Malo plamena umornog i iskrzanog
Morja 01 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Pred odlazak

1.
Za Grčku
Za Grčku poći ćeš za koji dan
Za dan-dva poći ćeš za Grčku
S prtljagom nepomičnih lenivih tolikih
Godina
Godina
Godina
Da nisi rekao sve što si do sad rekao
Bolje bi bilo
Mirnije bi stao pred čisto lice
Možda
Antičkoga stuba
Da pustio si tiho leži sve to
U tvojim nedrima
Nedrima
Da struji u tvojoj krvi kao što
Šumi ono što nisi rekao
Nikad što nećeš reći
Bilo bi toplije
Toplije pod hladnim pod nemim
Nebom Nebom varljivim Nebom varvarskim.

2.

Za dan-dva opet poći ćeš
Opet na put
Toliko puta već polazio si na put
I vraćao se
Vraćao se zaista zar
Zar ikad zaista polazio
Zaista na put
Na put.

3.

Za Grčku
Za Grčku
A tebi nije do putovanja
Pusti oblak nek mine
Zašto bi za njim rukom
Mahao
Okreni glavu
Tebi se sve češće spava
Spava
Ovako nedovršen il srušen
Već

Te uspomene te reči što kljuju
Sa svih strana
Gorkih obala
Šta traže
Koga traže po tim uvek istim
Minutima
Da li su to cigle kojima zidaš
Kakav li to šašav kineski zid oko
Sebe da se spaseš čega
Ili su korov
Ili su mahovina što raste već do neba gusta po ruševinama
Što si neopozivo što se rušiš
Neopozivo
Sve više prah i pepeo.

4.

A treba samo
Treba još samo razborito
Jednostavno
Voleti
I dati u dodiru prvom drugom
I još koliko nam ostaje
To malo toplote što kuca među prstima kad sklopiš ruke i
Sviješ ih oko kolena već posustalog od hodanja
Pred vidikom koji plavi zlatno vino
Večeri

5.

Antigono device luda
Što živa si sišla u grob
Rad lude jedne vernosti
(Jedine vernosti životu)
Živa u grob sišla netaknuta
Ti
„Za ljubav ne za mržnju rođena“
Netaknuta i plaha
Kao proleće
I puna čežnje za životom
Ogromne kao što sav je život ogroman

Pod njeno podneblje neveseo imaš da priđeš
Za koji dan
Mladosti njene podneblje
Mladosti tvoje možda podneblje
Da stupiš za koji dan
Varvarin neveseo
Šta da prineseš pred njenu odsutnu istinu
Tako izubijan i nogu kvrgavih
Ruku ozleđenih
Kao Sizif
Od uzaludnih tumbanja
Tričarija svakidašnjih
Od tumbanja svakodnevnih oko jedne jedine svoje
Moje
Tričarije i kojoj ne znaš ime
Ime u grlu što uvek zastane kao kost
Šta drugo da prineseš sem svoje ćutanje
I ono malo sjaja zalutalog
Preostalog na izdisaju
Malo sjaja kao malo vode na dlanu onog sunca unutarnjeg
Sunca mladosti
Zaostalog u trepavicama
Sklopljenog već pred snom dugim
Snom kome nema kraja

Malo
Plamena umornog i iskrzanog.

7. jun 1953.

Oceni 5