Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (9)
Dostojevski

Photo: wordsworth-editions.com

Pred tajnom prvobitnog greha

XII

Nalazimo se pred najvećom tajnom kojoj se ikada približavao čovek — pred tajnom prvobitnog greha... Čitalac će se, može biti, složiti da su sva unutrašnja razdiranja koja su mučila Dostojevskog i sva njegova nastojanja uopšte imali jedan smisao, jedno značenje: ako se ta tajna ne može shvatiti treba se truditi da se u nju pronikne, treba se pričestiti njome... Nama nije dato da shvatimo tu tajnu, kao što nam nije dato da shvatimo Istinu. Po samoj svojoj prirodi, ta je tajna takva da i ne može biti otkrivena, a Istina se može osvojiti samo u onoj meri u kojoj mi ne želimo da je iskoristimo za »istorijske« potrebe, dakle, samo u granicama nama jedino poznate i dostupne dimenzije vremena. Čim poželimo da otkrijemo tajnu ili da iskoristimo Istinu, to jest čim poželimo da tajnu učinimo javnom a Istinu zajedničkim i nužnim dobrom — pa makar se rukovodili najuzvišenijim i najplemenitijim namerama da naše znanje približimo Ijudima, da time usrećimo ljudski rod — mi u istom trenutku zaboravljamo sve što smo videli u »ekstazama« u stanju »obuzetosti«, mi tada vidimo kao i »svi« i govorimo ono što je potrebno svetu koji se zove »svi mi«. Ta ista logika koja na čudan način pretvara pojedinačna »nekorisna« preživljavanja u »iskustvo« koje je shvatljivo svima, obezbeđuje čvrst i siguran poredak na zemlji, dakle, ta ista logika zajedno sa razumom — ubija Tajnu i Istinu. Poslednji put, prikupivši svoje snage, pisao je Dostojevski o tome u romanu Braća Karamazovi.

Zar je zadatak istorije da nam sačuva činjenice? Od milijarda slučajeva istorija je sačuvala samo neke i to izuzetne i sačuvala ih je "protumačene" i podešene tako da odgovaraju izvesnim ciljevima.

Za moto romana Braća Karamazovi, kao što znamo, Dostojevski je uzeo stihove iz četvrtog Jevanđelja, ali mogao je da uzme i svoje reči iz Zapisa iz podzemlja koje smo mi već navodili napred. — »Prema tome, neka živi podzemlje! Iako sam rekao da iz dna duše zavidim normalnom čoveku, ali ja ne želim da budem ono što je on u prilikama u kojima ga vidim (iako neću prestati da mu zavidim. Ali ne, podzemlje je u svakom slučaju korisnije). Ta se barem može...

Eh! Pa ja i sada pričam koješta! Lažem jer dobro znam kao dva puta dva, da podzemlje uopšte nije najbolje već nešto drugo — sasvim drugo za čim čeznem ali ne uspevam nikako da nađem. Neka ide do vraga to podzemlje!«. Živelo podzemlje i do đavola podzemlje: ta naglašena disonansa prolazi kroz čitav roman čiji svaki redak svedoči o velikoj tuzi i neutoljivoj žudnji za »nečim drugim« što autoru nikako ne polazi za rukom da pronađe. Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemIju ne umre onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi! Kako to da umre? Da ode možda zanavek u podzemlje? To je užasno! Iščupati se iz podzemlja — to je iznad Ijudskih moći. Onaj, pak, koga je jednom pohodio anđeo smrti nije više u stanju da se vrati normalnim ljudima i da sam postane normalan čovek. Zbog toga u romanu Braća Karamazovi ima tako mnogo strašnih pitanja i, bar tako ponekad izgleda — smišljenih, namernih tobožnjih odgovora. Samo u jednom Dostojevski sebi ne »protivureči«: njemu su apsolutno neprihvatljivi oni prihvaćeni, postojeći odgovori — odgovori nauke i zdravog razuma. Ali, pre nego što pređem sa romana Braća Karamazovi, dozvoliću sebi jednu digresiju koja će nam u izvesnoj meri pomoći ako ne da se orijentišemo ono makar da se koliko-toliko bolje snađemo u onoj neprohodnoj šumi kuda nas je zaveo Dostojevski.

O onome što za sobom nije ostavilo traga, istoričar ništa ne zna niti hoće da zna, a još manje hoće da zna o onome što je bilo, ali što se svima nije pokazalo

Svi znaju za slavnog nemačkog istoričara hrišćanstva profesora Adolfa Harnaka. Saslušajmo i njegovo svedočenje — i on se po prirodi posla kojim se bavi, dugo i brižljivo udubljivao u »tajne« među kojima je živeo Dostojevski. Ali nasuprot Dostojevskom, Harnak je imao samo jedne oči i kao istoričar bio je duboko ubeđen da su čoveku date samo jedne oči budući da vreme ima samo jednu dimenziju. On ne propušta priliku da čitaocima skrene pažnju na to da je zakon suprotnosti osnovni zakon našega razuma i da niko ne može nekažnjivo da zanemaruje zakone toga razuma i nauke koja počiva na tim zakonima. U svojoj Dogmengeschichte ovaj naučnik istoričar piše: »Nikada na svetu nije bilo tako čvrste vere koja se u bitnom, odlučnom momentu nije oslanjala na spoljašnji autoritet, koja bi svoju čvrstinu crpla isključivo iz sopstvenih unutrašnjih preživljavanja.

Nema sumnje, autoriteti su ona snaga kojoj ona duguje svoje postojanje i svoje trajanje. Zar nisu tu bili potrebni uslovi pod kojima bi takva snaga postala aktivna? Isus Hristos se pozivao na autoritet Staroga zaveta, prvi hrišćani na predskazanja, Avgustin na crkvu, čak se i Luter pozivao na pisanu reč Božju... Život i istorija nas uče da vera ne može imati plodotvornijeg uticaja ako se ne oslanja na spoljašnji autoritet i ako nema jasnu svest o svojoj vlasti«. Tako u svom tekstu kaže profesor Harnak. Međutim, u napomenama on dodaje: ich sehe die Tatsache, aber ich verzweifle daran, ihren lezten Grund zu finden — što će reći: ja činjenice vidim ali kako da ih objasnim — nikako mi nije jasno. Ovo svedočanstvo je izuzetno važno ako se ima u vidu ličnost onoga koji svedoči i ono se nikako ne može zaobići. Istina, potrebno je pre nego što budemo koristili ovakvo svedočanstvo da ga prethodno podvrgnemo nekoj vrsti kritičke provere. Nikada nije bilo vere — kaže on. Zar nikada? Odakle je profesoru Harnaku takvo uverenje da »nikada nije bilo«? Istorija, koju je on izučio bolje nego bilo ko drugi, nije sačuvala nijedan slučaj vere koja se ne bi oslanjala na spoljašnji autoritet. Ali zar nam je istorija sačuvala sve slučajeve, sve činjenice? Da li nam je sačuvala makar najveći deo toga? Zar je zadatak istorije da nam sačuva činjenice? Od milijarda slučajeva istorija je sačuvala samo neke i to izuzetne i sačuvala ih je »protumačene« i podešene tako da odgovaraju izvesnim ciljevima. A Harnak samouvereno ponavlja — »nikada«.

Ako ste tako ubeđeni da će vas pokornost nauci i razumu osloboditi "kazne", vi ste lakoverni i nemate nikakvog iskustva. Međutim, ako se sećate, Dostojevski se nije tako plašio kazne: ponekad - kaže nam on - čovek više voli patnju nego blagostanje

Jasno je da to svoje uverenje Harnak nije pronašao u istoriji, koja ne može da pruži tako nešto, njegovo uverenje nije posledica izučavanja »činjenica«, jer sve ono što se na svetu zbilo profesor Harnak nije mogao da prouči. Jasno je da je ono svoje »nikada na svetu« Harnak crpio iz nekog drugog izvora. Razum i naučne pretpostavke od kojih se čovek, po njegovom uverenju, ne može nekažnjeno odricati uticali su na to da on svoje svedočanstvo pretvori u opšti i za sve prihvatIjivi sud. Znači, vi se tako bojite kazne da se nećete odreći direktiva razuma i nauke, čak i radi istine. Ako ste tako ubeđeni da će vas pokornost nauci i razumu osloboditi »kazne«, vi ste lakoverni i nemate nikakvog iskustva. Međutim, ako se sećate, Dostojevski se nije tako plašio kazne: ponekad — kaže nam on — čovek više voli patnju nego blagostanje. Mi smo od Dostojevskog čuli i to da i najveća poslušnost ne oslobađa od kazne a Spinoza »uči« — experientia in dies reclamat, et infinitis exemplis ostendit, commoda atque incommoda piis aeque ac impiis promiscue evenire.(1)

Poslušni i neposlušni, čestiti i nepošteni, svi — jedni ranije drugi kasnije — bivaju kažnjeni: na poslednjem strašnom sudu nema oslobađajućih presuda; »kazni« niko neće izmaći. Harnak je prekoračio granice koje mora da poštuje svedok, i pored onoga što nam je ispričao o svojim saznanjima — on nam je ponudio i svoju teoriju o pravima razuma. Smatramo da je umesno postaviti pitanje o onom njegovom izrazu — »čak i Luter«. Hristos, prvi hrišćanin, Avgustin, pa »čak i Luter« — kaže on. Ja mislim da bi ovo »čak« trebalo izostaviti. Tek posle toga se svedočanstvo profesora Hamaka može u celini prihvatiti. Ali, tada će ono dobiti znatno dmgačiji smisao. Otpada ono »nikada na svetu nije bilo takve vere«, jer — o tome šta je na svetu bilo a šta nije, o tome ovaj naučnik istoričar zna malo, možda manje i od bilo kog drugog čoveka koji uopšte nije naučnik. Od onoga što je na svetu bilo, istoričar zna samo ono što je palo u reku vremena, samo ono što je ostavilo za sobom tragove koji su svima vidljivi. Vidljivi tako da ako ih neko jednom otkrije onda te tragove svi počinju da primećuju. O onome što za sobom nije ostavilo traga, istoričar ništa ne zna niti hoće da zna, a još manje hoće da zna o onome što je bilo, ali što se svima nije pokazalo. Prema tome, ako je na svetu nekada bilo i takve vere koja se nije oslanjala na spoljašnji autoritet i ako takva vera nije ostavila traga za sobom, onda se istoričar ponaša kao da toga uopšte i nije bilo. Istoričar traži i nalazi samo »stvarne pojave«.

Ljudima pak "vera" uopšte i nije potrebna - njima je potreban samo autoritet, čvrsti poredak koji je utoliko čvršći ukoliko se manje zna odakle je i kako je on nastao

Da se Harnak zadovoljio ulogom svedoka i da je govorio samo u svoje ime (jer, zaključci razuma su i bez njega svima poznati), on bi morao da kaže da nikada na svetu nije bilo ne čvrste, nego delotvorne vere koja se nije oslanjala na spoljašnji autoritet, kao što nikada na svetu nije bilo uticajnijeg naučnog radnika (istoričara, botaničara, geologa — svejedno) koji bi nam samo saopštavao »činjenice« ne koristeći se autoritetom razuma. Čak se i Hristos, u nameri da ga ljudi bolje saslušaju, morao pozivati na Sveto pismo — to su činili prvi hrišćani, pa i Luter. Da se Harnak tako izrazio onda bi i »činjenica« koju je konstatovao imala drugo značenje.

Tada bi neočekivano postalo jasno da ljudi nisu »primili« niti su mogli primiti »veru« Hrista ili Lutera, postalo bi jasno da »veru« ne treba propovedati; vera i ne može da bude »delotvorna« niti može da određuje tok istorijskih zbivanja; kod Hrista, pa čak i kod Lutera, uopšte nije bilo onoga što ljudi — onaj svet koji se zove »svi mi« — nazivaju »čvrstom verom« — tu se radilo o skupu pravila, principa kojima se svi povinuju samo zbog toga jer nikome nije poznato odakle je sve to došlo; ljudima pak »vera« uopšte i nije potrebna — njima je potreban samo autoritet, čvrsti poredak koji je utoliko čvršći ukoliko se manje zna odakle je i kako je on nastao. Tako ljudi veruju i u razum i nauku, čak i u to da kazna sledi onima koji zanemaruju zaključke razuma i nauke a ne sledi navodno — onima koji do toga drže.

(1) »Iskustvo nas svakodnevno uči i to na mnogim primerima da se i prijatno i neprijatno događaju jednako i čestitim i nepoštenim ljudima« — Prema prevodu Lava Šestova. Prim. prev.

*Iz knjige “Ruska religijska filozofija i F.M. Dostojevski” objavljene u sklopu biblioteke “Dostojevski kao mislilac”, preveo s ruskog Mirko Đorđević; esej je pisan uz stogodišnjicu rođenja Dostojevskog

Oceni 5