Pre nego što umr, pre nego što crk

Još 1964. godine Vujici (Rešin) Tuciću, u Zrenjaninu, „eksplodirala je voda" jer „u vazduhu ko dva Ararata urla(lo mu je) srce". U plaketi tamošnjeg Kluba mladih pisaca ("Tišina govori o ljudima") ovaj je pisac paradoksa, jezičko-slikovnog humora, neprilagođene ironije, nadrealističkog konteksta i duboko, reklo bi se, skoro trajno, sakrivene romantike vijonovskog tipa, obelodanio se prozom i poezijom sa nagoveštajima povišenog literarnog napona, formom koja remeti, mišljenjem što ne pristaje na konvenciju. U toj „vežbanki" budućih nesanica, Tucić, kasnije Rešin Tucić, odaslavši i signal sopstvenih socio-političkih inata, otvara poetski prostor za grupu budućih zrenjaninskih „neprilagođenih" i uznemiravajućih pisaca( Despotov, Aćin, Grujić) koji će u potonjim vremenima, zajedno sa njim, ali i uporedo i samostalno, bitno i dragoceno remetiti etabliranu i pravolinijski književnu hemisferu u nas, od kraja sedamdesetih pa sve do danas.

U pesmi „Očevi", iz te plakete, V.R. Tucić kao da nagoveštava dva osnovna poetička principa, svoja ali i ostalih iz „zrenjaninske grupe transformersa". Prvi, koji kaže da se sve mora rasklopiti ( čak i sopstveni život) jer je vaskolika istorija i praksa „sklapanja" prepuna pogrešnih poteza i zaključaka, i drugi, po kome se ni u kom slučaju u tehnologiji stvaralaštva ne smeju zapostaviti skrivena energija i memorija stvari koje nas naizgled nezainteresovano posmatraju: „U svakoj agoniji pojedinih stvari/ .../Peva po neki čovek stari”. Dakle, već tada ovaj autor shvata da je neophodno primeniti novi koncept!

Retorika antilirske bombe

U okviru „Pamfleta", naizgled nepretenciozne knjižice dugotrajnog dejstva, izdatih u projektovanoj ediciji „ful maks 68" koja će „izlaziti sa-vremeno u različitoj naravi", Vujica Rešin Tucić, sem učešća u konceptualnom „dizajniranju" ove literarne bombe sa prikrivenim, dugotrajnim i prevratnim značenjem, u sadejstvu sa Jovicom Aćin, ispisuje redove koji anticipiraju sva njegova buduća „struganja mašte" i „jaja u čeličnoj ljusci". Dakle, „Pamflete" Tucić započinje, u vremenu ne samo umetničke „strogosti", autopoetičkim iskazom koji se nije mogao zvati drugačije nego: „AH, PODUZMIMO NAJZAD TO PUTOVANjE DRSKO!" U tom su tekstu nadrealističke strukture i antilirske forme skoro svi elementi njegove buduće subverzivne književne teorije i prakse: drskost, humor, „teror" nad uobičajenom jezičkom praksom, poigravanje, dovođenje konvencija do paroksizma i gluposti, povremena bizarna erotika i jedna, u začetku barokna, retoričnost.

Ova je pesma, kasnije, bila pravi uvod u JAJE U ČELIČNOJ LJUSCI, zbirku Tucićevih „književnosti", neočekivano zrelu, dovršenu, možda i prerano i previše?! Knjižica „Pamfleti" istovremeno, doduše ne i istim intenzitetom, najavljuje i još dvojicu iz „zrenjaninskog kvarteta „anti-tradicionalista", Jovicu Aćina i Vojislava Dsspotova. Milorad Grujić će u ovaj „voz prokletih" ući kasnije i docnije iz njega preći na drugačije i neuhvatljive književne koloseke. (Radivoj Šajtinac, iz istih „Pamfleta" postati će ne manje značajan pisac ali usmeren ka drugačijoj metaforičkoj semantici.)

Godine 1970. Vujica Rešin Tucić je okovao jaje. Sav u ranim radovima i još ranijim jadima, ali neočekivano i možda nenamerno potpuno zreo pesnik, zbirkom JAJE U ČELIČNOJ LJUSCI, punoj ispovednog, iskustvenog, u sebe i svet istovremeno zagledan, on uspostavlja poetski sistem neobičan za postojeću književnu praksu: celovit, nepodudaran, divalj, glasan, iznutra usaglašen i, skoro, dovršen. U pesmi po kojoj i knjiga nosi naslov, međutim, kao da je mnogima promakao smisao završnog stiha: Ploviću ja morem,/ skuvaću ja jajca,/ širićemo ljusku/ ispod gromobrana!! Čelična ljuska, očigledno ima pored slikovnog efekta i dublji parabolički smisao. Tucić Rešin zna da maštu, i ma šta ona značila, treba zaštititi od nekontrolisanog i neuviđavnog struganja! U svetu istrošenih vrednosti, u opsadi spisateljskim zaludnostima, u zagušljivoj melodramatičnosti svakodnevice, ovaj je pesnik proklamovao princip totalne konceptualne dekompozicije poetskog iskustva u nas, uključujući u svoj metod sve ono što je nadrealistička praksa na generalnom planu izrekla a u pojedinačnim egzemplarima izostavila.

Činjenicu što iz ponekih stihova proviruju Breton, Davičo, Vučo, Micić, u radikalnosti Tucićevog panoptikuma jedino možemo protumačiti kao anticipaciju postmodernističkog vremena u kome jesmo jer ambiciozna zbirka koja započne samoironičnim stihom Ovo su vicevi za poslepodne ima pravo na svaku vrstu poetske otvorenosti, provokacije, lingvističke diverzije, humorne, komične i satirične nezasitosti.

Tucićeva knjiga JAJE U ČELIČNOJ LJUSCI istovremeno je svojevrsna prosjačka opera, sa elementima politike i socijalne autopsije, zgusnuto iskustvo pesnikovog života u zbilji i književnosti; ona je i presek njegove napadnute ljudskosti, naravno i šifarnik skoro svega što će napisati potom.

Zastupanje novog

Ovaj pisac dosledno okrenut protiv tradicionalnog i malograđanskog, sav u savremenosti i eksperimentu, i kao kritičar zastupa nova imena i nesputanu misao.

Govoreći, 1972. godine o prvencu Vojislava Despotova, „Prvo, tj. pesmina slika reči" Vujica Rešin Tucić ovako nagoveštava buduću književnu misiju mladog Zrenjaninca, objašnjavajući istovremeno i sebe samog: Pesma više nije u ulozi prenosnika, već zastupa sopstveno telo, svoju predmetnost. U knjizi „Jaje u čeličnoj ljusci", toj svojevrsnoj antologiji, enciklopediji i „ulaznom portalu" Vrtucić proročki započinje i zaključuje: Pre nego što umr, pre nego što crk, noge proteg i primer bud -/ nauči ljubit -/ LJUBIT JE GUBIT”! I čemu više!?

*Tekst objavljen u listu Dnevnik 16. januara 2002. godine