Pošta iz Drugog svetskog rata

Gilbert Bradley se nešto pre vojnih vežbi i priprema za front 1940. godine zaljubio u jednog muškarca, što je u to vreme bilo prilično opasno, budući da je homoseksualnost u Velikoj Britaniji dekriminalizovana tek 1967. Uprkos tome Gilbert je svom izabraniku Gordonu Bowsheru pisao pisma, ali ih je potpisivao samo sa „G“. Kolekcionari u čijem su se posedu pisma kasnije našla su pretpostavljali da „G“ označava devojku (od „girlfriend“), da bi se tek mnogo godina kasnije saznalo da se zapravo radi o ljubavi između dvojice muškaraca, i da je „G“ zapravo Gilbert. Bowsher je na primljena pisma odgovarao, te je u jednom napisao kako „leži budan po čitavu noć, i čeka zoru i dan kad stiže pošta, da bi kada željeno pismo izostane samo nastavio da postoji, kao masa beskorisnih nerava.“

Nema mnogo informacija o tome kako su ljubavnici živeli u to vreme, te se samo zna da Gilbert nije želeo da ostane u vojsci, budući da u jednom od pisama piše o tome kako je pokušao da odglumi epileptični napad kako bi dobio odsustvo. Gilbert i Bowsher su se upoznali još 1938. godine, dok je Bowsher bio u romantičnoj vezi sa Gilbertovim nećakom, te su nešto malo posle toga počeli da komuniciraju, što je kasnije preraslo u ljubav koja se i danas navodi kao primer istrajnosti, hrabrosti i volje uprkos svemu. Tokom čitavog Drugog svetskog rata mladi ljubavnici su razmenjivali pisma, te jedan drugome često pisali o tome kako jedva čekaju dan kada više neće biti razdvojeni, te o reakcijama porodice i ostatka sveta koji nije verovao da je ljubav između dva muškarca moguća.

Nije poznato da li su ostatak života proveli zajedno, ali se pretpostavlja da to nije bio slučaj, budući da se Bowsher u nekom trenutku sam odselio u Kaliforniju, gde je postao poznati konjički trener. Tako pisma ostaju jedini dokaz o ljubavi koja je jednom postojala, a danas se nalaze u Gradskom muzeju u gradiću Shropshire u Velikoj Britaniji, gde su završila nakon što ih je vlasnik Mark Hignett pronašao na eBay-u dok je tragao za artefaktima koji govore o prošlosti tog regiona. U kolekciji se nalazi 600 pisama, koja često govore o „zabranjenoj ljubavi“, što je i bio prvi signal da se posumnja da se radi o komunikaciji između dvojice mladića, a ne između mladića i devojke kao što se prvobitno mislilo.

U jednom od pisama postoji i rečenica koja govori o želji  „da njihova pisma jednog dana budu objavljena, kako bi svet mogao da vidi koliko su se voleli i kako je to bilo „normalno“.“ I želja se ispunila.