Pravoslavna mantra protiv promaje: Ne naginji se kroz prozorljivost!

AUTENTIČNA DUHOVNA SMERNOST U SPOJU SA PROZORLJIVOŠĆU - Termin nastao plodotvornim ukrštanjem književne kritike i pravoslavne teologije, a povodom poezije Aleka Vukadinovića. Autor termina je Miroslav Egerić koji je pokušao da utvrdi šta to meri Božji geometar, služeći se sveže izbaždarenim kritičarskim teodolitom. Dotični Božji geometar je zapravo pesnik koji "na božjim njivama i putevima, uzbira darove koje Svevišnji šalje smrtnima". Sve hodeći putevima Gospodnjim i skupljajući zemaljsko-nebeske plodove poput veverice, pesnik usput radi i na mnogo značajnijem poslu. Evo kako to vidi Egerić: "Pesništvo Aleka Vukadinovića u tom smeru razvija dalje, i bogati, onaj vid duhovnog i religioznog nasleđa u srpskom pesništvu koji ističe u prvi plan lirski izraz, ako se može reći, autentične duhovne smernosti u spoju sa prozorljivošću, 'rodni sjaj' i duh koji stremi najvišim vrednostima"[1].

Smernost je osobina onog koji se ne nameće, poniznost, skromnost, krotkost, ako je verovati Rečniku Matice srpske. Duhovna smernost bi onda bila neka unapređena verzija poniznosti i nenametljivosti, duševna smernost zvuči nekako odveć psihološki, kao stanje duše, ali kad se u igru ubaci duhovnost – onda ta smernost ne deluje nimalo skromno. Jedino nije baš jasno zašto je ona autentična. Da li to znači da postoji i neautentična duhovna smernost? Ako znamo da autentičan znači pravi, istinit, tačan, verodostojan, izvoran – tek nas to baca u jamu zbunjenosti. Šta bi tačno bila neistinita, lažna, neverodostojna smernost, pritom još i duhovna? To verovatno ni stručnjaci za razlikovanje duhova ne znaju, pa ćemo ovo nerešivo pitanje za sada ostaviti po strani.

Egeriću je bilo malo da komplimentira Vukadinovića duhovnom smernošću, pride i autentičnom, već je napravio i spoj dotične kategorije s prozorljivošću. Prozorljivost je takođe pojam iz pravoslavlja, pod njim se podrazumeva sposobnost viđenja sadašnjih i budućih događaja. Sadašnjih – kojima prozorljivac ne prisustvuje, te budućih u nekoj vrsti proročke vizije. U "Dobrotoljublju" se ovako govori o svetom Antoniju Velikom: "Priča se da je ava Antonije bio prozorljiv. Međutim, izbegavajući ljudsku gužvu, on o tome nije govorio. Njemu su bili otkrivani i sadašnji i budući događaji sveta"[2]. Dakle, reč je o nekoj vrsti telepatije i proročkog dara, u svakom slučaju u pitanju su natprirodne pojave, pa nije nikakvo čudo što se javljaju u bogougodnoj srpskoj poeziji, jer je i ona takođe natprirodna, kao da je pala s neba.

Sveti Jovan Lestvičnik ovako opisuje redosled koraka koji monaha na putu oboženja vode do prozorljivosti, pa i dalje od nje: "Od poslušnosti - smirenje, kao što smo već u prethodnom izlaganju rekli; od smirenja - rasuđivanje, kao što to veliki Kasijan u svojoj knjizi 'O rasuđivanju' tako lepo i uzvišeno uči; od rasuđivanja - prozorljivost, a od njega – predviđanje"[3]. Egerić nam ne eksplicira ovako detaljno kako je lirski izraz Aleka Vukadinovića postao prozorljiv, izgleda da je ta sposobnost sastavni deo pesničkog dara, pogotovo kad se poeta usmeri na vrednosti duhovne i luta po Božjim njivama, žanjući letinu koju Tvorac šalje smrtnicima, pogotovo pesnicima, takoreći sitnim obrtnicima smrti.

Svestan valjda da ovakvo određenje Vukadinovićevog poetskog izraza ipak zvuči pomalo apstraktno, Egerić pribegava konkretnom primeru, ne bi li nam pojasnio na šta tačno misli, pa kaže: "Atmosferu takve duhovnosti možda najpunije može da predstavi pesma 'Sveti Simeon na nebu' u kojoj se vrhunskom jednostavnošću razastiru duhovne zrake iz predela jedne – trajno i brižno – negovane tvoračke imaginacije"[4]. U nastavku sledi tekst pomenute amblematične pesme:

"Zlatno plavo
Belo Plavo
Venčah se na nebu javom

Snu mi laka zemlja ova
San miriše duša diše
A nebeska zlatna slova
Ruka Bože
Ruka nikad da ispiše
Sred nebeskih prstenova

Sred nebeskih prstenova
Novo nebo zemlja nova
Sred nebeskih prstenova

Zlatno plavo
Belo Plavo
Venčah se na nebu javom"[5]

Egerić, nažalost, ne daje tumačenje ove pesme, tako da je čitalac i nakon nje tamo gde je i bio, u magluštini iz koje bi mogao da ga iščupa samo kakav kritičarski prozorljivac, sa ili bez autentične duhovne smernosti, njemu zalutalom je svejedno. Na prvi pogled, Vukadinovićeva pesma deluje kao tekst songa za seriju "Nemanjići", nažalost neuglazbljenu. Međutim, ima tu mnogo dubljih slojeva do kojih uglavnom dosežu kritičari koji poseduju sposobnost PVC-prozorljivosti kroz koju se probijaju duhovne zrake, dočim običnim, neposvećenim čitaocima ovakva poezija deluje kao nemušto, retrogradno, po ko zna koji put opevanje slavnog srpskog srednjeg veka koji nikada nije ni postojao, kao izmišljanje tradicije, udaranje pozlate na mračno doba feudalne tiranije, guranje pokolja bogumila (valjda jedinih vernika u to vreme) pod tepih, ili još bolje pod tapiseriju oslikanu freskom Stefana Nemanje, vladara koji je proglašen za sveca na sopstveno posthumno iznenađenje. Ovakav model pevanja Predrag Čudić naziva "minimalističkim popinsko-nastasijevićevskim metodom izrade rebusa", reč je o "enigmatici", a to "vam je takva vrsta poezije gde treba da se setite šta je pesnik hteo da kaže"[6]. U enigmatsku formu Vukadinović je upleo nacionalni kič i eto formule za pridobijanje kritičara koji na sve strane vide autentičnu duhovnu smernost u spoju s prozorljivošću, pravoslavnu duhovnost, razastiranje duhovnih X-zraka koji tvore rodni sjaj i duh koji stremi najvišim vrednostima, višim čak i od Mont Everesta.

Kad se malo pažljivije pogleda kroz drveni okvir prozorljivosti, takozvani proročki tišljeraj, vidi se da je Egerić dibidus u pravu. Citirana pesma u potpunosti dokazuje da imamo posla s lirskim izrazom autentične duhovne smernosti u spoju sa prozorljivošću, a evo i zašto. Budući da je pesnik prozorljiv kao Windows XP, javio mu se pokojni sveti Simeon sa onog sveta koristeći fresku kao medijum. Pesnikova autentična duhovna smernost ogleda se u tome što se lišio sopstvene ličnosti, pa je svoj glas prepustio Simeonu, tako da nam svetitelj u direktnom uključenju javlja kako mu protiču zagrobni dani, upotrebivši poetu kao rezonatorsku kutiju. Međutim, pošto je Vukadinović prilično praznjikav pa zveči, Simeonova poruka zvuči malo čudno, zagrcnuto i nemušto, a moguće da nejasnosti doprinosi i to što svetitelj ne poznaje savremeni srpski jezik, budući da se upokojio u Gospodu pre osam vekova, a jezik ima tu nezgodnu osobinu da se neprestano menja.

Otuda i zbunjujuća obavijest da se venčao na nebu javom, a ne s javom, tako da nisam siguran kakav mu je trenutni bračni status, ali pozdravljam odluku da stupi u kontakt sa stvarnošću, makar i kroz vanbračnu zajednicu. Njegovom smrtnom snu je laka zemlja, valjda se priseća nekog nadgrobija, a taj san još pritom i miriše, dok duša diše (uglavnom zbog rime, a ne zato što duša ima pluća), za razliku od tela u kom je bila zatvorena za zemnih dana, a koje se nakon upokojenja preobrazilo u točionicu svetog mira. Jedini problem na onom svetu Simeon ima sa sopstvenom rukom koja nikako da ispiše zlatna nebeska slova sred nebeskih prstenova. Da li mu prstenovi beže rotacijom, izmiču ispod pera, ili mu je ponestalo mastila, ili mu ruka drhti (ipak je Simeon stariji čovek, Metuzalemovih godina), ili je pak u pitanju nešto četvrto, svetitelj nije uspeo da objasni zbog smetnji na vezama između svetova i slabog dometa poetsko-profetske mreže. Čitaoci su još uspeli da saznaju da se sred nebeskih prstenova nahode novo nebo i nova zemlja, ali to su znali i iz "Otkrivenja Jovanovog"[7], pa nije morao da se muči, čista redundancija. Bolje da im je u svom kratkom javljanju s onog sveta saopštio da li će biti druge i treće sezone "Nemanjića".

Spoj autentične duhovne smernosti sa prozorljivošću može se pronaći i u drugim Vukadinovićevim pesmama, a pažnji čitaoca posebno preporučujem stihove u kojima se javljaju dueti poetskih junaka kao što su Traj i Netraj, Reč i Poreč, Mušt i Nemušt, Bog i Nebog, Zuj i Lepet, Sev i Klica, mada ne treba zanemariti ni inokosne individualce Potaj-pčelu ili Zračak-tračak. Ukoliko vam se učini da su Vukadinovićevi stihovi do vrha nabijeni nehotičnim humorom, to je zato što u sebi niste razvili autentičnu duhovnu smernost postom i molitvom, pa ste nedostupni za višnje sadržaje. Da biste poboljšali svoje duhovno stanje, preporučujemo da za početak, pre i posle jela ponavljate pravoslavnu mantru protiv promaje: "Ne naginji se kroz prozorljivost".

A ako vas zanima kako je došlo do naizgled protivprirodnog bluda između pravoslavlja i književne teorije, i to ćemo vam otkriti. Upotreba teoloških termina umesto književno-kritičkih ima jedno dublje opravdanje: ako poezija nema književnih kvaliteta, taj nedostatak se lako može nadoknaditi pravoslavnom dogmatikom i oveštalom duhovnošću. Ako se posle udubljivanja u Egerićeve termine i Vukadinovićevu poeziju osetite kontaminirano, kao terapiju preporučujem sledeće medikamente: za zagrobne pejzaže ispiti našte srca Rilkeovu pesmu "Orfej. Euridika. Hermes", za onostrane spisateljske probleme uzeti poemu "Novogodišnja" Marine Cvetajeve [pogotovo stihove: "Kako se piše na novom mestu? /(…) Kako se piše u tom žiću laku / Bez stola za lakat, bez čela za šaku / (Pest)"], a za pitanja bilateralnih odnosa s onim svetom utrljati pesmu "Tajni razgovori s mrtvima" Vislave Šimborske.

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao