Požuri, umri za našu domovinu

Nedavno sam na ulici video odred pešaka; marširali su prema železničkoj stanici. Pljuštala je kiša; cokule su im duboko tonule u raskvašeno blato koje je prskalo do kolena. Nije bilo više rano, nekako oko devet sati pre podne, ali dan je bio sličan pustome mraku: sav siv i hladan.

Vojnici nisu marširali sami; s obe strane kolone stupali su – trap, trap, trap – muškarci, žene, deca. Sa njih je curilo kao da iz dronjaka cediš vodu; deci je blato prskalo do pojasa i obraza. Čuo se krik neke žene, zaječalo je dete – a kiša je i dalje lila, blato prskalo, a kolona se pomicala dalje, trap, trap, trap…

Video sam vojnika, visoka, snažna muškarca. Njegova leđa bila su malo pogurena, ona leđa koja su inače nosila devet puta teži teret od tog vojničkog ranca. Ruke njegove bile su crne i teške: bio je verovatno kovač. Brzim i sitnim koracima išla je kraj njega žena, za glavu manja od njega; dopirala mu je jedva do ramena. Vodila je za ruku dečačića, koji je plačući trčao umorno uz njih i neprestano zastajao.

Muž je na njih pogledao ispod oka i brzo odvratio pogled.

– Vrati se! – uzviknula je žena i uhvatila ga za rukav.

– Ja ne… ti se vrati!

Pogledao je u zemlju, bio je bled…

– Bar ćeš dobiti šezdeset i osam krajcara na dan, a Francek… Francek trideset i četiri…

Žena je glasno zaplakala i povukla dečačića tako da se spotaknuo i pao na kolena u blato.

– Neka uzmu i to… i taj Judin novac!

Video sam vojnika, čoveka kome se na ostarelom licu videlo da je mnogo godina presedeo u radionici; takvi ljudi ostare pre nego što su i bili mladi. Išao je onim mirnim, teškim korakom, kojim je svakog dana u sedam sati ujutru polazio u fabriku; možda je čak i zaboravio da na leđima nosi ranac. Za mišicu ga obema rukama uhvatio star, suvonjav čovek, koji se trudio da stupa vojnički. Govorio je veselo i brzo, a po obrazima mu je iz očiju neprestano kapalo.

– Pa i ja sam, Jane, pre tridesetak godina… O, bili smo snažni momci… vrištali smo, kažem ti… i ja, gledaj, Jane… O, Jane, Jane, Janiću!

Krik je izleteo iz njegovih usta kao da su ga udarili nožem.

– Oče… ta dobićete na dan šezdeset i osam krajcara, a povrh toga još i…

Otac ga pogleda zakrvavljenim očima.

– Jane…

Video sam vojnika, veoma zdepasta, plećata čoveka. Po opaljenom licu videlo se da je navikao na sunce, buru i svako zlo. Biće odnekud iz okoline, seljački sin. Kraj njega išla je postarija žena, smežuranog, zemljanog lica; i njena je haljina bila blatnjava do pojasa, a šarena marama na glavi odavala je da je seljanka.

– Vreme je, mati, da se vratite kući. Zbogom!

Ćutala je i gledala ga, kao da ga sad vidi prvi i poslednji put. S marame joj se cedila kiša po licu i po kosi koja se lepila po čelu.

– Vratite se, mati, daleko vam je do kuće… ta dobijaćete šezdeset i osam krajcara na dan…

Zadrhtala je njena uska brada ispod smežuranih usana, i ja nisam mogao da razberem da li su suze ili kišne kapljice ono što je neprestano teklo niz njeno lice i kapalo joj po prsima…

Video sam je još jednom pred železničkom stanicom. Tamo su, uz ogradu, postavili stražu i zatvorili put onima koji su ispraćali vojnike. Svi su stajali uz ogradu; dugi špalir: muškarci, žene, deca.

Kolona je marširala preko prostranog dvorišta… trap, trap, trap…

– Kuda, momci, kuda vas vodi put?

Pogledao me starac crvenim, od uzdržvanja suza upaljenim očima, i nasmejao mi se u lice.

– Domovinu braniti, gospodine, domovinu braniti!

U to vreme slušao sam govor jednog debelog gospodina. Bio je to dugačak govor, ali meni je izgledalo da čujem samo jednu jedinu reč: “Domovina, domovina, domovina…”

“Lepa naša domovina… čast i blagostanje naše domovine… sve za domovinu… krv do poslednje kapi… u boj za domovinu…”

Kada je prestao govoriti i umorio se, zapitam suseda:

– Ko je taj poštovani debeli gospodin?

Sused mi odgovori s osmehom:

– Ima tri kuće u gradu, a izvan grada lep komad domovine; sinovi su mu tako dobri i sigurno zbrinuti da neće marširati!

– A rekao je: “Sve za domovinu!”

– Da, ali pri tom nije mislio na svoje bogatstvo.

– Rekao je: “Krv za domovinu!”

– Ali nije mislio – svoju krv!

Idem i zapitkujem one koji su marširali kroz blato; one koji su nosili rančeve i one koji su ih ispraćali.

– Gde je vaša domovina?

A oni odgovaraju redom:

– Nemačka zemlja pila je lani moju krv, uterivala moj porez; letos mi krv pije i poreze uteruje austrijska zemlja; iduće godine služiću, možda, Americi. Moj put vodi onamo kuda ga upravljaju oni koji imaju domovinu i vlast. Od fabrike do fabrike, iz rudnika u rudnik, s polja u grad, od pokrajine do pokrajine. Nikada oni ne pitaju: “Gde je tvoja domovina?” Pitaju samo: “Koliko još vredi tvoj rad? Koliko još ima krvi u tvojim žilama?” A kad nema više krvi, kažu: “Idi! Idi i traži sebi domovinu, potraži je kraj druma, u jarku!” A kad im se prohte, oni mi natovare ranac na leđa i zapovede: “Požuri, umri za našu domovinu!” Jer njihova je domovina i njihova vlast. Ja sejem i žanjem, branim dom i polje; ali moja nije ni setva ni žetva, ni kuća ni polje! Ti si pitao, ti nam i odgovori gde je naša domovina?

Tako će pitati svi oni koji su marširali blatnjavom cestom.

Stvar je u potpunom redu, pa zapevajmo:

“Lepa naša domovino…”

Ja, braćo, poznajem domovinu, a slutimo je mi svi. Ono što su nam silom oteli, ono čime su nas prevarili, ono što su nam zakinuli, vratiće nam se sa stostrukim kamatama! Naša domovina je borba i budućnost; ta domovina je vredna najplemenitije krvi i najboljih žrtava. Iz muke trpljenja i ropstva nebrojenih miliona izrašće naša domovina: čitava lepa zemlja sa svim svojim neizmernim bogatstvom. Tada će ostati još samo gorka i ružna uspomena na tu gospodsku domovinu, sazdanu na ropstvu, natapanu krvlju i suzama, uspomena na sramotu čovečanstva i podsmeh pravdi…

Drukčiju melodiju dobiće tada pesma o “lepoj našoj domovini!”

*Tekst, prvi put objavljen 1909. u ljubljanskom socijalističkom listu “Prvi majnik”, prenosimo iz knjige “Izabrana dela” (1962) koju je priredio Milorad Živančević