Predrag Gojković Cune: Bele ruže, crna kafa i crveni fudbal

Dok se na narodnjačkoj estradi svakodnevno prebrojavaju žrtve tiražnog terorizma, pale u borbi za mesto u istoriji - drug Predrag Gojković-Cune za to parče slave ne mora da brine. On ga je bezecovao još prvih posleratnih dana kad je časne radničke profesije obalskog radnika, telefonskog službenika i poštara koji uvek kuca dvaput - pretpostavio pesmi na kojoj je i magistrirao i doktorirao, ostavljajući konkurenciju u totalnom zabezeku svojim apsolutnim sluhom i glasom na kome su generacije učile dobrom ukusu. Ono mesto u istoriji osvojio je 1963. pesmom „Kafu mi draga ispeci" koja mu je sa prodatih 100.000 primeraka donela prvu zlatnu ploču na Balkanu, u vreme kad je naša samoupravna domovina imala svega sto hiljada gramofona!

Počasno mesto u svakoj muzičkoj antologiji Cune je zadržao do danas - ne samo pažljivim izborom pesama, enciklopedijskim znanjem od nekih tričavih 2.500 što zabavnih, što narodnih, što starogradskih numera, karijerom u kojoj je stalno kvalitet pesme i pevanja imao prednost nad folklornim tvorevinama tipa „imidža" i seoskih skandala - već suverenim poznavanjem svog posla koji je ispekao po hotelima širom Jugoslavije, dok konačno sam sebi nije širom otvorio vrata popularnosti i priznanja koji mu, pošteno, nisu nikakav teret.

S mikrofonom se sreo još 1939. kad je kao sedmogodišnji dečak, u duetu sa sestrom, i uz pratnju školskog ansambla pevao na priredbi „Prelo na selu", na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Kako u Cunetovoj osnovnoj školi „Vojislav Ilić" nisu imali devojčicu koja lepo peva, mladom Predragu stavili su kike i obukli ga u žensku narodnu nošnju! Brat čuvenog izdavača Gece Kona smatrao ga je čudom od deteta i hteo da ga usvoji, kako bi što brže napredovao! Cunetov otac, siromašni zanatlija koji je imao berbernicu na periferiji Beograda - za tako nešto nije hteo ni da čuje!

Život u predratnom Beogradu

Gojković je, inače, rođeni Kragujevčanin. Zapaljen komunističkim idejama koje su obećavale večnu sreću i večna lovišta, Cunetov otac bio je previše „crven", pa je morao da ode iz Kragujevca gde je bio u rukovodstvu fudbalskog kluba „Radnički". U to vreme igrači su imali crvene dresove i crvene čarape, ali rukovodstvo nije bilo zadovoljno: bojili su loptu u crveno, farbali su i kopačke u crveno, pa čak i golubove koje su pred svaku utakmicu puštali da uzlete!

- U Beogradu smo stanovali na uglu Cerske i Grčića Milenka. Kad ujutru ustajete, neko je već otkinuo pola vašeg parčeta masti i hleba. Tu su stanovale zanatlije, intelektualci, proleteri, sitni činovnici. Radojka i Tine Živković su preko puta pijace Đeram 1943. imali kafanu „Zlatar planina". Zbog policijskog časa u kafani se sedelo od podne do sedam uveče. Roditelji su me vodili na bozu ili klaker i da malo slušamo muziku... Godine rata proveo sam u Beogradu. Dobro pamtim 27. mart 1941. godine. Otac i majka su me izveli na ulicu da vidim manifestacije i dobro se sećam jedne žene koja se popela na spomenik Vuka Karadžića. Kasnije sam saznao da je to bila Spasenija Cana Babović. Mene su, međutim, tada više zanimali moji drugovi koji su jeli kokice ili sisali „luše", tada omiljenu poslasticu od kuvanog šećera obojenog crveno-belo i napravljenog u obliku štapa. Mi smo bili jedna od retkih porodica koja je imala radio, marke „telefunken". Slušali smo muziku i, obavezno, vesti.

- U nedelju ujutru, 6. aprila 1941. godine, spremao sam se na trening „sokolca". Istrčao sam iz kuće i pravo naleteo na žandara, koji je, što je bilo neuobičajeno, imao pušku s bajonetom. Sirene su već počele da zavijaju, a majka mi je rekla: „'Ajde beži unutra, vidiš da će biti bombardovanja". Žandar joj je na to doviknuo: „Gospođo, nemojte da širite alarmantne vesti!". Otac je već bio otrčao do prve pekare i uzeo celu tepsiju bureka. Sakrili smo se u blizini neke poljane. Jedan šrapnel je okrznuo očevu ruku, a meni je skinuo pramen kose. Umalo da ostanem i bez glave.

Mali Predrag snalazio se i za vreme okupacije. U početku je švercovao bugarske cigarete: dobijao ih je za 40, a prodavao za 43 dinara. Kupovali su ih nemački vojnici. Neko od njih bi uzeo kutiju i udario čvrgu, a neko bi i platio. Cunetova družina krala je i drva sa železničke stanice!

Posle rata, 1947. upisao je Trgovačku akademiju. Želeo je da ide u pilotsku vojnu školu, čak je bio i primljen, ali ga je majka sprečila. Malo je falilo da ode u bogosloviju, jer mu je majka najviše volela da postane - pop. Ali, deca su ga zadirkivala, i Cune je odustao. Prvu godinu Trgovačke završio je sa odličnim, ali je u drugom razredu, na prvom polugođu, bio izbačen iz škole sa jedanaest „kečeva" od mogućih šesnaest!

- Napravio sam strašnu glupost. Ceo razred sam poveo u bioskop da gledamo čehoslovački film „Nikolaj Šuhaj". To je za ono vreme bila čista pornografija. Ljubavni čin na bioskopskom platnu, povrh svega ozvučen i sa svim pratećim onomatopejama, predstavljao je za nas pravi trans. Sutradan me je razredna pozvala. Pokušao sam da objasnim da je taj film jedan vid obrazovanja, pošto već nemamo seksualno vaspitanje u školi. Od tog trenutka postao sam bauk. Onda su me profesori listom lovili kad ne znam i na polugođu sam bio izbačen!

Odmah se zaposlio u Vojno-trgovačkom preduzeću (VTP) koje se staralo o snabdevanju vojnih lica. Nakon pola godine vratio se u školu, ali je pao na popravnom ispitu i izgubio pravo na školovanje. U horu „Đoka Pavlović", u kojem je pevao, našao je prijatelje koji su mu pomogli da nađe službu. Radio je kao pisar u kancelariji sa trinaest žena! Kad god je ulovio priliku, samo za njih, Cune je pravio mali, kancelarijski koncert! Pevao im je romanse, stare gradske pesme i šlagere.

Fatalni Sveti Stefan

Po povratku iz vojske bavio se boksom i fudbalom, radio u pošti i 1954. otišao u profesionalne pevače, u vršački hotel „Srbija".

- Dao sam otkaz u državnoj službi, iako sam bio zadovoljan svojim položajem i čak bio predodređen da kao poštanski službenik napredujem. Razmišljao sam: kad već svake noći bazam do neko doba, što da to vreme ne iskoristim da nešto zaradim? Roditelji se, međutim, nisu slagali sa mojom odlukom. Za njih je pevanje u kafani bio čudan način života. Govorili su: „Zna se ko se tim poslom bavi". Posle dvadesetak dana, poslao sam im iz Vršca fantastičnih 22.000 dinara, samo od bakšiša. To ih je malo odobrovoljilo. Posle godinu dana, došao sam u Beograd, u restoran „Domovinu". Od 1954. do 1958. bio sam prilično anoniman kafanski pevač. Za mene nije bilo mesta na radiju... Kad sam prve večeri u vršačkom hotelu „Srbija" zapevao ,,Šeničice, sitno seme", neki konobar, „Plajvaz", inače bivši muzičar, rekao je: „Ljudi, ovaj peva bolje od Vuleta Jevtića!".

- U kafani sam pevao sve do 1958. godine. Moja poslednja kafana bila je „Central" u Zemunu, gde me je čuo Dragan Tomljanović, zvani „Žvalja". On je u to vreme imao meksikanski trio, koji je pevao veoma popularnu pesmu „Vrati se, ljubavi moja". U baštu restorana „Central" redovno je dolazio i Branko Pešić da me sluša, jer smo bili prijatelji. Branko je voleo da sedi u kafani sa svojim Zemuncima. Znao je hiljade strofa sremskog bećarca napamet. Te večeri „Žvalja" mi je rekao da bi on od mene za nedelju dana napravio najvećeg pevača u ovoj zemlji. Ponovo sam bio prinuđen da dajem otkaz, uz veliko protivljenje direktora hotela. Za nedelju dana morao sam da naučim petnaest meksikanskih pesama, a uslov je bio da sviram i onaj veliki kontrabas „mečku". Trebalo je da prvi koncert održimo u Mataruškoj banji, ali direktor „Centrala" nije hteo da me pusti. Branko Pešić se s njim zbog mene posvađao, a menije samo rekao: „Ma, putuj igumane, ne brini za manastir!". Tako sam se ja vinuo u orbitu.

Cunetov prvi hit bila je pesma „Halisko", ali je sa pesmom „Kafu mi draga ispeci" u zemlji napravio pravi haos. Pesmu je prvi put čuo od Nade Mamule, a pre Cuneta istu numeru snimilo je pet pevača i - ništa. Međutim, za samo dva meseca prodato je preko 100.000 ploča. Priča se da su ljudi prvo kupovali ploču, a tek onda uzimali kredit da bi došli do gramofona!

Predrag Gojković postao je prvorazredna medijska zvezda. Publika ga je znala kao smernog, mirnog muškarca koji ne lumpuje i ne tuče se, i koji svoj privatni život drži po strani, sa izuzetkom - Lole Novaković. Kad je Lola 1962. pevala „Ti nisi došao" na Zagrebačkom festivalu - kamere televizije otkrile su i Loline suze koje su pripisane Cunetu...

- To je tako protumačeno. Ja sam uvek, poznajući Lolu, tvrdio da to nije pevala meni. Čini mi se da ni na koga nije mislila, iako su svi bili pod utiskom našeg svežeg rastanka. Ta 1961. bila je godina naše ljubavi. U leto smo Lola, Anica Zubović, Krsta Petrović i ja bili zajedno u Sovjetskom Savezu. I na toj turneji Lola i ja smo se razišli.

Posle toga sam otišao na Sveti Stefan da pevam preko leta. Kao što je Ivo Robić bio vezan za Kvarner, ja sam bio vezan za Crnogorsko primorje. Čak su i školske ekskurzije dolazile da me vide. A kćerke su, kad bi me ugledale u restoranu, govorile svojim majkama: „Jao, mama, vidi, on jede!". Na Svetom Stefanu sam upoznao i svoju današnju suprugu... Naišla je Leposava Stošić, student elektrotehnike, čiji je ujak, doktor Mića Janković, bio moj prijatelj. Pozvao sam Leposavu i njenu majku na ručak da se odužim svom prijatelju, i zaljubio se. Mislim da se to i Leposavi desilo, samo dva dana kasnije. Trećeg dana našeg poznanstva, već smo planirali kako ćemo urediti stan. Posle tri meseca smo se venčali! Od 1962. smo u braku, imamo dve kćeri. Starija studira unutrašnju arhitekturu u Parizu, a mlađa je na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek glume.

Vrhunski pevač i umetnik u raskošnoj karijeri imao je priliku da upozna mnoge slavne i poznate ličnosti. Dok je bio u Americi, u Čikagu, sreo je Semi Dejvisa, Dina Martina - a kod nas je rado viđen gost u ekskluzivnim političkim krugovima pred kojima je pokazivao svoje glasovno umeće:

- Pevao sam pred Predsednikom republike na dočecima novih godina, na prijemima u čast stranih državnika i uvek kad je trebalo na najbolji način predstaviti našu narodnu muziku. Ako nam je u goste dolazio meksički predsednik, Cune je bio tu da otpeva nekoliko meksikanskih pesama, ako je bio rumunski ili mađarski, ja sam se lako mogao prilagoditi. Na prvoj konferenciji nesvrstanih 1961. našao sam se u krugu pedesetak svetskih lidera. Za tu priliku naučio sam i nekoliko arapskih pesama, kako bi tim ljudima boravak u Beogradu bio prijatniji... Često sam bio u prilici da pevam za predsednika Tita i sa njim sednem i popričam. Interesovao se čak i za probleme nas pevača. Mene je jednom pitao kako ja to lako pevam i da li sam školovao glas. Kad sam mu odgovorio da nisam, spontano je rekao: „Znači, to vam je bog dao!"

Rečnikom, ponašanjem i elokventnošću, Cune je - u najboljem smislu te reči - gospodin, u čemu ne treba tražiti nekakve ideološke konotacije, već onu znalačku, pomalo zaboravljenu veštinu dijaloga i interesovanje za sve što se oko nas događa: od politike, sporta, preko ekonomije do - muzike, naravno. Atipičan za ovo folklorno podneblje u kome je samoreklamerstvo majka ludila, drug Cune nije samo primer iz daleke prošlosti, nego i pouka za estradnu budućnost.

Sve pod devizom o pečenju kafe koja, eto, ništa od svog ukusa nije izgubila ni posle tolikih godina!

(U sledećem nastavku: Cune Gojković – sećanje na pedesete i šezdesete godine)