Životna preporuka za bolju 2019: “SFRJ za ponavljače” (6)
Nmstj 06 S

Totalna raskoš: Tanjiri, kristalne čaše, a u sredini - jugoslovenska zastavica

Photo: Jože Gal

Potrošačko blagostanje: Sto za ručavanje, kristalne čaše i - regal od dve tone

Jeste kiosk, ali nije za štampu: Nov paviljon za prodajo mesnih izdelkov na mariborskom Trgu svobode 1962. godineDnevna štampa

Pošto SFRJ ima najviši procenat nepismenih u Evropi, Jugosloveni i Jugoslovenke vole da se prave važni tako što čitaju novine, i to da ih svi vide: u kafani, na ulici i na poslu. 

U SFRJ izlazi više dnevnih listova,  od kojih su najvažniji “Vjesnik” Zagreb,  “Nova Makedonija” Skopje,  “Delo” Ljubljana, “Politika” Beograd, “Oslobođenje” Sarajevo i “Pobjeda” Titograd. Sve ove novine manje-više pišu isto, uglavnom o samoupravljanju i nesvrstavanju. Stvari stoje drugačije s večernjom štampom, koja ima crnu hroniku, horoskop i nagradnu igru (“JAT vas vodi u Lenjingrad”), pa je mnogo zanimljivija.  Postoji i “Borba”, ali to nisu novine već organ CK SKJ. Borba je imala najveći format na svetu (odatle izreka “ima bulju ko Borba”) i bila je namenjena pre svega partijskim funkcionerima. Oni su, pored novina i Borbe, čitali još i tzv. “Crveni” bilten, koji je noću, u dubokoj ilegali štampala državna agencija “Tanjug”, i koji su umesto kolportera raznosili Prle i Tihi (“- Stoj! Ko ide?” - “Pulicer.”) O čemu je Crveni bilten pisao - ne zna se, jer su funkcioneri imali obavezu da ga izgužvaju i pojedu odmah posle čitanja.

Kasnije, s razvojem demokratije i ukidanjem jednopartijske diktature novine su počele da pišu šta hoće. Ali samo o  drugima, i to pod uslovom da je uvredljivo. Krajem 80-ih, zahvaljujući visokim profesionalnim i moralnim standardima novinarstvo doživljava renesansu, a novinarski poziv postaje sinonim za poštenje, hrabrost i ljudsko dostojanstvo. Ostatak priče znamo. 

Od Kekeca do Čika   

Jugoslovenska deca najviše vole da čitaju časopis  “Čik” (Slo. “Vroči kaj”), a kad krenu u školu, i “Zum repoprter”. Ovi listovi su puni lepih fotografija, koje su mnogo zanimljivije od onih u “Veseloj svesci” ili  “Kekecu”.

 

Pored “Čika” deca u Jugoslaviji rado čitaju i stripove. Stripovi imaju  veliki obrazovni značaj jer obogaćuju i proširuju dečji rečnik: “k vragu” (Narednik Ironside), “sto mu gromova” (Teks Viler) “grom i pakao” (Kapetan Mark i Žalosna Sova). Mnoga su deca čitajući stripove naučila i prve strane reči, npr. “karamba” (Zagor i Čiko), pa i čitave strane jezike: “kregah”, “numa”, “bundalo” (Tarzan). Osim obrazovne, stripovi imaju i vaspitnu ulogu: Pauk (zbog morala da zlo uvek pobeđuje), Čelicna Pandža (zbog onog klinca iz Sarajeva koji je pokušao to isto sa štekerom) i Uranela (zbog velikih sisa).

Posebno mesto, zbog uticaja na mlade naraštaje, zauzima “Vjesnikovo” izdanje stripa “Alan Ford” autora Bunker-Manusa. Čitanje i - što je još važnije - citiranje (“Halo Bing, kako brat? Još je u zatvoru?”) postaju dokaz pubertetske erudicije i duhovitosti. Mnogi još i danas pamte didaktičke sentence tipa “bolje cijeloga života biti milijunaš nego tjedan dana siromah” ili “gladujemo, jer nemamo što jesti”, ili “ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti”, koje su na kraju postale stvar generacijskog prepoznavanja. U smislu prepoznavanja značajan je bio i domaći strip “Nikad robom “(“Mirko, pazi metak…”) s obeležjima klasične književnosti: niko ga nije čitao, a svi ga citiraju.  Manja deca vole i “Zabavnik”, koji međutim ne čitaju, nego gutaju. Zabavnik se kupuje petkom, u trafici iza ćoska, po ceni od 50 para, al još je bolje kad se probudiš, a Zabavnik pored kreveta. 

Moć medija ili kako je Janša postao zvezda

Nakon stripova, omladinci su spremni da pređu na ozbiljnije stvari, kao što je zagrebački “Start”. To je bio odličan časopis nastao iz glupe ideje o samoupravnom “Plejboju. Jedina dobra stvar koju je Start preuzeo od Plejboja bila je “duplerica” u sredini.  Pored lepih duplerica, u Startu je bilo i dobrih tekstova, zbog čega su ga čitaoci držali kod kuće uvek na vrhu  drugih časopisa (da se vidi). Osim ako slučajno nemaš neki primerak “Rolingstona” od prošle godine.

Krajem osamdesetih na velika vrata ulazi glasilo Saveza socijalističke omladine Slovenije pod originalnim i neobičnim naslovom “Mladina”. To je bio prvi list u SFRJ koji se zajebavao na račun štafete, pudlica i dijamantskog prstena. I to surovo. Zato su je jedno vreme čitali svi jugoslovenski omladinci koji drže do sebe - uključujući tu i one koji su na slovenačkom jedino znali da kažu “Olimpija - Ljubljana”.

Ovo je međutim ozibljno išlo na živce Generalštabu JNA, posebno zbog toga što je Mladina reklamirala “Thomy” majonez u vreme srpskog embarga na slovenačku robu. Kada je “Mladina” još naivno pokrenula nagradnu igru pod naslovom “Šta znači  skraćenica KOS?”, Adžić se zateturao s rukom na srcu, a Kadijević lupio šakom o sto i rekao Mamuli da prenese onom Brovetu da je bilo dosta sranja i da hapsi Kučana. 

Brovet se jako zbunio pa je umesto Kučana slučajno uhapsio nekog zastavnika.  A kad je video šta je uradio, tek onda se spetljao i uhapsio još trojicu slučajnih prolaznika, uključujući tu i izvesnog Janeza Janšu. Tako da je ovaj preko noći postao zvezda.

JRT: Jugoslavi dizjem puan

Gledatelji bez daha: Helga Vlahović, uvijek - 12 poenaSvaka republika i pokrajina u SFRJ, pored sopstvene čelicane, petrohemije i akademije nauka, ima i svoju sopstvenu televiziju. Republičke i pokrajinske televizije  zajedno čine jedinstven televizijski prostor koji se zove JRT.

Najpopularnija emisija na JRT je Pesma Evrovizije. Ovu emisiju vodila je Helga Vlahović. G-đa Helga je izmislila tzv. “autorsko” vođenje festivalskih programa. Zahvaljujući njenoj umešnosti, publika bi i Dragu Diklića doživela kao Toma Džonsa, a Ljupku Dimitrovsku kao Ritu Pavone. Stipica Kalogjera se zahvaljujući elokventnosti g-đe Helge pretvarao u Herberta fon Karajana, a njegov brat Nikica u Zubina Mehtu (jer Herbert nije imao brata). Čak je i Oliver Mlakar u društvu g-đe Helge bio lep ko Mića Orlović, a pučki  festivalski auditorijum delovalo je čisto i pristojno.

G-đa Helga je inače govorila više stranih jezika i to “tečno”. Ova njena neobična veština posebno je došla do izražaja kod Pjesme Eurovizije u Zagrebu zbog suverenog načina na koji je izgovarala “peipa troa puan” i “nizerlans sri poinc”. Gledateljstvo je bilo bez daha, jer je više jezika od g-đe Helge govorio samo predsednik Drnovšek.

Pored gđe Helge, narod voli da gleda i Kviska. Sama reč “Kvisko” potiče od imenice ženskog roda “Kviskoteka”, što je bio naziv za kviz serijal RTZ u periodu 1978 - 1986. godine. Kao zbirna imenica muškog roda,  “Kvisko”označava predmet specifičnog oblika, najčešće načinjen od drveta u vidu stonog ukrasa. Izgledom asocira na štetne insekte i Olivera Mlakara. Istorija beleži i Kviska u obliku betonskog spomenika, monumentalne tapiserije i priveska za ključeve. Upotrebna vrednost Kviska sastoji se u “ulaganju” bodova osvojenih tokom kviza. Ali, pored utilitarne, Kvisko ima i estetsku vrednost: znatno je povećao ukupnu količinu  lepote na prostorima SFRJ. Po lepoti je imao pandan jedino u Vučku i Ljubiši Ristiću.  

Svakodnevnica: gde i zašto žive Jugosloveni?

Jugosloveni žive bolje nego što su zaslužili.  Životni standard u SFRJ neuporedivo je viši od životnog standarda u drugim zemljama Istočne Evrope. Zato Jugosloveni na svoju siromašniju braću gledaju s visine. A i zato sto žive u visokim stambenim zgradama poznatim kao “soliteri”.

Arhitektura solitera insipirisana je Korbizjeom i štednjom građevinskog materijala. Zato se stanovi u soliterima ne sastoje od čitavih soba, već od njihovih polovina. Samo u Jugoslaviji mogu se naći jednoiposobni i dvoiposobni stanovi. Ipak, glavna  prostorija u soliteru je “ulaz” ili “haustor”. To je mesto gde deca divljaju kad napolju pada kiša, tj. dok im ne izađe onaj ludak iz prizemlja s gvozdenom šipkom.

Najmodernija varijanta: Spavaća soba sa Sajma nameštaja u Mariboru 1962. godine

Nakon što obezbedi jednoiposoban stan u soliteru, prosečan Jugosloven kreće u potragu za dva žiranta. Reč je o ljudima uz čiju pomoć se dobija veoma povoljan kredit za nabavku nameštaja. Najbolji nameštaj u SFRJ proizvodi Slovenijales.   Početkom 70-ih Slovenijales je postao sinonim za udoban život i potrošačko blagostanje u vidu garnitura “Klasik”, “Rondo” i “Mojca”, zatim bračnih kreveta s ugrađenim radiom “EI Nis”, te nečega što se zvalo “regal” - a što je bila neobično smela kombinacija šupe i izložbenog prostora. Centralno mesto u regalu bilo je predviđeno za tv (sa “šustiklom” i antenom) i “bar” (s ogledalom da izgleda raskošnije), dok su police s knjigama bile smeštene visoko gore da se teže dohvate. U regalu je bilo mesta i za druge estetske momente (zlatna gondola i bik s banderiljama), a sve se to lepo slagalo s lusterima u obliku narandžaste lopte za plažu, snabdevene nekim naročitim mehanizmom pomoću koga može da se spusti do poda.

Elegantan, praktičan, ne zauzima baš celu sobu: Radio aprat najbnovije generacije iz 1962. godine

Slovenijales je bio prvi domaći proizvođač koji je izbacio na tržište besne i ekskluzivne sobne “šankove” s barskim stolicama, kao i baštanski “trosed” na ljuljanje. Nakon što stekne sve ove blagodeti, domaćem potrošaču je još jedino preostajalo da obriše prašinu s plastičnog voća. I, naravno, da zakači leptira za zavesu.

Zamrzivač i nestašice

Jugosloveni puno jedu, zato sto im rođaci sa sela šalju puno hrane. Ono što dobiju sa sela, Jugosloveni odlažu u kućne mrtvačnice, poznate pod nazivom “zamrzivači”.  U pripremi i odlaganju hrane u zamrzivač učestvuju čitave porodice. S  isukanim noževima i sjajem u očima, oni prilaze  golom kuhinjskom stolu na kome leži “polutka” (svinja s jednim uvetom i dve noge) kako bi obavili radnju poznatu pod stručnim nazivom “francuska obrada”. Tom prilikom, starija deca pomažu odraslima da bodu i seku, a mlađa da pakuju. Svako parče mesa pažljivo se sprema  u plastičnu vrećicu  zajedno s ceduljom: “vrat”, “krmenadle” ili  “but”. Meso za rođake koji nemaju  zamrzivač obeležava se posebno (“za Milku”, “za baku”). Inače, natpisi se dele na opšte (“meso”), posebne (“meso za supu”) i jezive (“bakino meso za supu”). Bilo je pored mesa i drugih stvari u zamrzivaču, npr. boranija, ali to niko nije voleo.  Ono što ne dobiju sa sela, Jugosloveni kupuju u samoposlugama. Samoposluga je mesto gde Jugosloveni s ponosom pokazuju u šta su sprcali strane kredite. Ova reč inače predstavlja slobodan prevod američkog termina “supermarket”.

Posluga ili usluga: Moderna samousluga tj. samoposluga u Ljubljani 1960. godine

Pošto je narod slabo znao engleski, nije bio siguran da li je pravilnije reći  “samoposluga” ili “samousluga”, te je govorio “posluga”, pa čak i “usluga”. Kako bilo, samoposluge su postale simbol napretka i blagostanja, mesto gde se nabavljaju stvari koje nisu u direktnoj funkciji opstanka.  U pojedinim periodima, međutim,  samoposluge nisu bile tako dobro snabdevene. Tada se govorilo se o “nestašicama”. Protiv nestašica se najviše borila Milka Planinc, a kad je bilo gusto onda i Veselin Đuranović. Oni su bili veliki ekonomisti pa 1982. godine podelili Nobelovu nagradu za “Polazne osnove dugoročnog programa ekonomske stabilizacije”. 

Aparati za domaćinstvo: Pretis-lonac i kaljava peć

Spas za domaćicu: Manekenka in pralni stroj Himo 1960. godineJugoslovenke su odlične domaćice. Početkom 60-ih, s rastom životnog standarda, negde između “poluautomatskih” mašina za pranje veša (s valjkom za ceđenje) i televizora “Philips” (od poliranog drveta), pojavilo se čudo tehnike pod nazivom “Pretis-lonac”. Naziv dolazi od imenice “pretisak”, jer se hrana kuva pod visokom kompresijom vodene pare. Pretis-lonci su bili veoma  praktični, jer su višesatno “krčkanje” pasulja ili kupusa sa suvim mesom sveli na razumnih dvadesetak minuta. Pored toga, bili su elegantni i izrađeni od nerđajućeg čelika, koji su domaćice ponosno nazivale “rosfraj”. Ovi lonci bili su snabdeveni specijalnim mehanizmom za hermetičko zatvaranje i hromiranim ventilom na poklopcu. Kao i sva nova naučno-tehnička otkrića, poput gasnih turbina i nuklearnih elektrana, i Pretis-lonci su u početku izazivali podozrenje, pa čak i strah. Priče o tome kako znaju da eksplodiraju širile su se u pola glasa, i nije bilo ulice u kojoj bar jedna “komšinica” nije odletela u vazduh, ostala bez deteta ili makar bez ruke. Pa ipak, domaćice su i dalje hrabro kuvale ručak u svojim novim loncima. Osluškujući iza vrata jel šišti.

Ono što je bio Pretis-lonac za obične šerpe, to je bila “Kreka-Veso” za obične peći. U stara vremena, Jugosloveni su se grejali pomoću “kaljavih peći” na ugalj koji su odrasli donosili u limenoj kanti iz podruma. Pošto se od uglja prljaju ruke, peć se zove “kaljava”, a ne “kaljeva”, kako neki pogrešno govore. Kaljava peć je bila u širokoj upotebi sve do pronalska nafte u plastičnim “kanisterima”, takođe u podrumu. Nakon toga se  pojavila “naftarica”, pomenuta Kreka-Veso”. U njen rezervoar trebalo je ubaciti i jednu ping-pong lopticu: kad se loptica ne vidi, znači da treba dodati još nafte.

A bilo je i kućnih aparata za decu. Recimo, korito. Korita su tradicionalno izrađivana od lima, a u luksuznijim varijantama i od tzv. “pocinkovanog” lima svetlo-sive boje. Korita služe za kupanje, na taj način sto se prvo ubaci dve šerpe kipuće vode sa šporeta, zatim šerpa hladne vode iz slavine i na kraju dete, koje se provuče kroz vodu, nasapunja “bebi-sapunom”, opet provuče i ostavi sa strane da se isplače i osuši. Kasnije su limena korita bila su zamenjena plastičnim “kadicama” ružičaste (za devojčice) i svetlo-plave boje (za dečake). A sapuni su bili zemenjeni “Kosili” penom za kupanje, koja ne štipa oči pa deca manje urlaju dok ih kupaš.

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5