Ispovest filozofa Žan-Pola Arona: Moja sida (1987)
Aastark 04 S

Photo: Peter Stackpole

Predrasude su uveliko izdržljive

*Jako mršav, a da silueta nije izgubila pomalo savijenu otmenost, redovno prekidan suvim kašljem ili umornim zevanjem, nemoćnim da poremete neumoljiv tok veštog govora, Žan-Pol Aron govori, lišen bilo kakve izveštačenosti. Bilo da se naginje napred da bolje održi dijalog koji, zapravo, vodi sa samim sobom, bilo da na tren odmara glavu na naslonu svetle kožne fotelje, njegov hitri pogled nijednu sekundu ne beži pogledu preko puta, kao da se nalazi u zasedi potpuno vernog odraza svog bića. Pored njega, na stočiću, bočica AZT-a (azidotimidin) - američki lek kojim neki lekari leče neke bolesti, jedan crni budilnik koji u sred popodneva zvoni kada je vreme za tablete i jedno pakovanje bombona, slast protiv gorčine. Najpre treba da odgovori na prvo pitanje: zašto je želeo ovu ispovest, zašto se bez ikakvog ustezanja odlučio na ovaj korak?

U meni se već četiri ili šest nedelja dešavaju neverovatne stvari. Pneumocistoza koja me je oborila krajem jula i od koje sam se oporavio, odjednom je promenila moj stav, viđenje sveta. Odjednom je neka vrsta izvrdavanja, ukratko tišina, počela da mi smeta. Započeo sam reanimaciju u bolnici Klod Bernar (Claude-Bernard), a sat vremena ranije mi je bilo jako loše, mada sam bio razborit. Kada sam izašao iz centra za reanimaciju, nisam odmah potpuno bio svestan da sam okrznuo smrt. Tek kasnije sam osetio nepostojanost te granice, utoliko jaču što između jednog i drugog stanja nije bilo ni bola ni trajanja. Neću nikad zobaraviti tu lekciju.

Još pre tri meseca, kada su me moji bližnji pitali da li mogu da kažu tome i tome da sam HIV pozitivan, odgovarao sam da to ne bi bilo ni od kakve koristi. Ni za šta na svetu ne bih bio javno pričao o svojoj homoseksualnosti, kao što to danas činim. Bilo je potrebno da bolest podstakne novu spontanost u mom govoru. Da li promena dolazi zbog osećaja i neizbežnosti moje smrti? Oko mene, prijatelji se bune protiv mog pesimizma. Ali znam da me je napala još uvek neizlečiva bolest, iako lekovi poput AZT-a imaju povoljna dejstva, nezamisliva pre dve godine. Zbog toga ne vidim zašto bih nastavio da se pretvaram. Naš susret i objavljivanje ovog teksta, u suštini, dozvoljavaju mi da nastavim put delimičnog samooslobađanja.

Nesumnjivo zbog (izabranog) odnosa koji sam uvek imao prema dendizmu. Nisam nikada pisao o njemu, ali uvek sam o njemu pričao. Čak i u ovom trenutku, on je neodvojivi deo mog bića. Dendizam nije ni izveštačenost, ni flertovanje, ni moda. Potpuno suprotno. Apsolutna razlika. Neobičnost, na toliko krajnjoj granici, da je nemoguće u stvarnosti sprovesti dendizam ako ne krajnjim odbijanjem koje označava smrt.

*Godine 1981. su se iz Amerike pojavile prve informacije o sidi. Žan-Pol Aronje je saznao da je HIV pozitivan januara 1986. Tokom četiri godine prividne bezbrižnosti, ovaj intelektualac se naročito posvetio posmatranju jedinstvene pojave: po prvi put u istoriji, bolesnici i istraživači su morali da se oslone na štampu da bi saznali ili raširili informacije, skoro istovremeno sa razvojem događaja. Samim tim, mediji su bili i ostaju ogledalo grešaka i neprestanih tumaranja, stecište protivrečnosti i neizbežnih kretanja, stvarajući postepeno kod bolesnika nade i očajanja, prevelike koliko i naučnička tajna.

Sećam se... Uoči leta 1981. sam saznao, čitajući novine, valjda France Soi, da je otkrivena čudna bolest koja kao da je napadala jedino homoseksualce. Odmah sam se zainteresovao, ali da bih udovoljio svom nerviranju. Nervirao sam se zbog novinarske navale, koja je tada bila tek na početku i koja će kasnije poprimiti ogromne razmere; nervirao sam se i zbog lekara. Te 1982. dao sam intervju jednom časopisu za homoseksualce i pričao sam, s nečim što mi se danas čini kao izvesna doza opuštenosti, o ulozi ovih drugih. Ipak, i dalje mislim - uprkos mojoj bolesti, izuzetnoj sposobnosti doktora Vilija Rozenbauma koji me leči, marljivosti i efikasnosti nekih terapeuta - da su se lekari uhvatili za sidu, da su se strmoglavili na tu puškarnicu da bi oživeli svoju simboličku moć, tu auru koja ne može da se definiše ni novcem ni tehničkim mogućnostima. Aura koju je banalizovalo socijalno osiguranje, širenje medicinskih znanja u narodu, prekomerna specijalizacija koja je uništila staru opštu medicinu. Svaki put kada se pojavi neka bolest koja ne pripada ustanovljenim patologijama, pojave se i gramzivi lekari da nadoknade ono što su izgubilii i sa čime se nikad nisu pomirili.

Ja, koji sam uvek ukazivao i na izgled i na reč, mnogo sam strožiji kad su u pitanju mediji. Da, znam! Trebalo je da smene nadležne koji su zakazali i koji kao takvi ostaju uprkos javnoj buci i neprekidnim izjavama gospođe Barzah. Bolnica Klod Bernar, jedan od najznačajnijih centara za lečenje side, mora da se sruši narednih godina. Dotrajala je, mogli bismo da se radujemo. Ali čime će biti zamenjena? Društvena pomoć, u sred epidemije side, namerava da sadašnjih dvesta deset kreveta svede na sedamdeset! I tako su mediji naravno navedeni da sami preuzmu predrasude. Slažem se da to nije zanemarljivo, ali od prvog trenutka, svojim javnim pokazivanjem štampa je načinila neizmerno više zla nego dobra. Nikada nije bila nevina. A šta se desilo? Odmah je istakla žrtve homoseksualce u vreme kada su oni bili vrlo malobrojni, naširoko pričajući bez presedana i sa namerno izabranim rečima - setite se: rizična grupa, mnoštvo partnera, raskalašnost... - o bolesti, tada vrlo ograničenoj. Medijska moć je u kolektivnom nesvesnom pokrenula pitanje homoseksualnosti, koje se relativno dopuštalo posle toliko vekova zabrana. Od tada, pojava virusa u transfuziji, narkomani, svetsko širenje na „zdrave" heteroseksualce nisu mogli više ništa da promene: sida na Zapadu ostaje bolest homoseksualaca uprkos otkrića epidemije u crnoj Africi, drugog znaka prokletstva. Štampa je imala izrazit i prekomeran uticaj jer je zamenila svaki oblik znanja. Ulogu izvora informacija o sidi imaće jedno od najčudnovatijih pouka u savremenoj istoriji.

Uostalom, objavljujući od danas do sutra pokušaje istraživača i lekara, mediji su pokazali da i jedni i drugi ne znaju i ne mogu ništa. Toliko buke ni oko čega, dok je ulog - kretanje jednog društva prema većoj permisivnosti - bio značajan. Sve se desilo kao da je dodatna medijska reč trebalo da nadomesti nesposobnost da se deluje biološki, medicinski, da otkloni neznanje i nemoć. Pred ovom konstatacijom, vrlo logično, akcenat je stavljen na potajni, sramni i đavolski aspekat side. Homoseksualnost je ponovo postala besramnost čija je smrt prirodna plata. Pošto je bilo isuviše liberalno u svojini očima, društvo se guši pod kolektivnom odgovornošću, po kojoj srazmerno može da se proceni individualna odgovornost.

*Dok je sociolog Aron pomno analizirao tu bolest sa kraja veka, homoseksualac Žan-Pol nije hteo da menja svoj način života, uprkos rizicima kojima se izlagao. Čist primer podvojene ličnosti. Sa jedne strane tup strah, vrlo skriven, verovatno je burgijao Žan-Pola Arona. Ali to isto društvo čije je promene stavova prema sidi posmatrao ulazilo je istovremeno u doba levice, koju je doživeo kao ličnu smelost.

Mitski, magično, verovao sam da sam zaštićen. Atmosfera slobode koja je vladala - političke vrednosti su se konačno poklopale sa stanjem morala - pritekla mi je u pomoć! Baš u to vreme, oko 1982-1983, prvi put sam se pojavio na javnim skupovima homoseksualaca da branim njihova prava i njihove slobode. Znao sam da će me slikati: prihvatao sam to prećutno priznanje. Slobodna sredina, koju je stvorila levica, navela me je da posećujem, mada umereno, mesta na koja se nisam usuđivao da stupim - gej bioskope, na primer. Sećam se da me je Rodžer Kempf (Roger Kempf), sa kojim sam imao od 1947. čvrstu uzornu vezu trideset godina, danas uništenu, pozvao telefonom jednog dana 1983. i upozorio: „Pazi se side! Dobro se pazi!" To mi je delovalo besmisleno. Odgovorio sam mu: „Slušaj, ja toliko retko to radim!" Ali maksimalno i dugotrajno su me iznervirali taj neobičan razgovor koji smo vodili oko bolesti i njegove upozoravajuće reči. Vidite, i dalje mislim na njih...

Nisam mogao da prihvatim njegov savet, jer sa knjigom Penis i demoralizacija Zapada, objavljenom 1978, koju smo Kempf i ja zajedno napisali, započeo sam proces oslobađanja, čiji je svedok bio sam naslov dela. lako se u delu nisam otkrivao i iako je tema homoseksualnosti bila sporedna, taj proces nije bio ništa manje prisutan. Nisam hteo da priznam da mi je sida pretila, i da sam ja pretio drugima. Priznajem da mi je bilo potrebno neko vreme da preuzmem mere predostrožnosti prilikom seksulnog čina. Prihvatio sam da se podvrgnem testu detektovanja virusa tek na prvi znak uzbune. I danas, pošto sam odlučio da se držim istinitog govora, kada pogledam unazad, priznajem da ne osećam grižu savesti na pomisao da sam mogao da zarazim nekoga pre saznanja da sam nosilac virusa.

*Nešto pre Božića 1985, Žan-Pol Aron oseća umor. „Nije mi dobro ". Odjednom, više nije gladan. Zabrinjava ga anoreksija jer, naravno, zna sve o sidi. Priča o tome sa bratom, uglednim lekarom...

Na moj zahtev, uradio mi je Eliza test. Zbog mog stanja brzo su ga obaveštavali iz laboratorije, i lično mi je sopštio preko telefona da sam HIV pozitivan. To je bilo otkrovenje... Kataklizma... Zatim sam dobio suvoparan i precizan izveštaj mojih analiza krvi. U odeljku LAV pisalo je: „Pozitivan". Ni slovo više. Ništa. Samo to „pozitivan" sa kojim se treba snaći. A još sam bio i upozoren!

*U tom trenutku, ne bez ustručavanja, Žan-Pol Aron procenjuje da je u obavezi da priča o dvosmislenim odnosima koje je imao sa bratom. Oni su primer kako sida izaziva psihološke smetnje u porodici.

Kad pogledam svog brata - kog volim - i sebe tokom tog perioda od januara 1986. do jula 1987, jasnija su mi ponašanja i jednog i drugog. Od ranog detinjstva trpeo sam i prihvatao snagu volje tog brata koji je 10 godina stariji od mene. Pred njim sam imao osećaje krivice. Čim je saznao za moju bolest, počeo je da me smatra za svoje patološko vlasništvo. Pravičnost me primorava da priznam da sam uživao u toj zavisnosti. U kontekstu side, ona se pogoršala. Mogao sam da pozovem brata u bilo koje doba dana i noći, ispitujem ga bez prekida i zadovoljavam se njegovim odgovorima. Ta pokornost je imala prednost zbog ugodnosti. Umirivala me je. Kao da sam nastojao da se na sve priviknem. Otkako sam saznao da sam HIV pozitivan, opterećivao sam se svakog dana. Bio sam vrlo osetljiv i na najmanji svrab, na najmanju utrobnu smetnju. Sve u mom ponašanju je ukazivalo da sam bio u opasnosti. Ali istovremeno sam sam sebe uveravao da izuzetno ozbiljni simptomi koji su se pojavljivali nisu imali veze sa sidom. Živeo sam u zabludi, u strahu da samom sebi priznam istinu. Dva dana pre nego što sam ušao u Klod Bernar, izvadio sam krv. Tražio sam od bolničarke da stavi rukavice jer sam bio HIV pozitivan. Ali dodao sam da su utrobne smetnje, koje sam trpeo više od nedelju dana, poticale nesumnjivo od salmoneloze, i ni u kom slučaju, od side!

Ipak, odjednom sam prošlog marta izgubio tri kilograma. Osećao sam da nije trebalo više da se zavaravam, već da se resim tih neugodnosti. Namerno sam iskoristio odsustvo mog brata u aprilu da se pregledam kod doktora Rozenbauma. Kada je moj brat to saznao, za trenutak se činilo mu je bilo lakše, iako to nije rekao. Ipak sam nastavio neprekidno da ga ispitujem. To je doba kada je dijagnostikovao usnu kandidijazu, zabrinjavajući znak opada imuniteta koji je, inače, do tada uspešno održavao. Zapravo, moja priča prikazuje opštu istinu: ne treba se lečiti kod rođaka, naročito tako bliskog, i osobito kad se radi o polnoj bolesti. U lekarski pregled se ulaže previše nepriznatih napetosti, nerešenih problema. I ponašanje pacijenta je obostrano smatrano za nezrelo, čak i mazohističko.

*26. jul 1987: dakle, bolnica i česta pojava smrti u blizini. Kada je izišao iz Klod Bernara, Žan-Pol Aronje sam otišao u planinu, u Komblu (Combloux). Zatim, kada se vratio u Pariz, smestio se kod nećake. U svoj novi stan, u koji se bio uselio nekoliko dana pre pneumocistoze, ponovo ulazi tek 12. oktobra. Dva i po odlučujuća meseca koja su ga dovela do ovog razgovora.

Od tako bliskog susreta sa smrću, malo po malo, rodila se neka vrsta iskrenosti. Pre svega, u svakodnevnom životu. Nikada nisam uzimao lekove za smirenje, ali poslednjih meseci sam loše spavao. Danas, ponovo mogu mirno da spavam. Dok sam potajno motrio na iglu na vagi, zakleo sam se da ću čekati posete lekara da bih se merio: držim obećanje za razliku od, čini se, mnogih bolesnika u mom stanju. Uprkos svim primljenim telefonskim pozivima, u Kombluu sam još više provodio vreme sa telefonom u ruci, isto kao i moji nesrećni i usamljeni drugovi: za 17 dana dobio sam račun od 2.300 franaka. Mnogo, mnogo sam se smirio. Televizija, toliko značajna za bolesnike poput mene? Oduvek sam bio televizijski manijak. Samo, primećujem da se u potpunosti predam ako je program iole interesantan. Onda hrana, da.... Iako sam 1973. napisao Žderač 19. veka, ja sam više umereni sladokusac. Trudim se da se hranim, iako patim od anoreksije, zato što znam da je to bitno. Prosto primećujem da će me smarati da razgovaram o ovoj knjizi, ili da pišem na tu temu kada se to od mene bude tražilo. Što se tiče odeće, i dalje nosim svoje bluze, ali umesto da ponovo nosim pantalone koje su postale preširoke, radije sam kupio druge. To će mi omogućiti da ponovo obučem prve kada budem nanovo počeo da se debljam... I zatim, apstinencija. Otkako sam otkrio da sam HIV pozitivan, potpuno sam se zavetovao, u potpunosti i bez ikakve posebne tuge. Jer, iako sam imao velike ljubavi, jake želje, nisam baš dobro uspeo u životu, ni u ljubavi, ni u željama.

Mislim da sam ipak uspeo u prijateljstvu, sudeći po neuporedivim znacima odanosti, ljubaznosti mojih bližnjih, moje nećake i njenog muža, mladog para, Pola i Žoziane, koje obožavam, Žerara i Silvije, Dika i Mari-Lore i toliko drugih. Kada ljudi oduzimaju svoje vreme da bi ga vama posvetili, možete imati poverenja u njihova osećanja.

*Odjednom, lice Arona se menja. Na trenutak se zaustavlja...

Znate, što se tiče zaraze, osnovano sumnjam u jednog Amerikanca kog sam sreo u Florenci decembra 1981. Jer kasnije sam imao vrlo malo seksualnih odnosa! Pa, dobro, gledao bih ga tu, na vašem mestu, u toj fotelji, bio bih prijatan prema njemu. Nisam besan. Često kažem samom sebi da nisam imao sreće, uzimajući u obzir život kakav sam vodio. Nikad nisam verovao, ne verujem i nikad neću verovati i u Boga. Sam taj pojam mi je stran. Sasvim otvoreno vam kažem, nema načina da priznam sidu kao kaznu. Čini mi se da je jednostavno šokantna ta užasna nesreća...

*Kako bi taj čovek, suočen sa kobnom bolešću, mogao da sačuva zajedljivu duhovitost koja je, ponekad ubistvena, stvarala - pored dela - njegov ugled? Ne možemo a da ne primetimo da Žan-Pol Aron nema više snage za ono stoje bilo saglasje, između ostalog, sa životom.

Kažu za mene da sam zao zbog svoje duhovitosti. Da je to istina, da li bih imao prijateljsku podršku od ovog leta? Duhovitost, da bi se odvijala u punoj snazi, pretpostavlja život u smrti. To je jedna od njenih vrlina, jedno od prvih obeležja. Ali duhovitost je i tragična: sumnja u svet kao takav, dovodi u pitanje zakone sveta. To nije igra, lakrdija poput ironije koja shvata svet onakvim kakav jeste. Duhovitost me je olakšala, osvetila od sveta. Ali, ona ne srne da poštedi onog koji je ima. Pretpostavlja, dakle, osporavanje samog sebe. Ali ne prekomernu mržnju prema samom sebi. Treba da se zakači za nešto na svetu da bi se razvila.

Danas, ako više nisam duhovit, odnosno, ako sam manje duhovit, to je zato što bolje prihvatam nemilosrdnost, stvarnost i svoje sopstvene zakone. To je i zbog toga što duhovitost u svojoj razradi traži udaljenost od samog sebe. A bolest i opsesija mršavošću nisu idealni za šaljivost. Sida me nagoni da se vratim samom sebi na koban i neočekivan način. Onda tugujem za humorom.

*Neprepoznavanje samog sebe se ticalo i čoveka i njegovog dela. Sida nije ništa o tome naučila Žan-Pola Arona.Ali, naterala gaje da o tome priča javno. Na tako dugom putu svog osvajanja, bolest ga je nagnala da shvati daje tišina - tišina koju su u očaju izabrale poznate ličnosti kao žrtve side - sprečavala istinu.

Moja istina je splet krivica u kojem homoseksualnost ima veliku težinu, ali nije jedino. Da nisam našao u sebi, i to nije bilo lako, uverenost da sam se potvrđivao kroz delo, ne bih psihički izdržao udarac. Imam šezdeset i dve godine. Do četrdeset sedam ta krivica me se ticala do oblasti u kojoj sam mislio da mogu da se nametnem, izvan dominantnih ideologija, izvan ortodoksnosti, dogmi. Imao sam tako jak osećaj krivice, da sam bio ubeđen da obmanjujem ljude i mislima ih zavaravam. Ispričao sam vam koje komplekse sam imao zbog starijeg brata. Ali tu je bio i Remond Aron (Ravmond Aron), moj rođak, genije, izuzetna ličnost u familiji. O njemu sam slušao u porodici kad sam imao 12-13 godina. Upoznao sam ga u Parizu oko 1948. Moji stavovi se nisu poklapali sa njegovim. Nije predstavljao savršeni model kojem sam uvek davao prednost: moć zamišljanja van svih svrstavanja. Ali, taj čovek mi je ulivao strah i trepet. Kada sam napisao prvi roman, bio je besan, i to dugo: nedostajala mije oštrina duha! A onda, pre petnaest godina, bio sam pacijent na psihoterapiji. To mije mnogo pomoglo. Možda manje nego sida danas.

Počeo sam da pišem epistemološka i sociološka dela kojima sam postepeno došao sebi i koja su me malo oslobodila; do tog dela, Moderni, čije sam oglede ponovo čitao kada je umro Mišel Fuko. U mojoj knjizi, na nekoliko stranica, ja sam ga obarao. Fuko je bio čovek govora, znanja i istine, ničeg životnog i čulnog. Bio je i homoseksualac. Stidio se toga, i povremeno je to preživljavao na nerazuman način. Njegovo ćutanje pred bolešću me je ozlovoljilo, jer je bilo sramno ćutanje, ne intelektualno; bilo je toliko suprotno od onoga što je branio! Bilo mi je smešno! Fuko je bio moj školski drug i blizak prijatelj kada smo imali dvadeset i pet godina, a njegovo delo ga je okovalo u zvezde. Bio je skoro vrhovni veliki mislilac u posleratnom periodu zato što se kao kralj upisivao u intelektualni sistem kojem nisam pripadao. Danas smatram da sam dovoljno iskren i čist pred samim sobom da kažem stvari takve kakve su: napao sam ga zbog filozofske alergije, ali i iz drugog razloga, poluopravdanog: zavideo sam njegovoj slavi.

*Telefon prekida Žan-Pola Arona. Polako kreće ka stolu. Sluša iponavlja: „Malo se smanjio broj krvnih zrnaca... 3 090 000... Uh, to nije dobro, brzina sedimentacije..." Crte mu se povlače kada spušta slušalicu. Vraća se i seda: „To je sigurno povezano sa nekom groznicom koju nisam primetio... " I on nastavlja, traži spasonosnu bistrinu za kojom žudi.

Verujem da sam ostao veran gledištima Modernih: doživljaj i čulo nasuprot teorijama i strukturama. Eto šta ostavljam u nasleđe, jer nemam dece. To odsustvo nikad nisam shvatao dramatično. Imao sam trenutke čežnje, mogao sam da kažem samom sebi daje šteta što nemam naslednika, ali pneumocistoza ništa nije promenila. Treba reći da sam se uvek osećao vrlo različito od ostalih homoseksualaca. Moji odnosi prema religiji, Bogu, porodici (glavni i problematični), braku, deci, marginalnom društvu, vrlo malo liče na ono što sam mogao da vidim u homoseksualnom društvu koje, uostalom, vrlo retko posećujem. To je nesumnjivo bila ludost, možda neverodostojnost, ali nikad se nisam osećao kao homoseksualac. Jedino me bolest obavezuje da priznam da sam egzistencijalno i sociološki pripadao toj kategoriji. Porekao sam svoju osobenost, ne zato što sam je se stidio, već zato što nisam želeo da budem jedan od njih. U meni je postojala izvesna odbojnost prema toj zajednici jer nisam osećao poziv.

Dodao bih da moje reakcije na sidu do poslednjih nedelja, i moje ustručavanje da priznam ko sam, dokazuju da sam sam bio žrtva klišea, kolektivne predstave o neopisivoj bolesti. Neopisiva, eto ključne reči! Jeste li primetili da postoji „sušičav" , a nas zovu samo „oboleli od side"? Gospodin Le Pen je iskoristio prazninu, nastalu velikim prisustvom isključivanja, da bi izmislio svoju pakosnu reč „sidaš" (sidad'que). Sve ovo nije potpuna novina u istoriji odnosa zapadnog čoveka prema bolesti. Nekada je muž pratio svoju mladu sušičavu ženu na Azurnu obalu (gde je išla da „okonča"), da bi je spasio sramote. Jer sušica je bila sramna, kao obeležje nasledne kobi, i stoga, zla. Sifilis je pokrenuo istu bezumnost. Sve do raka koji je dugo bio držan pod kapom tišine, iako nema veze sa seksom. Začuđen sam da se epistemolozi, lekari, nisu više okrenuli ovoj tajni: čemu sramota od raka? Negde, u kolektivnom nesvesnom, rak predstavlja krivicu, ali zbog čega? Smrt bi bila ispaštanje. Ali kakvo? Kao prilog sramu, sida izaziva zasebnu reakciju: strah. Do tuposti. Proučava se proganjanje zaraze. Strahuje se od dodira i poljubaca, potpuno neškodljivih.

Sa sidom, taj odnos bolest-sramota je poprimio novu i zastrašujuću razmeru. Naravno, da društvo nije značajno napredovalo u ovom veku, ne bih mogao da napišem Penis i demoralizacija Zapada, ne bih obelodanio moje običaje i navike. Ali predrasude su uveliko izdržljive. Homoseksualnost je neka vrsta odstupanja, sporednost koju društvo može da podnese, a da to ne garantuje do kraja. Sida ponovo uvodi osuđivanje. Najviše se ističu, naravno, sami homoseksualci, koji su, uprkos seks šopovima, pornografskim gej bioskopima, medijskoj navali, toliko pogođeni ljagom, da samo prisustvo nas dvoje ovde predstavlja dokaz.

Naravno, to prokletstvo se utoliko teže proživljava, što je čovek usamljeniji, siromašniji, anonimniji. Društveni sloj, poslovno okruženje, materijalna sredstva uveliko menjaju doživljavanje side. A tek razumem što neki hoće da ostanu anonimni, od testa do bolesti. Ali, manje shvatam sramežljivost, sramotu ljudi koji nemaju čega velikog da se plaše. Mnogi od njih će vam reći da ne žele da zadaju muke roditeljima, da ne žele da im iznebuha otkriju svoj način života i svoju nesreću. To je njihovo apsolutno pravo, i to poštujem. Što se mene tiče, ne verujem da ću se ikad razvedriti. Homoseksualnost nije samo povezana sa fizičkim i emotivnim kontaktima. Ona upravlja svakom sferom života. Niko na margini, ne može da tvrdi da živi srećno. Prosto, čovek može ponekad da oseti radost, mislim da sam je i ja katkada osetio. I zatim, na kraju krajeva, vidite li, sva ova priznanja mi donose ogromno olakšanje. To je bitno baš u ovom trenutku kada naslućujem udaljeni odnos, možda privremeni i prividni, prema svom delu. Mislim na moju majku koja je znala kako živim. Ona je umrla. Da je danas trebalo da pročita ovaj tekst u vašem časopisu, tvrdim da ne bih u njemu izmenio NI reč.

*Iz: Le Nouvel Observateur (oktobar-novembar 1987)

QT

Oceni 5