Orvelova "1984": U zgradi Ministarstva ljubavi
Kamera

Photo: thequeerfrontier

Postoji samo jedan zločin, zar ne?

Nije znao gde se nalazi. Verovatno u zgradi Ministarstva ljubavi; ali nije imao načina da to proveri.

Nalazio se u sobi s visokom tavanicom i bez prozora, sa zidovima od blistavog belog porculana. Skrivene lampe ispunjavale su je hladnom svetlošću; čulo se neko neprekidno zujanje, za koje je pretpostavljao da ima neke veze s dovodom vazduha. Oko zida, prekinuta samo vratima i, na zidu preko puta vrata, klozetskom šoljom bez drvenog sedišta, bila je klupa, ili polica, taman toliko široka da se na njoj moglo sedeti. Bilo je četiri telekrana, po jedan na svakom zidu. U stomaku je osećao tup bol, koji ga nije napuštao još otkako su ga ugurali u zatvorena kola i odvezli. No bio je i gladan; ta glad je bila nezdrava i grizla je.

Otkako je poslednji put jeo moglo je proći dvadeset četiri sata, možda i svih trideset šest. Još uvek nije znao, a verovatno neće nikad ni saznati, da li je bilo jutro ili veče kad su ga uhapsili. Otkako su ga uhapsili nisu mu dali da jede. Sedeo je što je mirnije mogao na uzanoj klupi, ruku prekrštenih na kolenu. Već je naučio da mora sedeti mirno. Ako bi pravio neočekivane pokrete, s telekrana su se izdirali na njega. Ali neodoljiva potreba za jelom zahvatala ga je sve više. Iznad svega je žudeo za komad om hleba. Činilo mu se da u džepu kombinezona ima nekoliko mrvica. To je čak moglo biti— ovo je mislio zato što ga je nešto povremeno golicalo po nozi— i kakvo krupnije parče. Na kraju iskušenje da dozna šta je nadjača strah; on gurnu ruku u džep.

„Smit!” zaurla glas sa telekrana. „6079 Smit V.! Vadi ruku iz džepa!”

On ponovo sede mirno, ruku prekrštenih na kolenu. Pre nego što su ga doveli u tu ćeliju, bili su ga bacili na neko drugo mesto koje je moralo biti običan zatvor ili privremena ćelija u koju su patrole zatvarale za prvo vreme. Nije znao koliko su ga tamo zadržali; u svakom slučaju, nekoliko sati; bez časovnika i dnevnog svetla bilo je teško izmeriti vreme. U ćeliji je bilo bučno i smrdljivo. Bila je slična onoj u kojoj se sad nalazio, ali neopisivo prIjava i večito prenatrpana; u njoj je bilo deset do petnaest ljudi. Najviše je bilo običnih kriminalaca, no bilo je i političkih krivaca. On je ćuteći sedeo uza zid, dok su ga prIjava tela gurala, previše obuzet strahom i bolovima u trbuhu da bi obraćao mnogo pažnje na svoju okolinu, ali mu je ipak pala u oči zaprepašćujuća razlika između članova Partije i ostalih. Članovi Partije su uvek bili ćutljivi i preplašeni, dok obične nije bilo briga ni za koga i ni za šta. Psovali su stražare, žestoko se branili kad su im ovi oduzimali stvari, pisali skaredne reči po podu, jeli prokrijumčarenu hranu koju su vadili iz tajanstvenih skrovišta u odeći, i čak vikali u telekran kad bi pokušao da uspostavi red. S druge strane, neki od njih kao da su dobro stajali sa stražarima: zvali su ih po nadimcima i nagovarali ih da im kroz špijunku na vratima doture koju cigaretu. I sami stražari su se prema običnim kriminalcima ponašali nekako uzdržljivije, čak i kad su morali da upotrebe silu. Govorilo se naveliko o logorima za prinudni rad, kuda je većina uhapšenih očekivala da bude odvedena. On saznade da u logorima „može da se živi” ako čovek ima dobra poznanstva i zna sve „cake”. U logorima je bilo podmićivanja, protekcije i ucene, bilo je homoseksualnosti i prostitucije, bilo je čak i zabranjenog alkohola, destilisanog iz krompira. Kapoi su bili samo obični kriminalci, naročito gangsteri i ubice, koji su sačinjavali svojevrsnu aristokratiju. Sve prljave poslove radili su politički krivci.

Kroz ćeliju su neprestano prolazili hapšenici svih vrsta: trgovci drogama, lopovi, banditi, crnoberzijanci, pijanci, prostitutke. Neki pijanci su bili tako ratoborni da su ostali zatvorenici morali da ih savladuju zajedničkim snagama. U jednom trenutku četiri stražara unesoše ogromnu ruševinu od žene koja se otimala i drečala, držeći je svaki za po jedan kraj; imala je oko šezdeset godina, velike obešene dojke su joj se klatile a po licu pali gusti pramenovi sede kose

koja joj se u otimanju beše raščupala. Strgoše joj s nogu bakandže kojima se ritala na njih i baciše je Vinstonu na krilo; gotovo mu polomivši butne kosti. Žena se uspravi i isprati stražare krikom „Da vam j… mater!” Zatim, primetivši da sedi na neravnom, skliznu s Vinstonovih kolena na klupu. „Izvinjavaj, dušo”, reče ona. „Nisam ‘tela da sednem na tebe; to su me gurnuli ovi govnari. Baš ne znaju da postupaju s damom.” Ona zastade, potapša se po grudima, i podrignu. „Izvini”, reče. „Nije mi baš najbolje.” Zatim se naže i poče obilno povraćati na pod.

„Ha, tako”, reče sklopivši oči i zavalivši se. „Ako ti je muka, odma’ povraćaj; ja to uvek govorim. Dok ti je još taze u stomaku.”

Ona ožive, okrete se da još jednom pogleda Vinstona, koji kao da joj je smesta postao simpatičan. Prebaci mu debelu, mesnatu ruku preko ramena i privuče sebi, duvajući mu u lice miris piva i bljuvotine.

„Kako se zoveš, dušo?” upita ga ona.

„Smit”, reče Vinston.

„Smit?” reče žena. „To je baš čudno. Ja se isto prezivam Smit. Ko zna,” sentimentalno dodade ona, „mož’ biti sam ti čak i majka!”

Vinston pomisli da bi mu ona od ista i mogla biti majka. Imala je odgovarajuće godine i izgled; a moguće je da se ljudi ipak promene posle dvadeset godina u logoru za prinudni rad.

Drugi mu se niko nije obraćao. Obični kriminalci su u začudno velikoj meri ignorisali članove Partije. Zvali su ih, s nekim ravnodušnim prezirom, „politički”. članovi Partije su se plašili da razgovaraju bilo s kim, a naročito između sebe. On je samo jednom, kad su dve članice Partije bile zbijene jedna do druge, prečuo kroz buku glasova nekoliko reči prošaptanih na brzinu; posebno je čuo da pominju neku „sobu sto jedan”, što nije razumeo.

U ovu drugu ćeliju su ga doveli pre kojih dva ili tri sata. Tupi bol u trbuhu nije ga nikako napuštao; ponekad bi slabio a ponekad jačao. Njegove misli su se u istom ritmu širile i sužavale. Kad je jačao, on je mislio samo o bolu i svojoj želji za hranom. Kad je slabio, zahvatala ga je panika. Bilo je trenutaka kad je sebi tako živo predstavljao šta će mu se desiti da mu se srce davalo u galop a dah zaustavljao. Osećao je udarce pendrekom po laktovima a potkovanim čizmama po cevanicama; video je sebe kako se uvija na podu, vrišteći za milost kroz razbijene zube. O Džuliji gotovo da i nije mislio. Nije mu uspevalo da zadrži misli na njoj.

Voleo ju je i nije hteo da je izda; ali to je bila samo gola činjenca koju je znao kao što zna aritmetička pravila. Nije osećao nikakvu ljubav prema njoj; gotovo nije ni razmišljao o tome šta se s njom dešava. Češće je mislio na O’Brajena, s treperavom nadom. O’Brajen sigurno zna da je on uhapšen. Bratstvo, beše rekao on, nikad ne pokušava da spase svoje članove. No tu je bio i žilet; mogli bi mu doturiti žilet ako hoće. On će imati možda pet sekundi pre no što čuvari stignu da ulete u ćeliju. Oštrica će se urezati u njega s nekom hladnoćom koja peče; čak i prsti koji će je držati biće posečeni do kosti. Sve misli su se zaustavljale na njegovom bolesnom tetu, koje se drhteći povlačilo od najmanjeg bola. Nije bio siguran da li će upotrebiti žilet čak i ako mu se zaista ukaže prilika. Bilo je prirodnije postojati iz trenutka u trenutak i prihvatiti još deset minuta života, iako je na njegovom kraju neizbežno čekalo mučenje.

Ponekad je pokušavao da izbroji porculanske cigle u zidovima ćelije. To je trebalo da bude lako, ali je on uvek na ovom ili onom mestu gubio račun. Češće se pitao gde je i koje je doba dana. U jednom trenutku bio bi siguran da je napolju puno dnevno svetlo; U sledećem isto tako siguran da je mrkli mrak. Instinktivno je znao da se ovde svetla nikad ne gase. Tu nije bilo mraka; sad je shvatio zašto je O’Brajen razumeo aluziju. Na zgradi Ministarstva ljubavi nije bilo prozora.

Njegova ćelija se mogla nalaziti u samom srcu zgrade, a mogla je biti i na samoj ivici; mogla je biti deset spratova ispod zemlje isto tako kao i trideset spratova iznad. U duhu se pokretao s mesta na mesto i pokušavao da po osećaju u telu odredi da li se nalazi visoko u vazduhu ili duboko pod zemljom.

Spolja se začuše koraci čizama. Čelična vrata se otvoriše s treskom. Odsečnim korakom uđe mlad oficir, elegantna figura uniformisana u crnu uglačanu kožu i čije je bledo lice ravnih crta bilo nalik na voštanu masku. On dade znak stražarima ispred vrata da uvedu zatvorenika koga su vodili. U ćeliju utetura pesnik Emplfort. Vrata ponovo tresnuše i zatvoriše se.

Emplfort načini nekoliko nesigurnih pokreta s jedne strane na drugu, kao da misli da postoje još neka vrata kroz koja treba proći, zatim se ustumara po ćeliji. Još nije bio primetio Vinstona. Paćeničke oči su mu bile upravljene na zid, oko metar iznad Vinstonove glave. Nije imao cipela: kroz rupe na čarapama virili su krupni, prIjavi prsti. Videlo se i da je nekoliko dana bio neobrijan. Strnjika brade pokrivala mu je lice sve do jagodica i davala mu razbojnički izgled koji se nije slagao s njegovim velikim slabačkim telom i nervoznim pokretima.

Vinston se malo trže iz svoje letargije. Mora se obratiti Emplfortu i rizikovati urlik s telekrana. Možda je Emplfort bio taj koji treba da mu donese žilet.

„Emplfort”, reče on.

S telekrana se ne začu urlik. Emplfort zastade, malo se trgavši. Oči mu se polako usredsrediše na Vinstona.

„Smit!” reče. „Zar i ti?”

„Za šta su te uhapsili?”

„Da ti pravo kažem…” On nespretno sede na klupu prekoputa Vinstona. „Postoji samo jedan zločin, zar ne?”

„I ti si ga učinio?”

„Tako ispada.”

On stavi ruku na čelo i za trenutak pritište slepoočnice, kao da se nečega priseća.

„Takve stvari se dešavaju”, neodređeno poče. „Uspeo sam da se setim jedne prilike — ukoliko je to bila prilika. No nema sumnje da je to bila nepromišljenost. Proizvodili smo definitivno izdanje Kiplingovih pesama. Na kraju jednog stiha ostavio sam reč ‚bog’. Nisam mogao drukčije!” skoro rasrđeno dodade. „Nije bilo moguće izmeniti stih. Rima je bila ‚svog’. Da li znaš da u celom našem jeziku ima samo dvanaest rima na „og”? Danima i danima sam lupao glavu. Ali druge rime jednostavno nije bilo.”

Izraz lica mu se promeni. Srdžbe nestade; za trenutak je izgledao skoro zadovoljan.

Neka intelektualna toplota, radost pedanta koji je iščeprkao kakvu beskorisnu činjenicu zasja kroz prljavštinu i čekinje.

„Da li ti je kad palo na pamet”, reče, „da je celu istoriju engleske poezije odredilo to što u engleskom jeziku nema dovoljno rima?”

Ne, ta misao Vinstonu nikad nije pala na pamet. Niti mu se, pod datim okolnostima, činila važnom ili pak zanimljivom.

„Znaš li koje je doba dana?” upita.

Emplfort se ponovo trže. „0 tome skoro nisam ni mislio. Uhapsili su me— pre dva dana— ili će biti tri?” Oči mu kliznuše oko zidova, kao da je upola očekivao da negde nađe prozor. „Ovde se ne primećuje razlika između dana i noći. Ne znam kako bi se moglo izračunati vreme.”

Još nekoliko minuta su nevezano razgovarali, a zatim, bez primetnog razloga, glas iz telekrana im naredi da ćute. Vinston je sedeo ćutke, prekrštenih ruku.

Previše širok da bi mogao udobno sesti na uzanu klupu, Emplfort se vrpoljio, sklapajući izdužene prste prvo oko jednog kolena pa oko drugog. Telekran zakevta na njega da sedi mirno. Vreme je prolazilo. Dvadeset minuta, sat— bilo je teško proceniti. Spolja se još jednom čuše čizme. Vinstonova utroba se zgrči. Uskoro, vrlo uskoro, možda kroz pet minuta, možda odmah, lupa čizama će značiti da je došao red na njega.

Vrata se otvoriše. U ćeliju uđe onaj oficir hladnog lica. Kratkim pokretom ruke pokaza na Emplforta.

„Soba sto jedan”, reče.

Emplfort nespretno iziđe između dvojice stražara, dok mu se na licu čitala nejasna uznemirenost ali i neshvatanje.

Oceni 5