Neka liči na bilo koga na svitu samo ne na naše dvi familije
Bebej1

Photo: Joel Sternfeld

Post-porođajno ludilo

Vrime provedeno u pred-rađaoni pamtit ću ka vrime mog konstantnog pokušavanja da iz medicinskih sestara izvučen bar jednu humanu gestu, bar mrvicu suosjećanja za buduće mame, ali bezuspješno. Ja ne znan šta je tim sestrama bilo, ali čoviče kontinuirano su se dernjale na nas patnice, ka da nam nije bilo dovoljno teško i bez toga. Pretpostavjan da je tomu bilo krivo ratno vrime, rodilište je bilo prekrcano a bolničkog osoblja premalo.

Kad san napokon iz predrađaone primištena u nešto šta su doktori i sestre nazivali "boks", a šta je meni zvučalo užasno zlosutno, shvatila san da mi više nema povratka, i da sad napokon moran rodit, tila ne tila.

Neke žene govoru da in je trenutak poroda bija najsritniji trenutak u životu. Ja međutin do dana današnjeg nisan uspila razlučit jesan li bila sritna zato šta san postala majka, ili zato šta više nisan trudna. Znan da zvuči bogohulno, ali, bogamu, krajnje je vrime da se cila ta petljancija sa pupčanin vrpcama demistificira.

U mom slučaju se zakompliciralo sve šta se uopće može zakomplicirat, bilo je i onesvješćivanja, i spašavanja bebe, i vriskova doktora i sestara. Majkemi ako oni nisu vrištali više od mene. Išli su mi na živce i tila san ih pitat "Pa dobro, majkumu, ko ovdje rađa?"

Kad je mališan napokon sritno ispliva na ovaj svit, bija je tako modar u licu da su ga odma smistili pod kisik. Meni je potom prišla neka sestra, i pitala me kako se zovem. U prvi mah san pomislila da je sestra šenila pameću od grozote netom proživljenog mog poroda, i da je u stvari tila pitat kako će se mali zvat, pa san odgovorila: "Krešimir". Po njenom osupnutom pogledu san zakjučila da to nije točan odgovor.

Onda san shvatila da to oni na taj način provjeravaju da nije rodilja šenila pameću od napora. Čim sam to shvatila, da in se osvetin za, po mom mišljenju, krajnje nehumano odrađivanje cile akcije, mrtva ladna odvratim, ne trepnuvši: "Zoven se Kate." Na to je nastala opća strka i panika, zalili su me vodom, sjatili se oko mene i ponovo mi postavili isto pitanje: "Kako vam je ime?"
Ja san taman zadovoljno i sadistički smišljala koje ću in sad ime reć, ali je onda uletija jedan doktor, promotrija me sumnjičavo i reka:"Jel' se vi to zajebajete s nama? Glumimo post-porođajno ludilo, a?"

Odbrusila san mu da je bezobrazan i neprofesijonalan i da ne-zvala-se-ja-Mare ako ga neću tužit zbog dušovnih boli koje mi je nanija svojon optužbon, ali su me onda već izgurali odatle, a meni se ideja o post-porođajnon ludilu toliko svidila da san se na to ludilo izvlačila još godinama poslin, a ponekad i još uvik, ijako je mali u međuvrimenu falabogu od novorođenčeta izrasta u kus momčine od svojih, evo još malo, osamnajst godina.

Diše li?

Po izlasku iz rodilišta bila san sritna otprilike jedno punih deset minuta, ponosni tata nas je sačeka isprid sa buketon cvića, članovi familije su se otimali ko će nas više puta slikat, izljubit, čestitat, njegovi su tvrdili da mali ima čačin nos, moji su pak tvrdili da ima materina usta i bradu, prepucavali su se na koga dite liči a ja san se, slušajući krenbile, usrdno nadala da mali neće ličit na nikoga od njih, neka liči na bilo koga na svitu samo ne na naše dvi familije.
A onda, kad smo ponosni tata i ja ušli u naše auto, kad smo ostali sami, pogledali smo u onaj mali smežurani smotuljak u mojin rukama i - pristravili se!

Šta sad, pobogu?
Do jučer nan je najveća odgovornost u životu bila pazit na to da nan u frižideru uvik bude dovoljno ladnog piva, a sad najedanput postajemo odgovorni za taj jedan mali ljudski, krmeljavi životić! Na facama nan se ocrtavala jasna panika i zbunjenost, došlo nan je da bebu vratimo u rodilište, ali smo nekako osjećali da nan familije ne bi baš dobro primile vijest da ćemo malog dat na usvajanje, pa smo stisli zube, udahnuli duboko i zajedno sa smotuljkom krenili u najluđu, najtežu i najlipšu od svih avantura na svitu - u doživotno roditeljstvo.

Prva noć

Radili smo tačno sve prema uputama. Mali je bija nahranjen, okupan, umotan i zamotan po peesu, stavili smo ga u krevetić, cmoknili ga u malo čelo, utrnili svitlo i pomislili: "Pa neš ti, nije ovo roditeljstvo baš ni tako teško ka šta smo mislili". Zatvorili smo umorne oči, i umirili se. Nakon otprilike dvajst minuta čujen ponosnog tatu:

- Jel ga ti čuješ? - šapće.
- Ne. A ti? - sa strepnjom.
- Ne čujen.
- NE ČUJEMO GA!!!

Dvi sekunde nakon toga smo u skoku bili oboje nad krevetićem, glava uronjenih u taj strani, mirišljavi svemir, osluškujući, zaustavljenog daha, diše li mali stvor uopće il' ne diše. Utvrdivši da diše, čak dapače, da očito spava snom pravednika potpuno ravnodušan na naše tjeskobe, s olakšanjem ga cmoknemo opet u pametno čelo (mamino čelo, jel'), i vratimo se u krevet.

Tišina, mrak.
Prošlo je nekih petnajestak minuta.

- Jel' ga ti čuješ? - tjeskobni šapat ponosnog tate.
- Da, čujem ga. A ti?
- I ja ga čujen.
- ČUJEMO GA!!!

Skok, panično dotrčavanje do krevetića, glave ponovo zabijamo u životni prostorić maloga bića, i stvarno, ovaj put je stvorenjce disalo glasno i šumno, a nas dvoje smo bili sami s njim, i nije bilo nikoga da nam kaže jel' to normalno il' nije, dišu li sva nova stvorenjca baš tako, triba li ih se čut ili ne čut, i šta je opasnije, kad ih se čuje ili ne čuje, i, ako ih se ne čuje, jel' ih triba pustit da tako nečujno spavaju, a ako ih se čuje, triba li zvat hitnu pomoć, babicu, matičara, bake, suside, vatrogasce, koga li već?

Da rezimiran, od te prve noći, pa do otprilike dječakovog desetog rođendana, ponosni tata i ja jednostavno više nismo spavali.
Mislin, ko normalan može spavat kad ti tu kraj tebe nešto - diše, rasteže se, pupa, čuje se, ne čuje se, meškolji se, trepće i nezaustavljivo raste, raste, raste?

Oceni 5