Istorija ljudske kolektivne bezosećajnosti
Bba9

Photo: www.lensculture.com

Postoje dve mogućnosti: Ili mrziš nas ili njih

***

1.Ti mrziš drugog.

2. Ne, ne mrzim ga.

1. Onda si budala.

2. Zašto?

1. Zato što ne znaš da te on mrzi!

2. Nisam imao prilike da se u to uverim.

1. Rekao sam da si budala. Dok ti se ukaže prilika, visićeš.

2. Ja sam tvrdoglav, neću da pričam napamet o stvarima koje ne poznajem.

1. Sad mi je jasno, bolje je da te mi smaknemo nego oni. Ti si izrod. Ali bićemo strpljivi. Postoje dve mogućnosti: ili mrziš nas ili njih.

2. Ne, postoji i treća mogućnost, ne mrzim ni tebe ni njega.

1. Stvarno si za batine. Vidiš: prvi, drugi, treći... Koliko je to?

2. Koliko je? Tri.

1. E, lepo, ali na zemlji ima mesta samo za dve stvari: dan i noć, život i smrt, ljubav i mržnju, vatru i vodu.

2. Ne, nije tako, ljubav ne podrazumeva mržnju.

1. Kako ćeš mrzeti ako ne voliš, to je jedno isto, budalo!

2. Ne, ne prodaje se to u istom pakovanju!

1. Ne da si naš izrod, nego kosmički. Nakazo duhovna i fizička. Znaš da ću početi da te bijem! (bije ga) Ovo je poslednji izraz moje ljubavi. Štap je vrhovni argument za tebe! Da li sad mrziš?

2. Da, tebe i štap!

1. To je već bolje, samo da znaš, tukao sam te zbog trećeg, odnosno drugog! On je zapravo ovaj štap! Da li ga mrziš?

2. Da, stvarno, štap je odvratan. Ali bez tvoje ruke, tojaga ko tojaga!

1. Svejedno čija je ruka, budalo, ti ne veruješ u boga.

(Skeč: Nauk mržnje)

***

Prvo što te žele naučiti u vojsci to je da stojiš i hodaš. Svako je prohodao kako je znao i umeo; u srećnim porodicama prvi koraci se uvek radosno obeleže. Svi smo mi ubeđeni da bar hodati znamo, kao što znamo stajati. Ali, to je samo naše mišljenje, dok nas ne spapče u vojsku. Jedino su u pravu oni koji kažu: Tek sam prohodao u vojsci! U vojsci vas ubede u dve osnovne stvari, prvo da ne znaš stajati i drugo da, uopšte, ne znaš hodati. Onda počinje obuka. Znate, stajanje, uopše, nije laka veština, ima stajanja i stajanja, najteže je stajanje zvano mrtva straža. To je ono stajanje kad vam muva zunzara sleće na nos a vi ništa, imate pušku, ali ne smete da opalite. Pravila službe. Teže je naučiti stajati nego naučiti pisati, a tek hodati strojevim korakom, to mogu samo odabrani. Nekom odmah, posle prvih časova obuke, otpadnu muda, a vene na nogama da se raspadnu. I tu, pride, povremeno morate vikati iz petnih žila dok trupkate ko marva, urlati u ritmu koraka kao da vas neko šiba Slu-ži-mo na-ro-du.

Puka je zabluda da je sve što vidite na ulici hodanje, to je samo privid hoda, to je bauljanje, gmizanje nedostojno čoveka. Svaka nacija ima svoj svečani nacionalni korak, svoj hod, taj korak je duboko u slavnoj tradiciji predaka, taj korak je ono što nas razlikuje od drugih. Rus diže noge u nebo ne savijajući ih u kolenima, potom oštro udari u tle tako da se i mrtvaci bude, zemlja se trese. Kao da Rus nema kolena nego su mu noge poluge sa samo jednim zglobom, to im je svečani, herojski krok. A svakodnevno ko zna kako idu, obično su pijani pa malo ko zna kako idu zapravo. Mi, pak, savijemo nogu u kolenu različito od ostalih, tako da pravimo strogo prav ugao između butine i trbuha i onda tek tresnemo u tlo kao paripci tako da možemo ići i u mestu, a možemo i napredovati, sve zavisi od situacije. Grmi korak strojevi, a mi stojimo. Foliramo marševanje, jer naš prostor je mali, čas posla mi smo na Drini, naš Lebensraum pređemo dok si popušio opušak, zato mi često maršujemo u mestu i skandiramo zakletve bogu i narodu.

Juriš je nešto drugo.

Juriš je ni trčanje ni hodanje, to je kad srljaš izbezumljeno vičući da bi uplašio smrt.

Brzo hodanje je komička tačka na Olimpijskim igrama. Posebna vrsta sporta, kao usiljeni marš u vojsci, koje liči na sve samo ne na ljudski hod. Čovek se uvija kao glista i napreduje.

(Škola hodanja i stajanja)

***

...Slatko je spavao bez trzavica,

Pod tišinom edenske vedrine.

...I sanjao je peći Aušvica,

U rovovima ljudske trupine.

Decu je video!... U rajskoj sreći

Sijao mu je osmeh sa lica

Sanjario je ništa ne sluteći

Ne razlučujući dobro od zla.

Vinokurov: Adam, prev. I. H., P. Č.

Kako je posle Aušvica moguće stvarati poeziju, muziku!?

To je samo retoričko pitanje, jer znamo da je pre Aušvica bilo desetine hiljada ratova i stratišta. Peloponeskih, punskih, krstaških, stogodišnjih, pedesetogodišnjih, verskih, bilo je bartolomejskih pokolja, giljotina. Pre Aušvica je bilo progona i nasilnih seoba. Sveobuhvatne ideološke i druge pripreme za Aušvic trajale su pre i posle krstaških ratova, Aušvic se nije dogodio sam od sebe, voljom jedne zločinačke zavere, ne, kao što se ništa ne rađa iz ničeg. Posle Aušvica, nažalost, dogodiće se nešto još gore. Nešto mnogo gore od Hirošime i Nagasakija. A posle, može li se to uopšte zamisliti? Zato što se ne može zamisliti, zato se još ne događa. Ali fatalni lanac nesreće se ne može prekinuti, to je istorija ljudske kolektivne bezosećajnosti. Pesnik ingeniozno kaže u citiranoj pesmi da je Adam u raju sanjao peći Aušvica ništa ne sluteći ne razlučujući dobro od zla.

(Ništa bez ništa)

*Iz knjige „O prirodi stvari“

Oceni 5