. Svakako mislim da će moje oštre reči dirnuti u srce slađe nego med. Zdravo da si i budi odsutan koliko to posao zahteva. Jer meni je dosta da znam da tvoji poslovi idu dobro. Dana 5. oktobra u Haregiju.

Giovanni Pico della Mirandola (1463-1494) i Girolamo Benivieni (1453-1542)

Ficino nije bio jedini voljan da živi amor socraticus. Druga dvojica filozofa iz njegovog kružoka, Giovanni Pico della Mirandola i Girolamo Benivieni, odlučili su da zajedno budu sahranjeni, s rešenošću da za vekove simbolizuju ljubav i prisnost dvaju bića. Reči koje je Girolamo Benivieni urezao u 1530. godini, glase:

Ovde počiva Giovanni Mirandola, za kog znaju i Tago i Gang, a možda i Antipodi. Umro je u 1494, a požive 32 godine. Girolamo Benivieni, ne bi li predupredio da u smrti budu razdvojene kosti onih čije je duše Ljubav za života sjedinila, grob je ovaj obezbedio da u njemu bude pokopan i sam. Umro je u 1542-oj, a požive 89 godina i 6 meseci.

Neko je kasnije dodao stihove na italijanskom:

Boga molim, Girolamo, da se s mirom
i u Raju združiš sa svojim Picom
štono na zemlji jedno bejaste i štono beživotno
tvoje telo počiva ovde, uz njegove kosti svete.

Iako zaneti amor socraticus idealom, ovi filozofi su bili svesni njegove dvosmislenosti, ali su to, poput Ficina, radije odbacivali kao nešto nepostojeće ili površno. Tako je Pico della Mirandola tvrdio u svome Comentu na Dell'amore celeste e divino Girolama Benivienija (napisano malo posle 1486):

Sokrat je ovom čednom ljubavlju ljubio ne samo Alkibijada, već gotovo sve od najmudrijih i najlepših ljudi Atine; i istovetno je Parmenid ljubio Zenona, Orfej Muzeja, Teofrast Nikomaha, Ksenofon Kliniju, i niko od njih ne imade nameru da s ljubljenim upražnjava kakve nečasne radnje (kako veruju mnogi koji sude o nebeskom umu ovih filozofa merom sopstvenih sramnih želja), već jedino da spoljnom, telesnom lepotom bude ponukan da pogleda na onu duševnu, od koje potiče i dolazi lepota telesna.

Pomponio Leto (1428-1497) i Niccolo Lelio Cosmico (1420—1500)

„Niko od njih ne imade nameru da s ljubljenim upražnjava kakve nečasne radnje", veli Pico. Ponovo nailazimo na naročito odbijanje da se sokratska ljubav poistoveti sa ,,sodomijom". To nas navodi na sumnju da su ti „mnogobrojni" predstavljali značajan deo obrazovanih u Italiji, i da se Ficino rešava da odbaci uvreženo mišljenje (koje je, kako vidimo, zastupala većina italijanskih intelektualaca) kada je razdvojio istopolnu ljubav i istopolno ponašanje. Da li je ovo „prirodno" razdvajanje bilo nejasno Italijanima tada a i kasnije? Možemo li reći da je Ficinova teorija bila okaljana unutarnjom dvosmislenošću i da je način na koji je sročena mogao da posluži zaštiti nečije sklonosti ka istopolnom ponašanju?

Možemo lako pojmiti dvosmislenost sokratske ljubavi u izvesnim dokumentima Ficinovih savremenika. Ponajpre, Pomponio Leto je bio uhapšen 1468, godinu dana pre no što će Marsilio napisati svoj Commentarium, pod optužbom (između ostalog) za „sodomiju" jer je bio odviše vezan za dvojicu mladića čiju je lepotu veličao u svojim spisima na latinskom. U isto vreme, Pomponio je napisao odbranu ne bi li opovrgao optužbe. Pomponio je priznao da je veličao lepotu mladića, ali je kazao da je to bilo samo iz razloga što mu je njihov otac činio mnoge usluge, odredivši ga za tutora dečacima i ophodeći se prema njemu više kao prema rođaku negoli učitelju. Dečaci su Pomponiju bili poput sinova.

Tu Pomponio dodaje: „Uzor mi je Sokrat, koji se postavljao kao roditelj kad je posredi vladanje i strogost. On je, naime, lepim dečacima prinosio ogledalo i govorio: „Kad ti je već priroda udelila takav dar, postaraj se da ne odaješ utisak neotesanosti u vladanju i opštoj kulturi"."

Nakon još nekoliko primera, on izvlači ovakav zaključak: „Biblioteke neću ispitivati, ali znam da odlično poznajete sve klasične autore, i za to mi je dovoljan dokaz sam Sokrat".

Po svoj prilici, Pomponio ne bi naveo Sokrata da nije bio siguran da sudije (kojima je ova odbrana upućena) na pameti nemaju vezu između sokratskih običaja i onih „sodomitskih". Bio je siguran da, među obrazovanim svetom, Sokrat i njegov način ljubavi ne predstavljaju ništa sumnjivo; zato se Pomponio mogao pozvati na njega kao na uzor.

Ipak, samo 15 godina kasnije, Niccolo Lelio Cosmico obznanio je jedno suprotno gledište. Oko 1483. spevao je na latinskom pesmu Crnom dečaku (zasigurno robu koga je posedovao Lorenzo Veličanstveni). Pošto je lepotu dečakove crne puti veličao služeći se mnogim hiperbolama, u pesmi Cosmico od njega traži da ne bude nemilosrdan i da mu popusti. Tada je pisac, kao sudeonika u svojim željama, naveo tvorca Gozbe, samoga Platona:

U ljubavi nema poštenja, već samo proste surovosti kakvu ne mogu da podnesu ni divlje zveri. To je uvideo i neuporedivi Platon koji, iako je prezirao telo i prikazivao sebe čednim, ipak se nije stideo ni stenjanja od bolnih pokreta. (...) (lakuna) Zabavljati se u pesmama: „Posisati ljubljenog dečaka dok klečim pred ljupkim procepom, kao što vešta pčela siše cveće". (...) Eto kako se taj nikad dovoljno hvaljeni starac bezobzirno šegačio s plemenitom ljubavlju.

Nema sumnje kakvo je značenje Cosmico dao ovim „poljupcima". Evo kako počinje jedna druga njegova pesma: „Jane, zločin moj jedva da iskupiti mogu, jer ležah kraj tebe tolike noći, tolike dane".

Baldassarre Castiglione (1478-1529) i Carlo Sigonio (1520-1584)

Nije im bilo suđeno da odu dalje. Kako je vreme prolazilo, poistovećivanje Sokratove i Platonove ljubavi sa „sodomijom" postaje sve učestalije. Jedno pokolenje posle Marsilija Ficina, Baldassarre Castiglione u svom čuvenom II Cortegiano ima dvojicu likova koja o suzdržavanju raspravljaju na sledeći način:

Svojim očima videh - gospodar Cesare odvratite sam stoga mnogo sigurniji od tebe ili koga drugog, da je Alkibijad iz Sokratovog kreveta ustao čist kao što sinovi ustaju iz kreveta svojih otaca. U stvari, veoma čudno mesto i vreme bejahu krevet i noć da bi se divilo toj čistoj lepoti, za koju Sokrat veli da je ljubi bez ikakve nedolične želje, osobito ljubec više lepotu duše od lepote telesne, ali kod dečaka a ne kod staraca, premda su ovi umniji. 

Nekoliko godina kasnije, podsmešljivost gospodara Cesara postaje izvesna u pismu Carla Sigonija, tada još uvek mladog studenta, Ludovicu Montiju, dana 17. novembra 1538. godine. Pošto je optužio pedanti-e (nastavnike u školi) da su iskvareni i, pre svega, da su „sodomiti", dodaje:

Siguran sam da bi me ti, pre no bih uzmogao nastaviti sa svojom pričom, prekinuo navodeći primere ne bi li mi pokazao kako ima i kako je bilo nastavnika koji su vrlo učeni i plemeniti ljudi, te da ću ih uvrediti ako ih sve optužim, ko što činim. I tu ćeš, kao primer, uzeti Sokrata, govoreći: „I on je učio mladiće: da li zbilja misliš da je bio okaljan tolikim i takvim porocima?". Na to pitanje odgovoriću sa što je moguće manje okolišanja, pokazujući ti kako ja to vidim:

Sokrat je bio vrlo uman, ali je čak i on grešio kao smrtnik. Stoga ja ničiju čast ne vređam posebi ce ga imenujući, te ako bi neko slučajno ustao braneći ga, rekao bih mu ne samo da je i on sam pokvaren već i da želi tuđe poroke prikriti i svojom ih bestidnom drskošću odbranili."

Giovanni della Casa (1503-1556) i Flaminio Nobili (1530-1590)

U takvoj prilici, stidljiva odbrana Sokrata koju je dao Giovanni della Casa u svom Galateu (1558) nije bila naročito ubedljiva. Štaviše, kroz Galatea je „platonska ljubav" sasvim „heteroseksualizovana"; koncepct amor socraticus iščezava.
Della Casa je tvrdio kako većina nije osuđivala naviku za opijanjem iz straha da se „kojim slučajem ne desi ono što je snašlo samoga Sokrata zbog njegovog prekomernog ukoravanja svakog, pošto iz ljubomore bejaše optužen za jeres i ostale prljave grehe, te osuđen, premda iz lažnih razloga, jer spram njihova lažna idolopoklonstva, on bejaše pravoveran".

Sličan stav je izneo Flaminio Nobili u svom Trattato dell'amore humano (napisanom 1556, a objavljenom 1567). Tu nailazimo na prividno neizmenjenu ficinovsko-platonsku teo- riju ljubavi:

Da bi pobudio ljubavnu želju uma, Platon i ostali učili su ljude da lepotu mladićku drže prikladnijom od lepote devojačke; i zaista, one koji vole muškarce on smatraše plodonosnijim i bremenitijim duhom negoli telom.

Nobili se iskreno iznenadio kada se suočio s mogućnošću da stvari ne moraju da slede normalni tok: ko bi drugi ikako mogao da izmami seksualni nagon ako ne žene?

Izvesno, gledajući u prirodu stvari, čini mi se, po svoj prilici, kako muška lepota nije podobna za rađanje telesne požude, štono je slučaj s lepotom ženskom, koja je stvorena da u nama pobudi želju za telesnim opštenjem. Ali, po tom pitanju, trebalo bi verovati Platonu i njegovim sledbenicima koji su voleli muškarce ali sebi nisu dopuštali da ih nadvlada ta nepristojna glad, po svemu mrska Prirodi, već su u sebi razvili goruću želju da im se prepuste i učine ih hrabrim i mudrim. I kada bi to postigli, mislili bi da su dosegli istinski cilj svoje ljubavi.

Još jednom nailazimo na poistovećivanje istopolne ljubavi i „sodomije", i još jednom je nagoveštena veza izmedu ovo dvoje, makar i da bi kasnije bila porečena. Snažna potreba da se precizira ova razlika jeste dokaz da ona nije bila najjasnija. Zašto inače insistirati na ukazivanju na nešto što bi trebalo da je samo po sebi dovoljno, jer priroda stvari uči kako muška lepota nijepodobna za rađanje telesne požude? Ipak, Nobili odlazi čak i dalje od Platona i Ficina dodavšižene koje u sebi nose nešto muževno na listu mogućih kandidata za sokratsku ljubav. To je bio ishod tadašnje narastajuće ,,heteroseksualizacije" sokratske ljubavi koja je isticala žene kao odgovarajuće objekte „platonskih" strasti:

Otud osnovni cilj ljubavi nije da se u ljudskoj lepoti uživa, jer Priroda ne može imati svrhu tako nisku kao što je zadovoljenje očinjeg vida pomoću pregršti bojenoga praha, ili nutrenje još nezrele duše koja ne može biti kadra za neko osobito savršenstvo. Ali nam pomoću muške lepote, a možda i one ženske koja u sebi nosi nešto muževno, [Priroda] pomaže da damo duhovni porod, a pomoću druge, pohotljive lepote, da damo onaj telesni.

Dok se očevidno slaže sa Ficinom, Nobili iznosi svoj skepticizam po pitanju „sokratske ljubavi" kao vida „erotopedagogije": duša još nezrela ne može biti kadra za neko osobito savršenstvo.

Imajući u vidu ove promene, sada je jasno zašto su oni koji su uporno nastojali da očuvaju prvobitna ficinovska viđenja platonske ljubavi - kao istinske strasti između pripadnika istoga pola - do tada bivali pogrešno shvatani. Takođeje jasno zašto bi većina njih (ako ne i svi) danas bili definisani kao „homoseksualci".

Giordano Bruno (1548-1600)

Nešto više od veka nakon Commentarium-a, parabola o sokratskoj ljubavi privedena je konačno kraju kada je Giordano Bruno opisao Sokrata kao osobu sa homoseksualnim nagonom (inclinatione).

U delu O uzroku, počelu i jednom (De la causa, principio e uno, 1584), Bruno je pisao o pedante-u (zanimanju koje je, poput frizera ili plesača u današnje vreme, smatrano tipičnim predstavnikom „tog" poroka): „Četvrti je taj svetogrdni nastavnik, jedan od filozofovih oštrih kritičara, što sebe otud naziva Momom;  čovek veoma vezan za svoju grupu đaka, radi čega svoju ljubav zove „sokratskom"; večiti neprijatelj ženskoga pola".  Otuda je sokratska ljubav predstavljena kao tipično nastavnička, što je za to vreme bilo isto što i reći ,,sodomija".

Ali ima tu još nečeg. U svome spisu Spaccio della bestia triunfante (1584), Bruno smatra da uzdržavanje ne predstavlja vrlinu za one koji, budući isuviše „hladni" ili stari, imaju malo ili nimalo seksualne potrebe, dok je pak vrlina za one koji je zaista imaju. Stoga:

Ako o tome dublje razmislite, laž je da je Sokrat otkrio kakvu svoju sramotu, već je pre postao hvale vredan zbog svoje suzdržanosti, kada je potvrdio sud fiziognoma koji se tiče njegove prirodne sklonosti ka prljavoj Ijubavi prema dečacima (la sua natural inclinatione al sporco amor di gargioni).

Iako se ni Bruno nije usudio da Sokratovu čednost dovede u sumnju, on Sokrata donekle razlikuje od verus amator-a, nekoga koga bismo danas smatrali homoseksualcem. Kakva je veza između grešnika „pojedinačnog čina" i čoveka koji ima „prirodnu sklonost" ka „prljavoj ljubavi prema dečacima"? Ako „sodomija" nije ništa drugo do čin („pojedinačni čin"), koje je značenje izraza „prirodna sklonost" prema toj ljubavi, kada se govori o osobi koja joj se, budući čedna, nikada nije prepustila?

Giordano Bruno je, štaviše, pisao da se pohotne sklonosti razlikuju od osobe do osobe, i odmah potom je ustvrdio kako je Sokrat veoma čestit čovek, jer mada vrlo „sklon" ljubavi prema dečacima, on joj odoleva. Zaključak, koji sam Bruno jasno iznosi, kazuje da nema vrline u odolevanju slabim ili nikakvim sklonostima. Sve u svemu, sklonost ka pripadnicima istoga pola, prema Brunu, razlikuje se od osobe do osobe; to nije datost za sve ista na isti način.

Bruno je ovo mišljenje izrazio prepričavajući jednu Ciceronovu anegdotu (Rasprave u Tuskulu IV, 37): fiziognom Zopir izjavljuje kako u Sokratu vidi mnoge poroke. Sokratovi prijatelji su ga prezreli, ali se sam filozof složio, priznavši kako je s tim lošim sklonostima rođen, ali da ih se kontrolom Razuma mora osloboditi (cum illa sibi insita, sed ratione a se deiecta diceret). Dve su mogućnosti: Bruno je svoje gledište zasnovao ili na latinskoj anegdoti (otkrivajući da je u helenističkom svetu na istopolno ponašanje gledano kao na posledicu „sklonosti") ili na kulturnom humus-u svoga doba. U oba slučaja, koncept „homoseksualca", koji je to iz razloga „prirodne sklonosti", pojavio se ovako mnogo pre navodne „medicinske konstrukcije homoseksualnosti".

Iz: Giovanni Dall'orto, "Socratic love as a Disguise for Same-Sex Love in the Italian Renaissance", 1989.

Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić

Prevodi citata sa latinskog: Vladimir Bošković

QT magazin (3-4)