Ekskluzivno: Iz knjige “Si Đinping – Kineski san” (1)
Si Đinping

Malo ko sumnja u njegovu državničku moć i harizmu: Si Đinping

Photo: www.wsj.com

Predviđati je teško, naročito budućnost

Izdavačka kuća "Filip Višnjić" objavila je knjigu Aleksandra Novačića “"Si Đinping - Kineski san" o aktuelnom kineskom predsedniku, što je istovremeno priča o savremenoj Kini, o njenim uspesima, izazovima i dilemama. Autor Aleksandar Novačić je novinar sa petnaestogodišnjim iskustvom dopisnika iz Pekinga. U Kinu je prvi put kao novinar došao 1976, u godini Velikog tangšanskog zemljotresa, smrti Mao Cetunga, hapšenja "Četvoročlane bande" i kraja Kulturne revolucije. Od tada je iz prve ruke izveštavao o procvatu "Kineskog proleća" i bio među prvim stranim dopisnicima koji su posetili "zatvorene" kineske provincije i zone prvih ekonomskih reformi.

Četiri stotine četrdeset i šest imperatora vladalo je Kinom tokom njene duge istorije. „Sinovi Neba“ imali su nebeski mandat da upravljaju sudbinom naroda Hana. Bilo je među njima izuzetnih državnika, ali i običnih zlikovaca. Svi oni imali su gotovo neograničenu vlast, ali nijedan nije imao takvu vlast kakvu su imali njihovi komunistički naslednici: Mao Cedung, Deng Sjaoping i kasnije, Si Đinping.

Komunističkim vladarima nije bio potreban mandat Neba, oni su imali nešto važnije od toga: mandat Partije. S takvim mandatom, zauzimali su ili funkciju predsednika države ili generalnog sekretara Komunističke partije, a najčešće su obavljali obe dužnosti istovremeno. U slučaju Deng Sjaopinga, on nije imao čak ni zvaničnu titulu – on nikada nije bio ni predsednik Vlade, ni lider Partije, niti šef države. Bio je samo potpredsednik u Partiji i u Vladi. Armiju je držao čvrsto pod svojom kontrolom, pošto je bio načelnik generalštaba. Za Deng Sjaopinga funkcije nisu bile bitne; važno je bilo da iza njega stoji Partija. Zato, samo na prvi pogled čudi da je najveću vlast imao nakon što je otišao u penziju i kada je jedina „zvanična“ dužnost koju je obavljao bila – predsednik kineskog Saveza igrača bridža. To svedoči da vlast u Kini ne proizilazi iz zvaničnog položaja – titula nije nužna potvrda moći, a vlast je negde drugde.

U današnje vreme, vlast u Kini proizilazi iz patijske hijerahije. Naravno, i iz ličnog autoriteta. Lična svojstva i harizma lidera posebno se cene i uzimaju u obzir. Kada čovek razmišlja o slavnim i velikim liderima Kine, teško mu je da razluči da li je više impresioniran njihovom ličnošću ili je zastrašen njihovim statusom i vlašću kojom raspolažu.

Henri Kisindžer, posle prvog susreta s Mao Cedungom, zapisao je u svom dnevniku: „Mao je bio tu, okružen knjigama, visok i snažno građen Kinez. Posmatrao je posetioca s osmehom, istovremeno pronicljivim i ponešto podrugljivim, dajući svojim držanjem do znanja da nema smisla ni pokušati da se taj stručnjak za ljudske slabosti zavara ili obmane.“

Nikada nije upuštao u monologe, niti se služio pripremljenim beleškama: Mao CedungMao se nikada nije upuštao u monologe, niti se služio pripremljenim beleškama. Njegove ideje su izranjale iz sokratovskog dijaloga koji je vodio bez napora, a svoje glavne misli izricao je u obliku dosetki ili, ponekad, šala. To je bilo poput igre senki na zidu – one odražavaju stvarnost, ali je nikada u potpunosti ne obuhvate. Čovek je imao osećaj da dolazi u dodir sa znalcem nekih dubljih istina, sa kojih povremeno podigne zastor i posmatraču dozvoli letimičan pogled, ali ne i potpuni uvid u sveopštu stvarnost, koju jedino on poznaje.

Deng je bio drugi tip čoveka, otvoren, ponekad svadljiv, impulsivan, nestrpljiv. Agresivan do izvesne mere, ali spreman i na kompromis ako nema drugog izlaza. Za njega je sve bilo podređeno cilju, a put je menjao i prilagođavao uslovima i mogućnostima trenutka. Nije slučajno da je baš on tri puta padao sa vrha Kine i tri puta se uzdizao sa dna. I nije slučajno da njegov najpoznatiji moto glasi: „Nije važno da li je mačka crna ili bela, ako lovi miševe“.

Deng, za razliku od Maoa, nije otkrivao deo istine, on je otkrivao sve. On nije bio revolucionarni fantasta i pesnik kao Mao. Mao je noću sanjao, a danju nastojao da te snove pretvori u život, što ponekad može biti opasno. Deng se nije bavio snovima već realnim životom. Bio je politički pragmatičar. Ali, upravo on je postavio Kinu na noge i otvorio joj put u budućnost.

Za razliku od Maoa, nije otkrivao deo istine, on je otkrivao sve: Deng SjaopingSi Đinpinga porede često i sa Maom i sa Dengom. Možda je rano za takva poređenja. Si je na čelu Kine započeo tek svoj drugi, ali sigurno ne i poslednji, petogodišnji mandat. Već sada malo ko sumnja u njegovu državničku moć i harizmu. Zanimljive su u tom kontekstu, ponovo, reči Kisindžera, koji se stotinak puta sastajao sa mnogim kineskim vođama: „Kad Si Đinping uđe u sobu, odmah osetite da je prisutna značajna ličnost. Ličnost koja zrači.“ Bivši američki predsednik Barak Obama podvlači da je Si konsolidovao vlast brže od bilo kog drugog kineskog lidera. Singapurski predsednik, lider azijskih ekonomskih „malih tigrova“, Li Kuan Ji, nazvao je Sija „azijskim Mandelom“ imajući u vidu njegovu burnu prošlost. Još je rekao: „Taj ima gvožđe u duši“.

Ta kratka istorijska poređenja neophodna su za razumevanje ličnosti i uloge Si Đinpinga u savremenoj Kini. Ali za ovu, možda više nego za bilo koju drugu zemlju, neophodno je i izvesno istorijsko predznanje, uvid u prošlost bez koje se ne može shvatiti njena sadašnjost, a još manje budućnost. Ipak, kako pomalo ironično glasi jedna stara kineska poslovica: „Predviđati je teško, naročito budućnost“.

Prvi predsednik rođen u NR Kini

Si Đinping rođen je u Pekingu 1953. godine, nepune četiri godine posle osnivanja Narodne Republike Kine. Ta godina je značajna i po tome što je okončan Korejski rat, u kome je poginulo blizu milion Kineza, među kojima i sin Mao Cedunga. Završen je rad na izradi Ustava Narodne Republike Kine, usvojen novi Izborni zakon. Donet je prvi petogodišnji plan, po ugledu na SSSR. Država je počela da otkupljuje i distribuira žitarice, pre svega pirinač.

Sve su to bile aktuelne teme kojima su se bavili političari, tek izašli iz revolucije i građanskog rata. Mnogi još ni uniforme nisu stigli da zamene civilnim odelom. Bila je to generacija kineske revolucije, učesnika legendarnog Dugog marša, drugova i prijatelja Mao Cedunga, sa kojim su 10 godina živeli u špiljama Janana, borili se sa japanskim agresorima i nakon svega, s Čang Kaj Šekom, rešavajući pitanje pobednika u građanskom ratu.

Predsednikova prošlost: Mladi Si Đinping kao radnik na farmiOtac Si Đinpinga bio je pripadnik te generacije pobednika. Kasnije je proglašen jednim od „osam besmrtnih“ kineskih rukovodilaca. Si Džongsun imao je buran život, poput drugih profesionalnih revolucionara čija se životna duga protezala od Maove revolucije do Dengovih reformi. Stariji Si rođen je 1913. godine u provinciji Šansi, u porodici zemljoposednika. Pripadao je naprednom pokretu studenata, hapšen i zatvaran od nacionalista Čang Kaj Šeka. U zatvor je odveden 1928, primljen u KP Kine i prošao je Dugi marš s Maovim borcima, od krajnjeg juga zemlje do Janana u centralnoj Kini, gde se bavio snabdevanjem armije, koja je 10 godina provela u tom najsiromašnijem delu Kine. Ni danas nije jasno zbog čega, ali u jednom momentu Si Džongsun bio je optužen za levičarstvo i osuđen na smrt. Mao ga je četiri dana pre izvršenja kazne pomilovao.

Bio je politički komesar u više armijskih jedinica do oslobođenja Kine 1949. godine, a zatim je politički delovao u delikatnim oblastima poput Sinkjanga, Unutrašnje Mongolije i Tibeta. Pokazao se kao vrstan pregovarač, pa je vodio višenedeljne razgovore s dalaj-lamom, koji je 1954. godine posetio Peking. Dalaj, koji je tada od Mao Cedunga dobio zlatnu povelju kojom vlada u Pekingu priznaje njegov status na Tibetu, kasnije je Sija opisao kao „srdačnog, otvorenog i umnog pregovarača“ i poklonio mu sat „omega“. Kada je brat dalaj-lame 1980. godine posetio Kinu, stari Si mu je pokazao da još nosi taj sat. („Stari“ ili „lao“ na kineskom jeziku uobičajen je epitet za stariju i poštovanu osobu. Naravno, i tu postoje finese. Mao Cedunga je retko ko oslovljavao kao „lao Maoa“, uvek „predsednika Maoa“. Deng je najčešće bio „lao Deng“, ali i „Deng lao“, što izražava još viši stepen poštovanja. Si je, kao obični ljudi, nazivan „lao Si“.)

Budući predsednik: Mladi Si ĐinpingUgled i politička karijera Si Džongsuna imala je značajan uticaj na njegovog sina. Porodične veze u Kini izuzetno su važne u svakom poslu, a posebno u političkom. To je nasleđe daleke prošlosti. Još u vreme prvih imperatora govorilo se da ko nije dobar za svoju porodicu nije dobar ni za druge. Mnogi su, međutim, bili previše „dobri“ za porodicu i prijatelje, što se danas naziva nepotizmom. Oduvek se carska vlast borila protiv toga, iako je i sama u to bila duboko ogrezla. Jedna od mera bila je da se guverneri i njihovi zamenici u svakoj provinciji mogu zadržati najviše pet godina, a posle toga su se premeštali u neku udaljenu, u kojoj nema ljudi sa kojima imaju bliski kontakt. Čak se i danas komunistički lideri i partijski sekretari u provincijama često menjaju i približno isto toliko zadržavaju u pojednim provincijama.

Stariji Si je postao član Centralnog komiteta KPK 1956. na Osmom partijskom kongresu i izabran je za šefa propagande CK, što je bila značajna funkcija. Taj kongres je karakterističan po tome što je održan u dva dela, s pauzom od dve godine. U prvom delu, a bilo je to posle Dvadesetog kongresa Sovjetske komunističke partije i kritike Staljina, kineski komunisti naglasili su značaj kolektivnog rukovodstva, suprostavili se kultu ličnosti, opredelili se za demokratizam u Partiji. Deng Sjaoping je imao referat o promenama partijskog ustava kada je, pored ostalog, odlučeno da se nijedna ulica, grad ili institucija ne mogu nazivati imenima živih rukovodilaca, te da svi članovi Partije treba da budu posle smrti – kremirani.

Naravno, najvažnija odluka bila je da se razdvoje funkcije predsednika Partije i predsednika države, pa je Lju Šaoći postao predsednik republike, umesto Mao Cedunga koji je ostao generalni sekretar Partije. Drugi deo kongresa održan je u vreme bitno promenjenog političkog kursa, te je ublažio kritike kulta ličnosti, a to je značilo da je Maova „tvrda struja“ odnela pobedu.

U takvim okolnostima stari Si opredelio se pak za umereniju struju, koju je podržavao premijer Džou Enlaj. On je postavljen na mesto generalnog sekretara Vlade I imenovan za njenog potpredsednika. Smenjen je, međutim, već posle dve i po godine, navodno kao vođa antipartijske klike. A radilo se samo o komentaru u nekoj knjizi o kojoj je Mao imao drugačije mišljenje. Na prevaspitavanje kroz fizički rad upućen je na početku Kulturne revolucije, a rehabilitovan tek 1978. godine, 16 godina kasnije, kada se Deng vratio na vlast. Otad je obavljao značajne funkcije. Prvo je bio je guverner u velikoj provinciji Guandung na jugu, u neposrednom susedstvu Hongkonga. Bilo je to vreme početka reforme i Deng je starom prijatelju ostavio slobodne ruke da liberalizuje privredu i da radi na osnivanju slobodnih ekonomskih zona.

Stari prijatelj oca Si Đinpinga: Deng SjaopingTa bitna reformska odluka doneta je posle dramatičnog izveštaja sa juga da Kinezi pokušavaju na sve načine, čak i plivanjem kroz vodu punu ajkula, da dođu do Hongkonga. U provinciji Guandung je prosečna dnevna zarada bila 0.7 juana, a u Hongkongu sto puta veća. Na čelu novih kadrova, Si Džungsun je postigao velike uspehe u ekonomskom preobražaju južnih provincija i 1982. izabran je za člana Politbiroa CK, a bio je i potpredsednik Svekineskog nacionalnog kongresa (Parlamenta). Već tada je u štampi I javnosti nazivan jednim od „osam besmrtnih drugova“. Političku karijeru završio je gotovo neprimetno 1987. godine, kada je u jednom međupartijskom sukobu stao na stranu Hu Jaobanga, generalnog sekretara Partije, koji je zastupao stav da posle privrede treba liberalizovati i politički sistem. Od tada, pa sve do smrti, 2002. godine, živeo je u Šendženu kao penzioner.

Ovo porodično nasleđe Si Đinpinga, čiji je otac istaknuti revolucionar (majka je takođe bila politička aktiviskinja), doprinosi razumevanju mogućnosti koje je život postavio pred sadašnjeg kineskog lidera. Kao i svuda u svetu, neko se rodi sa većim, neko sa manjim šansama, a šta će od toga iskoristiti često zavisi od ličnih i porodičnih veza. Što se Kine tiče, klasičan primer su tri bogate sestre iz čuvene porodice Sung. Jedna, bliska komunistima, udala se za prvog kineskog predsednika Sun Jat Sena, druga za njegovog naslednika Čang Kaj Šeka, a treća za poznatog bankara koji je finansirao i jedne i druge.

Široka mreža ličnih veza u kineskom jeziku ima i posebno ime – guansi. To daje mogućnost, kako se u narodu kaže, da se nešto ostvari „na mala vrata“. „Kad čovek dođe na vlast, čak i njegove mačke imaju koristi“, glasi kineska poslovica. Nedavno istraživanje u Šangaju pokazalo je da više od polovine Kineza smatra guansi značajnim i potrebnim, a svega 2,5 odsto misli da nisu od značaja. U praksi se te veze izražavaju davanjem poklona, što se često graniči sa korupcijom. Što je ličnost na višem položaju i bogatija i što je tražena usluga značajnija, pokloni su veće vrednosti. Ne tako davno najbolji poklon bio je boks cigareta i flaša dobrog pića, ali danas se usluge cene stotinama hiljada ili milionima dolara. I tu više nema granice. Mao je svojevremeno rekao da za nekoliko kutija cigareta možeš potkupiti partijskog sekretara i oženiti se njegovom kćerkom.

Danas bi se na to Kinezi samo nasmejali.

(NASTAVIĆE SE)

* Feljton objavljujemo sa dozvolom autora i izdavačke kuće “Filip Višnjić”

Oceni 5