Praznična hladnoća

ema

ponovo je ponoć i sutra me očekuje psihoterapija. beleške koje sam napisao su toliko obimne da mi se čini da će nam biti potrebno tri sata razgovora. razmišljam o smislu odlaska u studentsku polikliniku. o tome kako će konkretno pomoći činjenica da postavljam silna pitanja na koja mahom znam odgovor. sutra ću pitati „zašto svu sreću, uspeh i validnost vezujem za partnera?” iako je to vrlo jednostavno objasniti. svaki detalj od trenutka kad sam se rodio čini po jedan mikroodgovor. prvo keca sam dobio tako što sam sa osam godina odbrusio učiteljici na fizičkom „zašto dečaci moraju da igraju fudbal, a devojčice mogu da rade bilo šta?” pozvala je majku na otvorena vrata i dala mi jedan. nije mogla da razume da za mene koncept fudbala nije označavao samo golu mrzovolju, nespretnost i prezir. dok su dečaci proletali pored, snažno šutirajući loptu ka golu, kičma mi se skupljala od anksioznosti. nije to bio samo strah od lopte i modrica. čitav performans podsećao me je na istinu čijeg sam prisustva bio svestan mnogo pre polaska u školu. da nisam kao ostali dečaci. da trčim sporo, da sam trapav, da se bojim buba i da kad bi me i najslabiji dečak iz odeljenja gurnuo, poleteo bih ka betonu i raskrvario kolena. teže od pada u prašinu bila je ta potvrda da posedujem sve osobine koje su u porodici koristili da opišu nekoga ko je „ženski petko”. otkad znam za sebe, kičma me je nepodnošljivo bolela. kifoza i skolioza su postale toliko ozbiljne da je doktorka zabrinuto pogledala i prokomentarisala „on neće moći da udahne do 16. godine ako ne bude radio vežbe svakog bogovetnog dana, smanjiće mu se pluća od pogrbljenosti”. Majka me je prisiljavala da radim vežbe neprekidno. Motivacioni govori koje mi je upućivala bili su gori od znoja čiji smrad i dan-danas osećam u nozdrvama. gori od grča u mišićima. kapacitet pluća je spomenula nekoliko puta. ono što je ponavljala daleko češće bili su komentari na račun fizičkog izgleda. „imaš pileće grudi, sitan si, nemaš pločice, nikad nećeš naći devojku.” u pubertetu sam joj priznao da devojku ne bih imao čak i da svaka žena na svetu želi da bude sa mnom i da su muškarci pol koji me privlači. zbog tog priznanja, veći deo srednje škole sam proveo seljakajući od nje do oca kog nije imao ni komarac, a kamoli pas, za šta da ujede. noću sam se znojio od anksioznosti i budio u suzama. daska pod krevetom pukla je od trzaja. ćale je tvrdio „mnogo nemirno spavaš, treba metalni dušek da nabavimo.”

u maju 2013. sam odlučio da upišem filološku gimnaziju. ne jer sam se istinski interesovao za jezik. bio sam iskompleksiran što su svi moji prijatelji pametniji, lepši i uspešniji od mene. što su uspeli da upišu matematičku još u 7. razredu i da prekriju zidove soba diplomama sa takmičenja. prvog dana škole, autobus je stajao sat i po vremena ukopan u mestu. pošao sam peške preko mosta znajući da ću zakasniti. padala je kiša i bilo je oblačno. pokisnuo sam i ušao u učionicu posramljen što kasnim prvog septembra. moja nekadašnja drugarica bila je đak generacije u osnovnoj i upisala je englesko odeljenje među prvima na listi. sedeo sam do prozora u očaju što sam upao na luzerski klasičarski smer. ni ne sluteći da ću se za devet godina vratiti u istu gimnaziju kao profesor lingvistike i da ću već na drugom času razgovarati sa devojkom koja će mi postati jedna od najbliskijih ljudi. ema i ja smo postigli momentalni dogovor – ti ćeš meni pomagati oko gramatike, ja tebi oko književnosti. sporazum nastao 1. septembra 2013. obojio je kompletnu budućnost našeg prijateljstva. ema mi jeste pomagala oko gramatike. nekoliko godina kasnije smo upisali lingvistiku na filološkom. ema me je naučila sintaksu iz koje danas pišem master rad i iz koje sam među najboljima na katedri. ema bi prva u odeljenju saznala za sve moje toksične veze i sa 16 godina mi je davala savete kakve neću dobiti ni na sutrašnjoj terapiji od magistarke psihologije. govorila bi mi „ti se ponašaš kao kreten, ali te volim.” i bila je u pravu. jesam se ponašao kao kreten. frustracija zbog majčinih uvreda, ponižavanja i isterivanja na ulicu u bilo koje doba – od mene je načinilo konfliktnu osobu. bio sam u stanju da ljude izvređam i izgovorim najgrozomornije stvari. jer sam sopstveno telo doživljavao kao deponiju. kao kanalizaciju iz čijeg zagrljaja ne mogu da pobegnem. samoprezir je narastao toliko da sam se sa svima svađao svakodnevno. dok me jednom odeljenje nije maknulo iz grupe na fb-u. to je bolelo daleko više nego što sam pokazivao. jer se sveukupnost moje egzistencije mogla svesti na tu reč – odbačenost. bio sam odbačen od majke, oca, odeljenja. ema me nije odbacila. često je umela da mi kaže „ti si mnogo bolja osoba od tih koji su te sklonili s fb grupe. samo si laka meta. jebiga.”

nakon tri godine selidbi od pančeva do beograda, konačno sam presekao svaki kontakt s kevom i njenim delom porodice. ćale nikad nije prihvatio što sam gej. ali me nije ni maltretirao. nije me ispitivao. nije mi dosađivao. u septembru 2016. smo proslavili emino punoletstvo. nije nas bilo puno iz generacije. te iste godine su me vratili u odeljensku grupu. ema je rekla da je ponosna u kakvu sam osobu izrastao. da je oduševljena koliko sam sazreo i kako sam izneo tolika sranja sa kojima ni odrasle osobe ne bi trebalo da se nose. zahvalio sam se i prvi otišao kući. izmislio sam da ne bih da čekam noćni bus da se ćale ne zabrine. kad je autobus stigao, slušao sam Into You jer je to bila pesma koju smo poslednju pustili, seo na kraj polupraznog busa i plakao sve dok nisam ušao u stan. nisu to bile suze što su tekle kao kad bi me dečaci iz drugog razreda gurnuli u travu i rekli „pederko”, a učiteljica glumila da ne vidi. niti kao kad mi je majka u više navrata ponovila „ti si moje najveće razočaranje”. bio je to plač olakšanja. plač od zanesenosti pred lepotom. pred lepotom da sam se te večeri prvi put osetio ne samo prihvaćeno, već i voljeno. pored eme sam se prvi put osetio kao da bi moj odlazak nekome nešto promenio.

praznici

glas postoji da čuje glasove. da opiše kako plaču i koračaju s obe strane mraka u tihoj i prenaseljenoj ulici. u njenoj tami sam zadivljeno gledao devojčicu što jednom rukom drži parče pice, a drugom pravi salto. na tom mestu u kom je svetlost rodila plavokose dečake i njihov podsmeh – posmatraću kako ti se crte lica zgušćavaju u nekakav nepravilni jajasti oblik. i kako mrak u pogledu koji usmeravaš ka betonu poprima tamnocrveni pigment. o tebi sam sanjao snove. i želeo da napišem lingvističko istraživanje i opišem te kao sliku sa izložbe što odudara od svega u šta verujem, ali me čini srećnim i spokojnim. tvoji praznični pokloni umiru zakopani u fiokama stana gde više ne stanujem. niko te prazne utrobe kroz koje stari ormani dišu ne otvara. izuzev moje majke. dok pijana leluja hodnikom i traži oslonac čija bi snaga mogla da je otrgne od praznine. među drvenim mesom ti pokloni dišu kao akvarijumske ribe. duboko, pročišćeno i utamničeno.

praznična hladnoća uvija mi se oko tabana. poput krvi kad naglo otkinem zanokticu. kafić u čijem wc-u sam pre devet godina plakao bio je dugo zatvoren. danas je renoviran. inovativna unutrašnjost simbolizuje promenu kakvu sam i sam doživeo. pored tog kafića gde sam plakao zbog prvog momka koji mi je kupio bombonjeru i kazao „samo bih da mi popušiš, ništa više”, sreo sam te u istom duksu. sa istim naočarima i patikama. i pogledom odlučno uprtim ka zemlji.

ljudi bliskost spoznaju u mesu. meso može da se žvaće. može da se peče i proguta. kao što si ti progutao vodeni mesec i praznične poklone koje nisam tražio, ali sam im se obradovao. tvoje meso diše u tim poklonima. oni pevaju o gladi u drvenom mesu fioka.