Pravosudna odmazda Srbije nad kosovskim Albancima

Veliki broj kosovskih Albanaca je od 1998. uhapšen, optužen i osuđen na višegodišnje kazne zatvorom, u političkim mont-procesima, bez ikakvih dokaza, na osnovu vlastitih izjava - priznanja da su učestvovali u akcijama OVK, datih i potpisanih pod torturom. Tužioci i sudije koji su podnosili optužnice, odnosno izricali kazne nakon očiglednog gaženja prava na pravično suđenje, ne uvažavajući, uprkos medicinskoj dokumentaciji, iskaze optuženih da su bili izloženi torturi, uglavnom su napredovali u pravosudnoj karijeri, penzionisali se na funkcijama koje su obavljali, bave se advokaturom, ili rade u nekim državnim institucijama. 

Ovo je, između ostalog, rečeno na predstavljanju dosijea Fonda za humanitarno pravo objavljenog pod naslovom "Suditi nekažnjeno: Uloga tužilaca i sudija u montiranim procesima protiv kosovskih Albanaca, 1998 - 2000.", 25. jula u beogradskom Medija centru. 

Osnivačica Fonda i njegova direktorka u vreme procesa Nataša Kandić konstatovala je da se nameće iskrivljena percepcija po kojoj su Albanci teroristi, odnosno da su amnestijom oslobođeni ratni zločinci. 

"Takva retorika ne odgovara istini, teško opterećuje odnose i nadam se da će se, u sklopu najavljenog dijaloga, takav pristup izmeniti. Uradili smo više od 400 intervjua sa osuđenima i zaključili da je reč o ljudima koji su uhapšeni kada su nabavljali namirnice i lekove za svoje porodice, a pripisivano im je da snabdevaju OVK. Studenti - Albanci koji su studirali u Beogradu optuženi su da pripremaju terorističku akciju, bacanje otrova u beogradski vodovod", istakla je Nataša Kandić. 

Ona je, kao primer časnog sudije koji nije podlegao pritiscima i nije zloupotrebio slobodno sudijsko uverenje", istakla Zorana Savića, sadašnjeg sudiju Apelacionog suda u Beogradu.

Izvršni direktor FHP Budimir Ivanišević istakao je da su advokati i Fond bili u velikom broju slučajeva jedina veza optuženih i osuđenih sa njihovim porodicama koje žive na Kosovu. On je konstatovao da  je u zatvore na teritoriji Srbije izmešteno 2.050 ljudi, kojima je pripisano učešće u terorističkim akcijama, napadima na pripadnike Vojske, policije, građane srpske i crnogorske nacionalnosti i na lojalne Albance. 

"Krajem 1996. godine i početkom 1997. godine okružna javna tužilaštva sa teritorije Kosova počela su u velikom broju da podižu optužnice protiv kosovskih Albanaca zbog krivičnih dela iz člana 125 KZJ (terorizam) i člana 136 st. 1 ili 2 KZJ (udruživanje radi neprijateljske delatnosti). Sudski postupci po ovim optužnicama vođeni su pred okružnim sudovima na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine, odnosno do potpisivanja Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. godine, kada su vojska i policija počele povlačenje sa teritorije Kosova. Povlačenjem vojnih i policijskih snaga, na teritoriju Srbije prebačeni su i svi zatvorenici koji su se nalazili u zatvorima na Kosovu. Premeštanje zatvorenika pratilo je i premeštanje ovih sudskih predmeta po sudovima u Srbiji. Naš cilj je da, kao i objavljem prethodnih dosijea, podsetimo na to da lustracija nije sprovedena i da bi trebalo preispitati dostojnost učesnika u ovim procesima, kao i pripadnika Vojske i policije, za obavljanje javnih funkcija", rekao je Ivanišević.  

Autor Izveštaja Mihailo Pavlović konstatovao je da su mnoge sudije koje su sudile Albancima kršile zakon, nesavesno radile u službi i uskraćivale optuženima elementarna ljudska prava. Neki od njih su  danas članovi Vrhovnog suda Srbije, a jedan od sudija koji je presudio u ovakvom procesu je i predsednik Vrhovnog kasacionog suda (Dragomir Milojević, prim. aut.)
"Procesi su bili uniformni, gotovo identični, "dokazi" su bile iznuđene izjave, a obrazloženja presuda nema. Optuženima je pripisano da su kopali rovove, nosili oružje, da im je namera bila nasilno rušenje ustavnog poretka. Mnogi od njih nisu znali srpski, nije im obezbeđen tumač, nisu znali šta potpisuju kao svoju izjavu. Ostanak aktera tih procesa na funkcijama ukazuje na nekažnjivost pravosuđa, ali i stvara uslove za to da je u kriznim situacijama moguća instrumentalizovanje, zloupotreba pravosuđa", rekao je Pavlović. 

Prištinski advokat Teki Bokši, jedan od zastupnika odbrane koje je angažovao Fond, ukazao je na činjenicu da njegovi klijenti nisu imali prava da govore albanski ni kada ih je on posećivao u zatvorima, Okružnom zatvoru u Leskovcu i Centralnom zatvoru u Beogradu. On je naglasio da je vidljiva "matrica sistematskog kršenja ljudskih prava". 

"Prihvatana su kao dokaz i svedočenja ljudi koji se nisu pojavljivali na suđenjima, oni su iskaze davali na Kosovu, a to je svojim presudama potvrđivao i Vrhovni sud Srbije. Posebno je indikativno suđenje takozvanoj đakovačkoj grupi, procesa u kojem je osuđeno 145 Albanaca, među kojima i dvojica maloletnika. Zloupotrebljeno je slobodno sudijsko uverenje, koje se koristilo u nedostatku dokaza. Neki osuđeni Albanci podneli su odštetne zahteve i presuđivana im je odšteta od 300.000 do 3,5 miliona dinara, a za ostale je prošao rok u kojem su mogli da podnesu tužbu", istakao je Bokši. 

Teki Bokši bio je žrtva otmice, u kojoj je, prema njegovim rečima, učestvovao sadašnji sudija Ustavnog suda Tomislav Stojković. Prištinski advokat držan je decembra 1999. u zatočeništvu 13 dana, koliko je bilo potrebno njegovoj porodici da sakupi 100.000 nemačkih maraka. Tomislav Stojković, tada advokat, primio je u Merdaru na ruke sto hiljada maraka za otkup života Tekija Bokšija od Bokšijeve žene, a primopredaju su zabeležile kamere UNMIK policije i KFOR-a kojima je porodica ranije prijavila otmicu.

Primenjene su, dakle, sve mere ponižavajućeg postupanja svemoćnih presuditelja prema žrtvama i elementarnoj pravičnosti i zakonima. Nakon specijaliteta kuće, spremni smo za dijalog.

Karijere nelustriranih presuditelja

U Dosijeu "Nekažnjivost sudstva" opisani su, na osnovu podataka Državnog veća tužilaca i Ministarstva pravde, nosioci pravosudnih funkcija, učesnici sramnih procesa protiv docnije amnestiranih Albanaca. U Vrhovnom kasacionom sudu presuđuju sudije Novica Petković, Janko Lazarević, Dragiša Đorđević, Mirjana Ivić; sudije apelacionih sudova su Nada Hadži Perić, Marina Milanović, Ivana Rađenović, Milimir Lukić, Velibor Cvetković i Zoran Savić; sudije viših sudova su Dragan Vučićević, Dragoljub Zdravković, Zoran Petrović, Mirko Rakić, Blagoje Miletić, Miloje Lazović, Brankica Dašić i Zoran Petrušić. Sudija Okružnog suda u Prokuplju je Verica Ristić, a Slađana Petrović je prekršajni sudija u Beogradu.   

Autori optužnica iz zone sumraka takođe ne mogu da se požale na karijeru u državnim institucijama. Zamenici tužilaca su i dalje Dobrivoje Perić, Dragana Jovanović Gagović, Miodrag Surla, Biljana Jakšić i Nenad Trifunović. Jovan Krstić je napredovao do pozicije sekretara Odeljenja za međunarodnu saradnju i pravnu pomoć u Republičkom javnom tužilaštvu, Zoran Babić bio je zamenik tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu, a od 2013. je zamenik tužioca za organizovani kriminal. Vojislav Šoškić bio je zamenik tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Beogradu, potom u Tužilaštvu za organizovani kriminal, a funkcija mu je prestala 2010. Veselin Mrdak radio je kao zamenik tužioca za ratne zločine od 2005. do 2014, kada je otišao u penziju. Edvard Jerin je 2014. izabran za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Nišu (odnedavno je član Saveta  za borbu protiv korupcije, prim. aut.).

Imenovanje Jerina u Savet za borbu protiv korupcije, iza kojeg stoji Vlada Srbije, osporavano je zbog toga što je odbacio krivičnu prijavu koju je podnela tadašnja ministarka Ivana Dulić Marković protiv gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića. Cvetković, nekad radikal, danas i dalje prvi čovek Leskovca, nazvao je bivšu ministarku poljoprivrede ustašama koji su klali Srbe. Jerin, tada okružni tužilac, odbacivanje prijave objasnio je time da Tužilaštvo "nije pronašlo krivično delo izazivanja nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti".