Povlačenje iz sveta zvuči kao predaja

Selo na obali mora, na primer Crnog, zvuči kao dobro rešenje. Malo mesto s ljubaznim građanima prijatnije je od gradske buke, ali postoji jedan problem – različitost se u takvim sredinama teže krije. Moe – glavna junakinja gruzijskog filma Wet Sand – stiže u jedno takvo mesto, baš na obalu pomenutog mora. Došla je da sahrani dedu Elika koji je odlučio da prekrati život. Dočekuju je ljubazna lica onih koji su mislili da se dobro poznaju – pravi Eliko im je ipak promakao, jer je kao i svi drugačiji vrlo rano naučio da se krije.

Retko koja LGBTIQ+ osoba nije bila prinuđena da laže, a kako bi se bar na trenutak sačuvala od radoznale rulje. Tako se vežbala kreativnost, pa se na pitanja „Imaš li devojku/dečka?“, „Šta čekaš, što se ne ženiš/udaješ?“ odgovaralo kao da se pišu najluđe bajke. Život u lažima ipak nije srećan život, pa se svako kad-tad uplete u mrežu izgovorenih neistina. Moe oko dedine kuće zatiče baš takav čvor – dokaz da je Eliko živeo, ali bez vere u svoje bližnje. I bio je u pravu.

To da u malim mestima nema sreće za drugačije nije nikakva novost – iako nas ubeđuju da nam je dobro, stepen samoubistava među LGBTIQ+ osobama je i dalje veoma visok. Stanje opreza nas nemilosrdno troši, odbacivanje ostavlja trajne ožiljke. Zanimljivo je da većina misli da je to tekovina novog doba, izmišljotina koja je došla od takozvane „gej ideologije“. Budući da su starije generacije LGBTIQ+ građana ostajale nevidljive i patile u tišini, niko nije znao da postoje. Reditelji/ke kao što je Elene Naveriani pokušavaju da to isprave, što je posebno hrabro u konzervativnim zemljama kakva je Gruzija.

Film Wet Sand počinje s morem i mesečinom – starac (Eliko) posmatra pučinu, sluša muziku, stavlja pismo u kovertu i lepi ga za bocu vina – poslednji poklon za dugogodišnjeg ljubavnika. Ujutru ga već nema, a nama postaje jasno da ljubav ne bledi s godinama. Ubrzo shvatamo i to da ga ostali meštani nisu voleli, osim vlasnika kafane Amona i konobarice Fleshke. Unuka Moe stiže kao dodatak toj grupi koja, iako nesvesno, čini zajednicu koja će se suprotstaviti konzervativnom okruženju – neki će to učiniti posthumno, drugi za života.

Dok raspliće misteriju oko dedinog života, Moe oslobađa i sebe. Fleshka joj preseca put kao poziv za buđenje. Scena u kojoj sede pored mora i razgovaraju jedna je od važnijih: „Kakao možeš da živiš ovde?“, pita je Moe, „S ovim ljudima? Ja bih se ubila“. U tih nekoliko reči sadržano je sve ono što pritiska LGBTIQ+ osobe koje su prinuđene da žive u malim sredinama, ali i razumevanje za kraj koji je Eliko izabrao. U pozadini se čuju talasi.

Zvuci talasa, pesme ptica i drugih prirodnih pojava odličan su soundtrack za ovu dramu. U njih se upliće nešto što heteroseksualni seljani smatraju neprirodnim – gubi se i stapa s tim melodijama koje ne poriču da je svaka ljubav prirodna. Tu su i pejzaži – iza onoga što se dešava među junacima filma stoji more, ogromno i jako. Iako sitne pred tom prirodnom silom, komšije misle da im sve pripada, pa i pravo da presuđuju ko sme da živi i umre u selu koje nije njihovo. Zemlja pripada svima.

Eliko i Amon priču privode kraju baš kao Romeo i Julija. „Vidimo se u raju, ili na nekom drugom mestu gde nećemo morati da se krijemo“, završava Eliko svoje oproštajno pismo. To je i obećanje, ali i poziv u zagrobni život – šteta što posle smrti nema ničega. Život je za žive.

Eliko i njegova ljubav su jedna, Moe i Fleshka druga generacija. Između dede i unuke se napravio prostor za slobodu, ali to ne znači da mržnje više nema. Protivotrov za nemušti jezik homofoba je vidljivost – iznurene od rvanja s bezumnim muškarcima i ženama koji gejeve ni mrtve ne ostavljaju na miru, Moe i Fleshka se ljube pred svima i potom odlaze. Na taj način kažu „Da, bolje nam je“, ali pritom ne zaboravljaju tragedije onih koji su se voleli pre njih, ugušeni u svoja četiri zida.