Još jedan zlikovac spreman za predizbornu kampanju
Dth 01 S

Photo: nichegamer.com

Povratak komandanta državnih ubica

Sreten Lukić, ratni zločinac iz udruženog zločinačkog poduhvata srbijanskih političara i komandanata iz bezbednosnog aparata, nije odslužio svoju kaznu od 20 godina zatvora; oslobođen je izdržavanja nakon nešto više od dve trećine odlužene robije. Ekspresno je 8. oktobra doleteo u Beograd iz Ševeningena, u koji ga je iz poljske kaznionice premestio Rezidualni mehanizam, budući da je u toj državi za Lukićeva zlodela zaprećena kazna od 15 godina zatvora. Doleteo je, osnovano se pretpostavlja, avionom Vlade Srbije, s obzirom na to da su i drugi zločinci iz predmeta Šainović i drugi imali takav tretman - državnih, štaviše, nacionalnih heroja. Voli ih narod.

Od oktobra 1998. Lukić je bio komandant Štabe MUP Srbije na Kosovu i Metohiji; po slovu optužnice u predmetu Šainović i drugi: “Optuženi (Milan Milutinović, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić, prim. aut.) su planirali, podsticali, naredili, počinili ili na drugi način pomagali i podržavali planiranje, pripremu ili izvršenje tih zločina. Kada je reč o vidovima odgovornosti za planiranje, podsticanje ili naređivanje zločina za koje se terete, optuženi su postupali svesni toga da postoji velika verovatnoća da će pri izvršenju tog plana, naređenja ili podsticaja biti počinjeni zločini. Kada je reč o vidu odgovornosti za pomaganje i podržavanje, optuženi su postupali znajući da će izvršena dela doprineti činjenju zločina.“

Tužilaštvo Tribunala navodi i to da se reč „počiniti“ odnosi na neposredno ili posredno učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu u svojstvu saizvršioca.

U kosovskom žargonu počinilaca zločina najupečatljivije su, pak, bile reči „sunčanje“, za masovno streljanje civila ili zarobljenika, „šibica“, za spaljivanje sela i „gumica“, za proterivanje žena, dece i starih ka granici sa Albanijom.

Naročito se isticao

„Cilj ovog udruženog zločinačkog poduhvata bio je, inter alia, promena etničke ravnoteže na Kosovu u nastojanju da se obezbedi trajna srpska kontrola nad ovom pokrajinom. Taj cilj trebalo je da se ostvari krivičnim sredstvima, konkretno, široko rasprostranjenom ili sistematskom kampanjom terora i nasilja, uključujući deportaciju, ubistva, prisilno premeštanje i progon, usmerenom protiv albanskog stanovništva na Kosovu tokom perioda na koji se odnosi Optužnica. Da bi ostvarili ovaj cilj, svaki od optuženih, delujući individualno i/ili u međusobnoj sprezi, te sprezi s drugima, doprineo je udruženom zločinačkom poduhvatu, koristeći de jure i de facto ovlašćenja kojima je raspolagao“, ističe se u optužnici čiji su navodi potvrđeni i dokumentovani pred Tribunalom. 

Sreten Lukić se, dakle, popravio, ranije je postignuta svrha njegovog kažnjavanja, nikada više neće naređivati i tolerisati zločine prema Albancima, sa ciljem da na Kosovu ostanu samo Srbi. Zaslužni laureat medalje Obilić koju mu je uručio Slobodan Milošević bio je savestan i dok je gulio robiju. Zaslužni je nacionalni heroj iza rešetaka bio pohvaljivan, od poljskih pravosudnih vlasti dobio je ono što se u JNA (završioje Vojnu akademiju) zove karakteristika „naročito se ističe“.

Dobrovoljno se predao, kad su ga izvadili iz kreveta i u pidžami utovarili u avion; krivicu nije priznao. Njegovu lojalnost cenili su Slobodan Milošević i vlast Demokratske opozicije Srbije, pod kojom je, ukazom prvog sa spiska optuženih u predmetu Šainović i drugi Milana Milutinovića, bivšeg predsednika Srbije, unapređen u plafon karijere, čin general pukovnika.

Postpetooktobarska Vlada Srbije nije se protivila defileu policajaca, žandarma, kadeta, doušnika, konja i pasa u centru Beograda, kada je istaknuta parola „Svi smo mi Sreten Lukić“, na demonstracijama protiv optužnica za ratne zločine po komandnoj odgovornosti. Bilo je tada, oktobra 2003. busanja u patriotska prsa, sumanutih tvrdnji da je na Kosovu „MUP časno obavio svoj posao“ a, kao vrhunac licemerja, moto protesta bila je dirljivo policijski odabrana rečenica apostola Pavla: "Ne dozvoli da te zlo pobedi, pobedi zlo dobrim".

Kosovska Srebrenica

Kao da je napisano na Kosovu: “Gotovo su svi zločini počinjeni 1999. godine izvršeni po istom obrascu. Vojnici bi ušli u selo i isterali meštane, kosovske Albance, iz njihovih domova. Potom bi odvojili muškarce od žena, dece i starijih. Isterivanje iz domova i razdvajanje muškaraca bilo je praćeno zlostavljanjem, uvredama, pljačkom i uništavanjem imovine. Nakon što bi izdvojili muškarce, ženama, deci i starijim bi bilo naređeno da idu u Albaniju. Zadržani muškarci su streljani u grupama. Njihova tela su potom spaljivana ili odnošena na skrivene lokacije (Fond za humanitarno pravo, Dosije 145 brigada)”

Ima li sličnosti sa genocidom u Srebrenici. Ima, ali ima i razlike, na Kosovu nisu ubijale jedinice vojske bosanskih Srba, nego srbijanski deo Vojske Jugoslavije, policija, krvožedni dobrovoljci, pljačkaši, desperadosi, robijaši kojima je obećano smanjenje kazne. Sve pod kontrolom Sretena Lukića. Prognano je više od 700. 000 kosovskih Albanaca, najmanje sedam hiljada ih je ubijeno, ili se vode kao nestali.

Srbija iz dana u dan glorifikuje monstrume, evo Lukića uskoro među književnicima, ili u glavnom odboru neke od vladajućih stranaka, u predizbornoj kampanji, tokom koje će pričati o podvizima i maštovitosti masovnih ubica u ostvarenju ćosićevskog razgraničenja. Preskočiće pljačke, silovanja Albanki, progon.

Današnjoj Srbiji nije potreban Sreten Lukić. Ionako većinski neće priznati deportacije, prisilno premeštanje, ubistva i progon kao zločini protiv čovečnosti, sve što je bio državni posao za koji je glasala. I neće shvatiti da to što je proganja možda i jeste pojavni oblik posttraumatskog stresnog sindroma, ali da je to što živi posleica lukićevskog negiranja krivice.

 Došao je još jedan zlikovac, kao da je na slobodi malo njegove braće po tuđoj krvi i miliona saučesnika. Samo da zabeležimo izjednačavanje pravnog sa faktičkim stanjem.  

Oceni 5